Jakov Radišić
profesor Pravnog fakulteta i predsednik JUMP-a*

Medicinsko pravo u objektivnom smislu podrazumeva skup pravnih pravila koja uređuju medicinsku delatnost, utvrđuju svojstva lica koja tu delatnost obavljaju i njihov odnos prema korisnicima njihovih usluga. Izraz “medicinska delatnost” obuhvata ne samo dijagnozu i terapiju nego i neterapijske zahvate, kao što su: kozmetička hirurgija, sterilizacija, veštačko oplođenje, pomoć u umiranju, prekid trudnoće, biomedicinsko istraživanje na ljudima. Sem toga, medicinsko pravo u širem smislu uključuje i propise koji se odnose na lekove i medicinska sredstva. Radi se, dakle, o predmetno ograničenoj oblasti prava, kao što su, na primer, i saobraćajno i bankarsko pravo. Ono se tiče jedne profesije i građana koji koriste njihove usluge. Medicinsko pravo treba razlikovati od pravne ili sudske medicine, koja se bavi medicinskim razjašnjavanjem određenih činjenica koje su pravno relevantne. Jedno je pravo u medicini, a drugo je medicina u pravu.

Medicinsko pravo ne bitiše kao zaokružen sistem normi sabranih u jednom ili više zakonodavnih akata i namenjenih isključivo medicinskom zanimanju. Samo jedan deo njegovih pravila nalazi se u pravnim propisima koji su posvećeni specijalno medicinskoj delatnosti i njenim poslenicima. Drugi njegov deo rasejan je po mnogim zakonskim tekstovima koji pripadaju različitim oblastima prava: ustavnom, krivičnom, građanskom, upravnom, porodičnom, radnom, socijalnom, međunarodnom i procesnom. Ipak, većina pravnih problema iz domena medicinske delatnosti imaju svoje mesto u građanskom i krivičnom pravu. Ti se problemi rešavaju pomoću opštevažećih normi, ali kad se te norme primene na odnos lekar-pacijent, one dobijaju osobeno značenje, uslovljeno svojevrsnom prirodom dotičnog odnosa. U sudskoj praksi i pravnoj teoriji medicinskog prava izgrađene su kategorije tzv. lekarske dužnosti pažnje (u smislu profesionalnog standarda) i lekarske greške, a u parnicama protiv lekara i opšta pravila o teretu dokazivanja pretrpele su znatnu promenu. Jednom rečju, pravila medicinskog prava imaju izvesnu osobenost i u slučaju kad ne potpadaju pod lex specialis.

Među propisima koji uređuju isključivo medicinsku delatnost najvažniji su republički zakoni o zdravstvenoj zaštiti i o zdravstvenom osiguranju. Oni se tiču organizacije zdravstvene službe, pacijenata, zdravstvenih ustanova, lekara i njihovih pomoćnika. U njima su utvrđene profesionalne dužnosti lekara i zdravstvenih ustanova prema pacijentima. Od saveznih propisa naročito su značajni Zakon o uslovima za uzimanje i presađivanje delova ljudskog tela, Zakon o proizvodnji i prometu lekova, Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti koje ugrožavaju celu zemlju i Zakon o evidencijama u oblasti zdravstva. Ti propisi jasno pokazuju da postupci medicinara ne podležu samo unutrašnjoj (stručnoj) nego i spoljašnjoj (pravnoj) kontroli od strane suda, makar i da se ta kontrola vrši uz pomoć veštaka, na osnovu medicinskih kriterijuma. Međutim, kontrola nema cilj da sputava onu slobodu medicinskih poslenika koja je u interesu pacijenata, nego da ih natera da se drže važećeg standarda u svojoj struci i da postupaju pažljivo. U medicinsku praksu ulaze na taj način i pravna merila. Sa napretkom medicine povećavaju se i pravni zahtevi lekarskoj pažnji i lekarskom umeću, jer onaj ko više može taj je i više dužan. Meru dužnosti određuju sudovi u svojim odlukama, pa je stoga za medicinsko pravo od naročitog značaja i sudska praksa. Norme sadržane u sudskim odlukama, iako nisu opšte nego pojedinačne, predstavljaju živo medicinsko pravo, te zajedno sa zakonskim normama čine sastavni deo pravnog poretka.

