* * *

POSLE VELIKIH NACIONALNIH PORAZA, LJUDI POSTAJU PESIMISTI, a taj pesimizam, kao poremećaj moralne ravnoteže, odvodi ih u krajnosti, BILO U KRAJNOSTI REALIZMA ILI KRAJNOSTI IDEALIZMA.

REALISTI - u svojoj krajnosti - restriktivni su i konzervativni, podozrivi prema “novotarijama” i suzdržani u pogledu preduzimanja značajnih aktivnosti. Odriču se svih većih ambicija. Podržavaju i preporučuju sužen (nužan) program rada, a uzdržanost i skromnost - veličaju kao znak praktičnosti i garanciju uspeha.

IDEALISTI - u svojoj krajnosti - beže od stvarnosti, koja im se ne dopada i u kojoj se loše osećaju. Zanose se praznim maštanjima, koja neki put, razvijaju u čitave utopije. Za njih - država i njene ustanove predstavljaju najviši nivo morala i kulture koji pojedinac nikada ne bi dosegao bez pomoći države.

I JEDNI I DRUGI pretresaju i kritikuju dojučerašnje ustanove i politiku. Pokušavaju da objasne svoj nacionalni poraz, da shvate i definišu razloge i uzroke tog pada. Govore o krizi državnog poretka, stranputici društvenog razvoja, problematičnom karakteru naroda, čak i sunovratu opšte kulture. Ovo je naročito izraženo, ako su ranije svom narodu pripisivali kulturno vođstvo.

Nikada se, kao u doba posle poraza, u nekoj državi toliko ne raspravlja o tome - koji je oblik vladavine najbolji, da li uopšte ima načina da se državi dâ takvo uređenje koje bi je unapred obezbedilo od potresa i katastrofa. Državna sigurnost i postojanost kulturnog života - predstavljaju vrhovni cilj političke veštine.

To je i period čestih promena u odnosima koji vladaju između pojedinca i države. Od apsolutne odanosti državi - kao svetinji i podređenosti lične sreće - višim ciljevima, do potpune suprotnosti, kada je pojedincu važnije sopstveno - nego opšte dobro, kada više ceni svoj lični sud nego opšte prihvaćena i utvrđena gledišta, a društveni autoritet minorizuje u odnosu na svoje pravo i slobodu kritike.

Država u kojoj vladajuća klasa živi i vlada se po visoko moralnim principima i spaja u sebi častoljublje s patriotizmom, a služenje državi i opštim interesima smatra vrhuncem zadovoljstva i sreće - predstavljala bi idealnu državu.

Ali, osećanje dužnosti prema državi i društvu, vremenom može da popusti. Umesto da svoju hrabrost i energiju usmere ka ispunjenju opšteg dobra, oni je koriste za isticanje vlastite ličnosti. Tada častoljublje (odvojeno od dužnosti) - prerasta u SLAVOLJUBLJE, a brzo potom i u - SREBROLJUBLJE (jer čemu slava i moć - bez bogatstva).

Neko vreme, slavoljublje i srebroljublje, u nedostatku moralnog zakona, daju kakav-takav pravac i osećaj “pomaka”. Ali - nagomilani novac i slava “mami” na nova i nova, sve veća i veća materijalna uživanja. Ta uživanja, to bogatstvo i moć - dezorganizuju čoveka do te mere, da gubi osećaj za “okolinu” i NE PODNO
SI više nikakvu DISCIPLINU, ni spoljnu - društvenu, ni unutrašnju - moralnu.

Onda nastaje HAOS - haos želja i prohteva, u kome se, kao suvereni vladar izdižu - instinkti i to oni najniži, zločinački, koji nameću svoju tiraniju i zahtevaju bespogovornu poslušnost.

* * *

Učini li se čitaocu poznatim ovo što je do sada rečeno, može biti zadovoljan sobom jer se radi o Platonovim tezama prezentiranim od strane Slobodana Jovanovića u delu “Iz istorije političkih doktrina” u izdanju - Gece Kon.

