MEDIJACIJA U DRUGOM OPŠTINSKOM SUDU U BEOGRADU

Gordana Mihailović,
predsednik Drugog opštinskog sud u Beogradu

Medijacija je neformalan, neobavezan postupak u kome treća, neutralna osoba - medijator, pomaže u dogovaranju i pregovaranju stranaka prilikom traženja sporazumnog rešenja spora. Jednom rečju, medijacija je posredovanje između stranaka od strane treće, neutralne osobe radi dovođenja tih stranaka u komunikaciju da bi se na uspostavljenoj komunikaciji izgradio drugačiji odnos stranaka i između njih uspostavile nove veze na kojima će počivati rešenje njihovih problema. Na ovaj način promeniće se kvalitet odnosa između stranaka, rešiti svi sporni odnosi među strankama pa i konkretan predmet u kome je počela medijacija.

Razmatrajući mogućnost poboljšanja efikasnosti rada našeg suda, s obzirom na veliki broj predmeta i loše prostorne uslove za rad, a pošto smo se upoznali sa osnovnim karakteristikama medijacije i mogućnostima koje ovaj institut pruža, odlučili smo se da u našim zakonskim mogućnostima uvedemo ovaj institut kao sastavni deo rada našega suda.

Ideju medijacije u rad naših sudova unela je još 2002. godine Predsednica Vrhovnog suda Leposava Karamarković, kao jednu od metoda radi poboljšanja rada sudova. Postupak medijacije je započet preko “Nedelje poravnanja”. Smisao te “Nedelje poravnanja” je bio da se svi stari predmeti pregledaju i uz pomoć penzionisanih sudija koji bi, kao izuzetni stručnjaci, bili angažovani kao neka vrsta medijatora, sagleda mogućnost mirnog rešenja spora, te zakaže u jednoj posebnoj nedelji rasprava radi pokušaja mirnog rešenja spora. Pozitivni efekti ove “Nedelje poravnanja” su postojali kroz jedan broj rešenih predmeta, kroz to što su svi stari predmeti u sudovima izvađeni iz evidencije i pregledani, i najvažnije, što se u srpsko pravosuđe unela ideja medijacije. U samu suštinu medijacije tada se nije ušlo jer je pojam medijacije vezan za učešće u samom postupku nekog trećeg lica, koje kao medijator - posrednik pokušava da stranke dovede u vezu radi mirnog rešenja spora. U “Nedelji poravnanja” učešće trećih lica je bilo samo u vidu savetnika a ne u vidu aktivnog učešća u samom postupku na raspravi. Postupak u “Nedelji poravnanja” je i dalje bio formalan, a ne neformalan kako to predviđa pojam i suština medijacije.

Međutim, pozitivna iskustva “Nedelje poravnanja” su i ta što smo shvatili potrebu učešća trećeg lica koje je neutralno, i to aktivno učešće trećeg lica koje nije sudija u predmetu, da bi to treće lice pokušalo da u razgovoru sa strankama, koji se razgovor ne vodi prema odredbama Zakona o parničnom postupku već predstavlja jedan neformalan razgovor, nađe sponu između stranaka preko koje će pokušati da izgradi njihove zajedničke veze i u pronalaženju većeg broja zajedničkih veza naćiće se i neko rešenje koje će voditi zaključenju poravnanja odnosno mirnom rešenju spora.

Shvatili smo koliko je institut medijacije koristan i za sud i za stranke, pa smo pokušali da na osnovu postojećih zakonskih odredaba ovaj postupak institucionalizujemo i uvedemo kao način rada suda.

Osnov za uvođenje postupka medijacije našli smo u odredbama Zakona o parničnom postupku koje govore o sudskom poravnanju.

Naime, u članu 321. Zakona o parničnom postupku u stavu 3. je predviđeno “da će sud u toku postupka ukazati strankama na mogućnost sudskog poravnanja i pomoći im da zaključe poravnanje”.

Upravo na osnovu citirane odredbe mi smo izgradili institut medijacije na način kako se ona sprovodi u našem sudu.