Mada su propisi o medicinskoj delatnosti brojni, oni su, ipak, nedovoljni, jer mnogi značajni i aktuelni medicinski postupci nisu pravno uređeni. Na primer: veštačko oplođenje in vitro i zaštita embriona, biomedicinsko istraživanje na ljudima uopšte, sterilizacija, operacija radi promene pola, genska tehnologija, analiza genoma i genska terapija. Stoga bi potpuna kodifikacija medicinskog prava bila veoma poželjna, a uzor za to imamo u nekim zemljama Zapadne Evrope. Takvom kodifikacijom bio bi olakšan rad i lekarima i pravnicima.

Medicinsko pravo ne čine samo državni propisi, nego i propisi koje donose profesionalna udruženja medicinara, tj. lekarske, stomatološke i farmaceutske komore. Ti propisi čine tzv. Staleško pravo, koje je izraz samostalnosti pripadnika medicinskog zanimanja, ali koje podleže odobrenju nadležnog ministarstva. Staleško pravo medicinara čine, u prvom redu, statuti komore i pravila odgovarajuće medicinske profesije, koja se još nazivaju kodeksima etike ili kodeksima deontologije. Međutim, norme sadržane u njima imaju ograničen domašaj, jer važe isključivo za članove komore, ne obavezuju pacijenta i ostala treća lica, ali im mogu garantovati izvesna prava. Pored nacionalnog, postoji i međunarodno pravo lekarskog staleža, u obliku deklaracija koje su doneli Svetska zdravstvena organizacija i Svetski savez lekara. Takve su, na primer: Deklaracija o unapređenju prava pacijenata u Evropi, Revidirana Lisabonska deklaracija o pravima pacijenata, Revidirana Helsinška deklaracija o biomedicinskom istraživanju na ljudima, i Konvencija Saveta Evrope o Ijudskim pravima u oblasti biomedicine. U Jugoslaviji staleško pravo lekara ne postoji, jer naši lekari nemaju još svoje lekarske komore sa javnopravnim ovlašćenjima i sa obaveznim članstvom. Srpsko lekarsko društvo i komore lekara i stomatologa koji obavljaju privatnu lekarsku, odnosno stomatološku praksu nisu udruženja tog tipa.

Medicinsko pravo zanima naročito odnos između lekara i pacijenata povodom pružanja medicinske usluge. Taj odnos nije samo pravni, nego je i etički. U njemu su moralni i pravni obziri pomešani u znatno većoj meri nego što je to slučaj sa ostalim pravnim odnosima među ljudima. Šta više, tu su etička načela primarna: ona oblikuju pravne obaveze, određuju njihovu sadržinu i opseg. Ono što medicinska etika od lekara zahteva, to pravo i kao pravnu obavezu obilato preuzima. Lekar je pravno obavezan da se pridržava određenih principa medicinske etike. Moralne i pravne dužnosti lekara toliko su se stopile da ih je u pojedinostima gotovo nemoguće razlučiti. Čak i profesionalne ili stručne dužnosti lekara jesu u isti mah i moralne, jer srž lekarskog zanimanja ne čini samo medicinsko znanje, nego i čovekoljublje. Stoga zakon obavezuje lekare da prilikom prijema diplome o završenom školovanju potpišu izjavu da će se u obavljanju svoga poziva pridržavati načela iz Hipokratove zakletve i Kodeksa etike zdravstvenih radnika Jugoslavije. Sem toga, lekare obavezuje i Međunarodni kodeks medicinske etike. Razume se, etički principi iziskuju od lekara viši standard ponašanja nego pravni, jer je pravo samo “minimum morala”. Prelaz etičkih u pravne norme odvija se postepeno, i bilo bi preterano da se sve moralne norme prevedu u pravne. S druge strane, moguća je i kolizija između prava i medicinske etike. Stoga Revidirana Lisabonska deklaracija o pravima pacijenata propisuje: “Ako ova prava budu pacijentu uskraćena pravnim propisima, merama vlade, upravnih organa ili drugih institucija, lekari treba da preduzmu podesne mere kako bi se ova prava osigurala ili, ponovo uspostavila”. Sem toga, u slučaju kad neko pitanje nije pravno regulisano, merodavnim valja smatrati etičko rasuđivanje. Ono, međutim, ne obavezuje lekare da u svim sličnim situacijama jednako postupaju, jer je svaki bolesnik slučaj za sebe. Od lekara se, dakle, zahteva individualan prilaz, jer on “ne leči bolest nego bolesnika”.