Vremenska distanca i sasvim drugačije okolnosti koje nas okružuju danas u svim segmentima ljudskog društva, ipak nisu zamaglili činjenicu da se istorija povremeno, u nekim svojim segmentima, pomalo i ponavlja. U tom kontekstu, a i lično verujući da ovo delo može doprineti boljem razumevanju ili makar jasnijem sagledavanju sadašnosti, u nastavku sledi nešto detaljniji prikaz razvoja države, društva i pojedinca - po fazama, naročito sa aspekta međusobnih odnosa pojedinca i vladajuće grupe, njihove uslovljenosti i povezanosti, kao i njihovog odnosa prema moralu i vlasti.

* * *

Počnimo jednom državom u kojoj vladaju vojnici. Oni se uzdižu nad ostalim građanima svojim duhovnim i moralnim svojstvima i sposobnostima. Pojedinac je primao bez pogovora običaje i predanja u kojima je bio odgojen, gledao je u državu kao u svetinju i svoje lično dostojanstvo cenio je prema opasnostima, mukama i žrtvama koje je bio kadar radi nje podneti. To aristokratsko “čojstvo i junaštvo” izgledalo je običnom građaninu kao nešto iznad njegovih moći, nešto čemu se on divio i ni jednog trenutka nije dovodio u pitanje pravo aristokratiji da vlada. Između aristokratije i puka, pored svih razlika i nejednakosti, postoji izvesna zajednica interesa - jer aristokratija uspešno brani zemlju od spoljnih napada i održava red unutar nje.

Otkako je Platon prikazao prvi veliki model jedne države u kojoj vlada aristokratija - ovaj model se pokazao primamljivim. Ali, istorija je pokazala da nijedna klasa nije uspela da sačuva moralnu čistoću - koja bi joj dala pravo da upravlja životima drugih ljudi. Pre ili kasnije oni počinju da upotrebljavaju tuđe živote u sopstvene svrhe.

Tako i aristokratija, vremenom počinje da teži samo vojnoj slavi, pa vodi ratove i kad treba i kad ne treba, bez obzira ima li zemlja od toga koristi ili ne. Vojne vrline imaju vrednosti samo u funkciji lične slave, a ona dalje - u funkciji ličnog bogatstva. Aristokratija postaje - plutokratija. Novac postaje vrhovna vrednost i gospodar države. Između plutokratije i puka nema nikakvih zajedničkih interesa. Državna vlast za njih je samo sredstvo da obezbede i uvećaju svoje bogatstvo, a nad ostalim građanima se uzdižu samo svojim bogatstvom i ničim drugim, pa postaju - umesto predmeta divljenja, predmet zavisti. Otimačina bogatstva i vlasti, kao odrednica plutokratije - izgleda običnom građaninu sasvim dostupna, moguća, čak i poželjna.

Plutokratija neizbežno izaziva demokratske težnje za izjednačavanjem. Doda li se tome da bogatstvo “kvari ljude”, čineći ih slabićima i kukavicama - plutokratija postaje slaba vlada koju je lako oboriti.

Demokratija, koja nastaje po padu plutokratije, proglašava slobodu za vrhunsko načelo. Nema više podele na bolje i gore, na one koji vladaju i one koji slušaju. Svi su jednaki i svi rade šta hoće. Vlast se često snebiva da upotrebi svoja prava, čak i prema krivcu pokazuje popustljivost - kao da on nije bio previše loš, već je zakon bio previše strog. Uopšte, svi oni koji bi po bilo kom pravu trebali da “naređuju”, pribojavajući se svojih “podanika” - oni im se udvaraju i laskaju. Roditelji maze decu, učitelji traže popularnost kod svojih đaka. U aristokratiji se poštovala starost, u demokratiji se ceni mladost. U demokratiji - niko više ne želi da bude star, čak se i starci na silu prave mladim. Ova opšta raspusnost vlada svim segmentima društva. Plutokratija zloupotrebljava vlast, demokratija je uništava.