Naime, Zakon je rekao da sud, a ne postupajući sudija u predmetu, ukazuje strankama na mogućnost sudskog poravnanja i da im sud, a ne postupajući sudija, pomaže da zaključe ovo poravnanje, a kako je medijacija neformalan postupak u kome treće lice pokušava da dovede stranke u komunikaciju, mi smo povezujući ova dva pojma zaključili da je moguće u sadašnjim zakonskim okvirima da to treće lice bude sudija iz istog suda koji inače ne postupa u konkretnom predmetu, a koji će u jednom neformalnom razgovoru sa strankama, van radnog vremena, van prisustva sudećeg sudije, pokušati da stranke dovede u takvu komunikaciju iz koje će proisteći mirno rešenje spora.

Na taj način zadovoljili smo i zakonske okvire i principe same medijacije.

U početku smo se medijacijom bavili neorganizovano i sasvim neformalno, na osnovu dogovora na kolegijumima, a sa povećanjem interesovanja stranaka i samih sudija ukazala se potreba da se ceo postupak stavi u određene pravne okvire. Takođe je praksa pokazala da je delotvornije da se medijacija sprovodi u novoprimljenim predmetima, a ne samo u takozvanim “starim predmetima”. Odluka o uvođenju medijacije kao jedne od faza u postupku doneta je 01.10.2003.godine.

Od tada svi stari predmeti u kojima sudije procene da postoji mogućnost medijacije, i u kojima same stranke predlože medijaciju, kao i novoprimljeni predmeti u kojima je osnov spora bračna tekovina i naknada štete, iznose se u medijaciju.

Medijaciju obavljaju sudije medijatori i naš sud je formirao posebno odeljenje tih sudija, koji su pioniri u ovome poslu, veliki entuzijasti i ovom poslu su pristupili sa velikom ljubavlju i velikim angažovanjem, jer dodatni posao pored redovnog teškog sudijskog posla može da se radi samo iz najboljih i najčasnijih namera.

Da bi omogućili da svi u sudu postupaju na isti način u vezi sa iznošenjem predmeta na medijaciju i vođenjem postupka medijacije, doneta su pravila od strane Predsednika suda.

Sa odlukom o medijaciji i sa pravilima o medijaciji upoznati su Ministarstvo pravde i Vrhovni sud Srbije.

Kroz praksu smo zaključili da su se stekle mogućnosti da proširimo medijaciju i na postupke izdržavanja i postupke smetanja poseda, kao i na radne sporove, pa smo o tome doneli odluku 01.03.2004.godine.

U svim novoprimljenim predmetima navedene vrste predmeta spora postupajući sudija ispituje da li je tužba uredna i otklanja sve nedostatke, nalaže tužiocu da dostavi pismene dokaze u vezi sa predmetom spora, a zatim tužbu sa priloženim pismenim dokazima, kao što to nalaže i Zakon o parničnom postupku, dostavlja tuženom, ali uz to dostavlja i dopis u kome ga upoznaje sa mogućnošću postupka medijacije i da je u tu svrhu potrebno da se on pismeno izjasni o navodima tužbe, te sa svoje strane priloži pismene dokaze, kao i da se izjasni da li uopšte prihvata da ide u postupak mirnog rešenja spora.

Nakon dobijanja odgovora na tužbu, ili po proteku određenog roka od 15 dana, postupajući sudija procenjuje da li postoje razlozi da se zakaže pripremno ročište na kome bi razjasnio još neke okolnosti koje bi omogućile sudiji medijatoru lakše ulaženje u postupak medijacije.

Nakon svega ovoga, postupajući sudija iznosi predmet za medijaciju šefu parnične pisarnice koji ga uvodi u poseban upisnik i daje mu dodatne posebne korice i predaje ga sudiji medijatoru i to po redu kojim je sastavljen spisak medijatora. Sudija medijator je dužan da raspravu za medijaciju zakaže u roku od narednih mesec dana od kada je dobio predmet. Medijacija se odvija u popodnevnim časovima, a u slučaju da se na prvoj raspravi odnosno prvoj medijaciji ne zaključi poravnanje, sudija medijator može, ukoliko oceni da je to svrsishodno, da ponovi ročište u narednih mesec dana. Ukoliko medijacija ne uspe, predmet se vraća postupajućem sudiji, a ukoliko se stranke dogovore sudija medijator zaključuje poravnanje, s tim što se predmet prikazuje kao rešen onom sudiji koji je zadužen za predmet.

Naše malo iskustvo nam govori da uspeh medijacije najviše zavisi od umešnosti medijatora.