U medicini se radi uvek o zdravlju i bolesti, o životu i smrti. Stoga pitanja etike i ispravnog postupanja igraju naročitu ulogu. Ranije se smatralo normalnim da rešavanje tih pitanja bude prepušteno medicinskoj etici. Ocena ispravnosti lekarskog postupanja od strane suda jedva da je dolazila u obzir. Sve do početka dvadesetog veka, za odnos između lekara i pacijenta pravo je bilo od malog značaja. Taj se odnos temeljio pretežno na poverenju koje su članovi porodice imali u svog “kućnog lekara”. No, ta se situacija postepeno menjala, da bi na kraju pretrpela radikalnu promenu. Uzroci tome su mnogobrojni, ali je dovoljno spomenuti činjenicu da je umesto poverenja stupilo nepoverenje prema “bogovima u belom”. Moralni stub odnosa lekar- pacijent oslabio je i popustio, pa je zato nastala potreba da mu se doda spolja potpora u vidu pravnih pravila, koja garantuju pravo pojedinca i određuju društvene obaveze. Tako je došlo do tzv. “juridizacije” medicine. Odnos lekar - pacijent danas je više protkan pravnim paragrafima, nego poverenjem. Lekari smatraju da pravni propisi sputavaju njihov rad i teraju ih da neguju “defanzivnu medicinu”, koja nije u interesu pacijenta. Gde leži razumna granica do koje se pravni zahvati u medicinu mogu smatrati opravdanim, na to pitanje nije lako odgovoriti. Jedno je, ipak, izvesno: poverenje između lekara i pacijenta ne može se zameniti ničim drugim, pa ni pravom, jer ono naprosto, nema jednako vrednu alternativu. Pravne norme i poverenje u lekara nisu alternative koje se međusobno isključuju, nego su dva komplementarna, dopunjavajuća činioca. Pravo ne stvara nepoverenje, nego već stvoreno stanje nepoverenja priziva u pomoć pravo. Uvlačeći se u odnos između lekara i pacijenta, pravo ne guši poverenje, nego njegov nedostatak zamenjuje opštim pravilom ponašanja. Da bi se sprečio još veći gubitak poverenja u lekara, on pri donošenju odluka treba da bude vezan merilima svoje savesti koja imaju i pravnu podlogu. Na taj način pravo olakšava poverenje. Međutim praktična vrednost pravnih i moralnih normi zavisi od postojanja određenih sastojaka u ličnosti lekara. Ispunjavanje mnogih dužnosti ostaje, naime, zavisno od mera njegove čovečnosti i razuma, od ljubavi prema pacijentu. Jer nije bez osnove rečeno da “samo dobar čovek može biti dobar lekar”.