Za demokratijom - neminovno sledi tiranija. U demokratiji - gomila deli zvanja i odlikovanja. Ko želi da dođe na vlast - mora da grdi i viče protiv gospode i bogataša i da se pravi da je prijatelj naroda. Kada dođe na vlast, taj čovek, koji nije bio iskren, vrlo brzo se preobražava u tiranina. Tiranin počinje progonom “narodnih neprijatelja”, a završava progonom sopstvenih neprijatelja. I kako mu njegova vlast stvara svakoga dana sve više neprijatelja, krug progonjenih posta
je sve veći. Strah od neprestanog porasta broja neprijatelja, pojačava njegovu svirepost. On strepi od svakog i svako strepi od njega.

Platon je tvrdio da je država - čovek u velikom, a čovek - država u malom, pa se i kod države i kod čoveka vide iste moralne osobine i pozitivne i negativne. Kvarenje vlade i kvarenje ljudi - nalaze se u tesnoj vezi. Posle sloma moralnog zakona - dobijamo, prvo - vladu lične ambicije (pokvarena aristokratija), pa - vladu ličnih interesa (plutokratija), pa - vladu ličnih apetita (demokratija) i najzad - vladu zločinačkih instinkata (tiranija).Čovek može da bira između moralnog zakona i progresivnog kvarenja (i svoje ličnosti i društvenog uređenja).

Duboka moralna međuzavisnost države i pojedinca - činjenica je koju je prvi uvideo i detaljno obrazložio Platon. Kao što se pojedinac ne moŽe moralno razvijati u bilo kakvoj drŽavi, tako se ni drŽava ne moŽe dobro urediti sa bilo kakvim pojedincima. Građani moraju imati jaku moralnu disciplinu, a država propisani red “koji živi u duši njenih građana”. Moralni građanin u moralnoj državi - predstavlja ideal kome treba težiti, jer izvan ovoga, nema dobre države sa stabilnim sistemom i obuzdanim ljudskim porocima.

* * *

Centralno pitanje kojim se bavio je pitanje MORALA. Po njegovom mišljenju, dobra politika i vlast - postoje samo U GRANICAMA I PO PRAVILIMA MORALA, a kako ima manje moralno razvijenih ljudi od moralno nerazvijenih - vladavina manjine se nameće kao nužnost.

* * *

Poznato je da se Platon zalagao za državu u kojoj vladaju filozofi, kao najmoralniji i najbolji deo društva, a čiji bi cilj bio stalna edukacija i uzdizanje stanovništva na više nivoe. Negova država je zamišljena kao idealna država, u kojoj vlada razum i visokomoralni standardi, u kojoj su dužnosti bile značajnije od prava i u kojoj su ljudi srećni i zadovoljni, jer je sve bilo dobro organizovano i prilagođeno svakom (izvršena je podela rada - na one koji hrane zemlju, one koji je brane i one koji njom upravljaju), a sve to za dobrobit celog društva.