Medijator pokušava da u toku celog postupka uspostavi poverenje među strankama, da poboljša njihove odnose, pomaže im da izlože svoje viđenje spornog i nespornog po predmetu spora, identifikuje prednosti i manjkavosti pravnog položaja svake od stranaka, pomaže strankama da dođu do mogućeg dogovora i pomaže u oblikovanju konačnog uzajamnog dogovora rešenja spora.

Medijator sa strankama može da razgovara zajedno ili pojedinačno bez prisustva druge strane. Ako se postigne sporazum, sudija medijator zaključuje poravnanje.

Medijator mora da se prethodno obaveže na poverljivost onoga što bude rečeno u postupku medijacije, i to kako u odnosu na drugu stranku tako i u odnosu na postupajućeg sudiju. Na ovaj način se postiže potpuna poverljivost postupka.

Medijator je dužan da vodi računa o interesima svih strana u sporu, tako da i konačno postignuto poravnanje mora biti postignuto kao rezultat interesa obe stranke.

Medijator u toku celog postupka mora da bude neopredeljen, on ne postupa u funkciji zastupnika ni jedne ni druge parnične stranke, nego je njegova uloga da pomogne stranama da shvate svoj položaj u sporu, da realno shvate položaj i interes i da pomogne strankama da konačno uobliče svoje ciljeve i sam tekst poravnanja, po prethodno postignutom dogovoru. Najteže od svega je upravo savladati navedene principe i tehniku u postupanju. U ovoj tehnici mi smo u najvećem delu samouki, a i koristili smo svaku priliku da čujemo stručnjake iz ove oblasti i da se upoznamo sa iskustvima drugih. Prisustvovali smo na seminaru koji je organizovao Forum za novu Srbiju i tu smo slušali vrlo korisna predavanja medijatora iz Velike Britanije. Sa sudijama iz Kanade organizovali smo zajedno seminar na kome su nas oni upoznali sa tehnikom rada medijatora u Kanadi i na kome su nam prikazali dva vrlo korisna filma, sa primerima postupka same medijacije. Sami smo organizovali put u Sloveniju gde smo posetili Okružni sud u Ljubljani i upoznali se sa načinom na koji se u tom sudu vodi postupak medijacije. Kod njih je institut medijacije ugrađen i u Zakon o parničnom postupku, tako da oni imaju mogućnosti da kao medijatore angažuju i treća lica a ne samo sudije. Sam način vođenja postupka medijacije u Sloveniji nam je potvrdio da se mi nalazimo na pravom putu i da postupamo pravilno i kvalitetno, što je svima nama dalo dodatnog podsticaja.

Rezultati koje smo u međuvremenu postigli su nas ohrabrili i potvrdili da se nalazimo na pravom putu. Od donošenja pomenute odluke i od uvođenja posebnog upisnika kroz koji evidentiramo predmete koji idu na medijaciju, možemo da pratimo i statističke podatke koji govore o svrsi ovog postupka.

U proseku svakog meseca kroz medijaciju imamo završenih oko petnaest predmeta, a od ukupno iznetih predmeta na medijaciju ovaj završeni broj predmeta predstavlja jednu trećinu. Broj završenih predmeta se iz meseca u mesec povećava, kao i procenat završenih u odnosu na procenat iznetih predmeta na medijaciju, što govori da sa sticanjem iskustva od strane sudija medijatora se postižu bolji rezultati i da je umešnost sudije medijatora naznačajnija u samom postupku.

Da bi se što veći broj predmeta završavao u postupku medijacije potrebna je i kvalitetna priprema predmeta koji se iznose na medijaciju kao i da postupajući sudija pravilno proceni da li uopšte ima uslova izneti predmet na medijaciju ili ne, bez obzira da li se stranke o tome saglase.

Naša iskustva nam govore da je postupak medijacije nešto čemu budućnost tek dolazi, nešto što je vrlo korisno ne samo za poboljšanje efikasnosti rada sudova i oslobađanje sudova od velikog broja predmeta, već nešto što je pre svega korisno za stranke.