Ali, to je i država sa jasno izdiferenciranim klasama, u kojoj jedna klasa, do duše intelektualno i moralno nadmoćna, vlada nad drugima, koji su inferiorniji i na nižem stupnju moralnog i duhovnog razvoja (vojnici, privrednici), te ih stoga treba stalno podučavati i usmeravati, a oni se moraju pokoravati jer je sve to za njihovo i opšte dobro. Dakle, klase se među sobom razlikuju po stepenu svoje duhovnosti - na dnu su oni koji vole novac, iznad njih oni koji vole slavu, a na vrhu oni koji vole istinu. Najniža klasa su - privrednici (zemljoradnici, trgovci, zanatlije) koji su lišeni političkih prava, ali u zamenu za to uživaju potpuna lična i privatna prava (mogu imati zasebnu imovinu, kuću, porodicu). Vojnici i filozofi, kao vladajuća klasa, moraju u sebi ugušiti sve privatne interese i potpuno se izjednačiti sa državom. Ne smeju imati ništa privatno, nikakvu imovinu (kuću, zemlju), ni porodicu, moraju stanovati i hraniti se u zajedničkim domovima. Brak se zaključuje radi obezbeđivanja potomstva i čim se to obavi, brak se rastura, a o deci se stara država, koja ih vaspitava, obučava i sprema za zadatke koji se od njih očekuju u budućnosti. Razlika između ove dve klase je u tome što su se vojnici odrekli prava na porodicu i imovinu, a filozofi su se odrekli i cele svoje ličnosti. Vojnici su svesni svoje ličnosti i žele da je proslave, dok su se filozofi toliko uživeli u opšte zakone da više ne osećaju vlastitu ličnost, a ceo vidljivi svet izgleda im kao senka jednog višeg i lepšeg sveta - sveta čistih ideja. Za državu je najbolje da na njenom čelu stoje ljudi koji nemaju ličnih ambicija i koji se prihvataju vlasti samo iz osećanja dužnosti.

* * *

Da bi razumeli zašto je jedan veliki filozof i sjajan analitičar pribegao ovakvom modelu idealne države, treba sagledati prilike u kojima je živeo.

* * *

Platon je živeo u vreme kada je njegova domovina - Atina bila na početku svog propadanja. Pobeđena u peloponeskom ratu, koji je vodila sa Spartom za prevlast nad grčkim državama, Atina je izgubila položaj velesile. Atina je u rat ušla kao demokratija, kao industrijska, trgovačka i pomorska velesila u kojoj je vladao duh izrazitog demokratskog individualizma.

Nakon poraza, osetio se pokret protiv demokratije. Ona je optuživana za izgubljeni rat, a kritika njenog vođenja rata PRETVORILA SE U KRITIKU NJENE OPŠTE POLITIKE I SVIH NJENIH USTANOVA. Posle izgubljenog rata, njene imperijalističke težnje izgledale su neostvarljive, pa se i postavilo pitanje UMESNOSTI JAČANJA MORNARICE i daljeg razvoja pomorske trgovine. Bilo ih je koji su dokazivali da valja PRIGRLITI POLJOPRIVREDU i OPET POSTATI AGRARNA DRŽAVA SAMA SEBI DOVOLJNA, što bi povuklo za sobom promenu celog državnog uređenja - umesto puka, vladu bi ponovo preuzeli bogataši i to na prvom mestu veliki zemljoposednici. Demokratska imperijalistička Atina imala je neprestanih sukoba sa Spartom. Jedna Atina koja bi usvojila više ili manje aristokratsko uređenje (kao i Sparta) i koja bi se odrekla imperijalističkih prohteva, mogla bi da živi sa Spartom u slozi i miru. Potpora Sparte bila bi čak potrebna atinskoj oligarhiji da savlada puk, koji se kroz dugo vreme demokratske vlade, bio osilio.

Ovakva politika, iako NAZADNA I NEPATRIOTSKA, time što se odricala imperijalizma - izgledala je kadra DA OBEZBEDI MIR I SIGURNOST, a vraćanjem na raniji stupanj razvoja - izgledala je SPOSOBNA DA POVRATI STARU ČISTOTU NARAVI. U takvim uslovima, na vlast je došla oligarhijska stranka. Pod oligarsima svu vlast je vršio jedan odbor Tridesetorice, koji je vladao ne samo diktatorski, nego teroristički. Pristalice oborene demokratije lišavane su imanja, proterivane iz zemlje, čak i ubijane.

Platon nije pristupio oligarsima, iako je među njima bio veliki broj njegovih rođaka i prijatelja, jer je u njegovoj prirodi bilo nečeg previše duhovnog i moralnog da bi podnosio terorizam. U jednom pismu je čak rekao da mu, ranija demokratska vlada, u poređenju sa oligarsima deluje “kao zlato”.

Zbog svog ovog terora, oligarhijska vlada ubrzo je zamenjena demokratskom. Ponovo preovladava individualistički pogled na život. Zadovoljavanje sopstvenih nagona i potreba, postali su osnovna svrha i glavni cilj u životu. Pojedinac nije više podnosio društvenu stegu i težio je isključivo ličnim uživanjima. Privredni napredak stvarao je mogućnost bogaćenja, a materijalna dobra dobijala su u očima ljudi veću vrednost nego građanske vrline.

A Platon i dalje nije zadovoljan. On jeste bio razočaran aristokratskom vladom, ali je i dalje zadržao aristokratsku odvratnost prema demokratiji. Izvesni postupci nove vlasti vređali su ga jednako kao i raniji teror oligarha.

Vlasnici su prvo mislili na sebe, pa onda na zemlju, a vlast je postala sredstvo bogaćenja. Pokvarenost vlasti prenela se na narod, pa su se sada i njemu morali činiti pokloni iz državne kase (tako su izmišljene “dnevnice” koje su se plaćale za vršenje građanskih dužnosti). Nasuprot aristokratiji - za čije je vladavine država postupala sa pojedincem kao sa oruđem svoje sile i veličine, u demokratiji - pojedinac pokušava da se koristi državom za sopstvene potrebe. Za razliku od starog aristokratskog uređenja, u kome su se državni poslovi vodili više po predanju i iskustvu predaka, nego po ličnoj pameti i dovitljivosti, u novom demokratskom uređenju - o svim pitanjima se javno raspravlja, a pobeđuje ono mišljenje koje većini izgleda najrazložnije. Sledstveno tome, od vođa se tražilo da su elokventni, da misle svojom glavom i da imaju naraznovrsnija znanja. Platonu se činilo da oni nemaju znanja ni o čemu, ali da su se izvežbali da govore o svačemu. Osim toga, kako je u javnim raspravama bilo GLAVNO PRIDOBITI VEĆINU, oni NISU GOVORILI ONO ŠTO MISLE, VEĆ ONO što su pretpostavljali da će se SVIDETI VEĆINI. Platon ih opisuje kao ljude koji su isto toliko površni i neiskreni, koliko su i rečiti, i koji su više laskavci nego savetnici naroda, više politički virtuozi nego pravi državnici.

Platon je, očigledno, razočaran svim sistemima vlasti i državama u kojima je živeo. U mladosti je verovao u vlast aristokratije, ali događaji koji su sledili i kojima je prisustvovao - jasno su mu pokazali sve mane aristokratije. Rođen u uglednoj gospodskoj porodici, vladavina naroda nikada mu nije bila bliska, ali nakon vladavine demokratske vlade (posebno osuda Sokrata) učinili su ga ogorčenim protivnikom demokratije.

Obema vladama je zamerao na njihovom odnosu prema Sokratu - oligarsima, jer su želeli na silu da ga učine učesnikom sopstvenog terora, a demokratama, jer su ga osudili na smrt. Ironija je tim veća, jer je Sokrat bio predstavnik individualističkog duha koji se razvio upravo u demokratskoj Atini. Ali, iako je nastao sa demokratijom - individualizam je postao mrzak ne samo oligarhijskoj nego i demokratskoj stranci. On je unosio u javni život duh sumnje i kritike, koji je ubijao veru ne samo u stare aristokratske, nego i u nove demokratske institucije. U početku, individualizam je pretresao stare aristokratske ustanove i dokazivao njihovu nesavremenost, ali što je demokratija duže trajala i što su njeni nedostaci jasnije obelodanjivani - individualizam se sve više protiv nje okretao. Državna zajednica počiva na zajedničkim verovanjima, koja su sve čvršća što se manje preispituju, pa bi njihovo analiziranje, “pretresanje” i kritika mogli dovesti do popuštanja i kidanja veza na kojima se ona drži. Ako bi svako o svemu imao svoje mišljenje, šta bi ostalo od državnog prava zapovedanja, odnosno ako bi svi bili pametniji od države ona ne bi imala više kome da zapoveda.