Naime, kroz medijaciju stranke konačno rešavaju svoje sporne odnose i medijacija im omogućava da razreše sve sporne odnose, a ne samo onaj sporni odnos u konkretnom predmetu koji se iznosi na medijaciju. Hitnost čini ovaj postupak brzim, tako da se sporovi rešavaju mnogo brže nego kroz klasičan parnični postupak. Konačno postignuto rešenje je u interesu obe parnične stranke. Obično postignuto poravnanje vodi poboljšanju odnosa između učesnika i stranke su vrlo zadovoljne postignutim rešenjima. Medijacijom se rešava odnos među strankama, a ne spor u konkretnom predmetu, i to je ono što je najznačajnije jer rešavanjem odnosa između stranaka, ne samo da se rešava konkretan predmet, već se izbegava nastajanje novih sporova a samim tim i novih predmeta za sud.

Ceo postupak medijacije je poverljiv. Ne vodi se raspravni zapisnik i stranke su sigurne da ono što je rečeno u ovom postupku neće imati nikakvog uticaja na eventualni dalji tok parničnog postupka ukoliko postupak medijacije ne uspe, da sudija medijator svoja znanja u vezi sa njihovim odnosom neće preneti postupajućem sudiji i zloupotrebiti poverenje stranaka.

I na kraju valja pomenuti osnovna načela medijacije kao instituta koji je poznat u svetu i kao instituta koji smo mi izgradili za ovo kratko vreme kroz rad našeg suda. Na ovim načelima medijacije gradi se ceo postupak i postižu rezultati ovog postupka.

Postupak medijacije je hitan. Po predlogu stranke ili po proceni postupajućeg sudije u novoprimljenim predmetima naknade štete, bračne tekovine, izdržavanja, smetanja poseda i radnih odnosa se predmet iznosi u postupak medijacije, sudija medijator zakazuje medijaciju za narednih mesec dana u “Nedelji poravnanja” i ukoliko odlaže medijaciju takođe odlaže za još mesec dana.

Postupak medijacije je dobrovoljan. Da bi se predmet uputio u postupak medijacije potrebna je saglasnost volja obe parnične stranke i ovom postupku stranke treba da pristupe bez predrasuda. Svaka stranka - učesnik u postupku medijacije u svakom trenutku i u svakoj fazi postupka može izjaviti volju da želi da se postupak medijacije prekine i da se predmet vrati u redovan parnični postupak. Stranke treba da su uverene da će se ceo postupak medijacije voditi u njihovom interesu, odnosno u interesu obe parnične stranke.

Ceo postupak je poverljiv. Sudija medijator ne unosi u zapisnik ono što su stranke rekle u postupku medijacije, bilo u prisustvu druge strane bilo nasamo sa sudijom medijatorom, niti se činjenice iznete u postupku medijacije mogu koristiti u nastavku parničnog postupka ukoliko medijacije ne uspe. Sve ono što je izrečeno u postupku medijacije nema uticaja na dalji tok postupka. Obaveza je sudije medijatora da o predmetu medijacije i onome što je rečeno u tom predmetu ne razgovara sa postupajućim sudijom, odnosno da o onome što je rečeno u postupku medijacije ne saopštava bilo kome van postupka medijacije.

U postupku medijacije se razmatraju sveukupni odnosi između parničnih stranaka, kako prošli tako i budući, a ne razmatra se samo sporni odnos po konkretnom predmetu spora. U medijaciji se rešava odnos među strankama a ne konkretan spor.

Postupak medijacije je besplatan u smislu da se stranke ne izlažu dodatnim troškovima zbog vanrednog angažovanja suda u popodnevnim časovima radi pokušaja mirnog rešenja spora. Mogućnosti koje medijacija pruža trebalo bi zakonodavac da iskoristi i ugradi u naš pravni sistem i to ne samo u građanskoj materiji u kojoj smo mi sada našli prostora na osnovu postojećih odredaba Zakona o parničnom postupku, već i u krivičnoj materiji. Iskustva sa medijacijom u krivičnoj materiji postoje u velikom broju zemalja i medijacija bi u tim predmetima omogućila smanjenje troškova države za vođenje nekih vrsta ovih krivičnih postupaka.

*   *   *

I na kraju valja reći da institut medijacije nije samo u našim uslovima koristan radi poboljšanja efikasnosti rada sudova već i radi promene načina razmišljanja u našim prilikama. U ovim teškim vremenima u kojima živimo, a koja karakterišu upravo sukob svih sa svima, institut medijacije doprinosi traženju mirnih rešenja, izbegavanju sukoba i pomirenju koje mu je kao pravilo života zaista postalo neophodno.