Sokrat, koji se zalagao za moralnu autonomiju pojedinca, za lične slobode nasuprot svemoći države, iako nije pod tim podrazumevao "DOZVOLJENOST SVEGA", već slobodu mišljenja, vladavinu razuma (koji teži opštoj pravdi i istini) nad nagonima (koji nas vode samo ka ličnim uživanjima, čak i po cenu ugrožavanja drugih i narušavanja opšte pravde) - ipak je bio osuđen kao loš građanin koga svaka država, bez obzira na uređenje, radi sopstvene zaštite mora da kazni, odnosno odstrani. Razlog možda leži i u tome što njegov racionalni individualizam - iako nije podrazumevao oslobađanje ličnih, neobuzdanih prohteva pojedinca od državne stege i kontrole (čak naprotiv - smatrao je da između razumnog pojedinca i dobre države - nema sukoba), ipak je mogao predstavljati opasnost, ako ne za samu državu, ono za nosioce njene vlasti - svakako. Jer, "razuman građanin" ceni i poštuje samo "razumnu državu", odnosno traŽeĆi od pojedinca da se svojim razumom izdigne iznad svojih "nerazumnih teŽnji", Sokrat traŽi i od drŽave strogu zakonitost, odnosno potpuno iskljuČenje svake moguĆnosti zloupotrebe i samovoljnosti njenih organa.

U “slučaju Sokrata” došlo je do izražaja, možda najjasnije do tad, pitanje - ODNOSA IZMEĐU DRŽAVNOG AUTORITETA I LIČNE SLOBODE. Ovim pitanjem se Platon dugo bavio, pokušavajući da ga razreši, jer se upravo u njemu i odslikavala dvojnost i rascep unutar njega samog, naime trebalo je uskladiti od predaka nasleđenu bezrezervnu podršku državi i njenim institucijama - sa slobodnim filozofskim mišljenjem.

Aristokrata po rođenju, vaspitan u kultu države i njene svemoći, bio je izraziti protivnik svih razornih, antidržavnih pojava. Ali, do koje mere država ima pravo da zadire i zahteva pokornost? Mora li se misliti samo ono i onoliko kako država propiše? Sokrat, odnosno Platon u njegovoj odbrani “Apologiji”, smatra da je gušenje slobode mišljenja isto što i gašenje glasa savesti u nama, a da država koja to čini - čini najveći zločin prema čovečanstvu.

S druge strane, demokratija i prevelike lične slobode vode do njene zloupotrebe, jer narod nije ni prirodno dobar, ni dovoljno obrazovan i moralno svestan, da bi uspeo da se odupre primitivnim strastima koje u njemu tinjaju i vode ga ka raspusnosti, zloupotrebama i potpunoj podložnosti kolektivnim psihozama i manipulacijama. Odnosno, prepuštanje vlasti narodu, neminovno celu državu vodi i dovodi pod najgoru moguću vlast - tiraniju jednog čoveka.

Rešenje nalazi u moralu. Svo zlo je poticalo otud što upravljači nisu bili moralni ljudi, pa treba obratiti pažnju da država bude u rukama najmoralnijih ljudi. Tako je osmislio jednu državu u kojoj je pomirio svoja aristokratska uverenja (ne vlada većina - već odabrana manjina) ali im je ograničio mogućnost zloupotrebe i “kvarenja” (duhovna aristokratija odnegovana je pod najstrožom moralnom disciplinom, bez prava na imovinu i porodicu). Naredbe državne vlasti izdavane od moralno besprekornih ljudi, ne bi dolazile u sukob sa unutrašnjim, moralnim osećanjima svakog pojedinca.

A kako kaže Lord Ekton - Glavno je otkriti - ne šta vlade naređuju, nego šta bi trebalo da naređuju; jer ni jedna naredba ne vredi ako je protiv savesti čovečanstva.