Jedno od najznačajnijih i istovremeno aktuelnih problema medicinskog prava jeste pitanje profesionalne odgovornosti medicinskih poslenika. Poslednjih nekoliko decenija, njima se intenzivno bave i pravnici i lekari. Pod uticajem onoga što se zbiva u praksi, težište pažnje je pomereno sa krivične na građansku odgovornost. Tu su stalno otvorena i aktuelna ova pitanja: lekarska greška i njena uzročnost za nepovoljan ishod lečenja; dužnost lekara da pacijenta obavesti o dijagnozi, o terapiji koja je potrebna i o njenim rizicima, kako bi pacijent mogao da se sa terapijom punovažno saglasi; odgovornost zbog štete izazvane medicinskim aparatima i injekcijama; pacijentovo pravo uvida u svoju medicinsku dokumentaciju; teret dokazivanja uslova odgovornosti lekara i zdravstvenih ustanova. Sem toga, problemi odgovornosti iskrsavaju i u vezi sa novim metodama lečenja i kliničkim ogledima na ljudima, zatim u vezi sa pravom na planiranje porodice, sa infekcijama, veštačkim oplođenjem, intenzivnom medicinskom negom, porođajima i transplantacijom. Najposle ni pitanje odgovornosti zbog štetnog delovanja lekova nije još prešlo u stanje mirovanja, jer se tu problematizuje odnos odgovornosti proizvođača leka i lekara koji ga je propisao. Sva ova pitanja ne pretresaju se samo u literaturi, nego i na zajedničkim stručnim skupovima lekara i pravnika. O njima se pomno raspravlja i na međunarodnim skupovima, a ima predloga i za unifikaciju izvesnih pravnih pravila. Medicina ne zna za državne granice, jer hoće da bude opšteljudska, da služi čitavom čovečanstvu. Medicinsko pravo kao njen pratilac mora, takođe, da teži ka univerzalnosti. Njegova unifikacija već je započela, najpre među zemljama Evropske unije, a potom među zemljama članicama Saveta Evrope. Jugoslavija teži da postane član obe ove međunarodne organizacije, i zato će prema njima morati da prilagođava i svoje medicinsko pravo, kao i pravo uopšte.

Na pravnim fakultetima mnogih razvijenih zemalja sveta medicinsko pravo ima status zasebne i veoma cenjene naučne discipline, koja se brižljivo izučava. Na to očigledno ukazuje opsežna stručna literatura posvećena medicinskom pravu, pa čak i časopisi koji se bave isključivo njime. Valja posebno istaći činjenicu da se u tim časopisima objavljuju pisani radovi ne samo pravnika nego i lekara, kao što, s druge strane, i medicinski časopisi objavljuju redovno priloge pravnika posvećene medicinskom pravu. To je jasan dokaz da pripadnici ovih dveju profesija probleme medicinskog prava smatraju svojim zajedničkim problemima. Za razliku od toga, među jugoslovenskim pravnicima i medicinarima teorija medicinskog prava uživa veoma malu popularnost, i nalazi se tek u prvom stadijumu razvoja. Na našim univerzitetima ona se uopšte ne izučava, a samo do pre desetak godina o medicinskom pravu nije se u nas govorilo ni kao o grani prava, a kamoli kao naučnoj disciplini. Domaći pravni fakulteti pretrpani su nastavnim planovima koji se tiču veoma različitih oblasti prava, ali se među njima nije našlo mesta i za medicinsko pravo. To je posledica činjenice što naši pravnici (izuzev nekoliko njih) ne znaju šta medicinsko pravo znači i čemu služi. Zato treba reći da se radi o jednom veoma važnom području praktične delatnosti i duhovne kulture savremenog čoveka. Ono obuhvata pravne odnose u koje ljudi stupaju tako često radi očuvanja svoga života i zdravlja, tj. da bi opstali. A život i zdravlje predstavljaju nesumnjivo vrednosti prvog reda, prema kojima se mere sve druge vrednosti. Zato, ako bismo sudili po značaju, teško da bi neka druga pravna nauka bila pravnicima potrebnija od medicinskog prava.

Jugoslovensko udruženje za medicinsko pravo (JUMP) je nedržavna i nepolitička organizacija građana (osnovana 1997. godine u Beogradu). Po uzoru na istoimena udruženja u svetu, predstavlja u prvom redu zajedničko stručno udruženje pravnika i zdravstvenih profesionalaca - lekara, stomatologa i farmaceuta kao i građana koji su zainteresovani za proučavanje i primenu medicinskog prava.

Ciljevi Udruženja su da populariše i unapređuje nauku i praksu medicinskog prava, da razvija interdisciplinarnu saradnju i stalni dijalog o određenim praktičnim pitanjima i sprovodi ostale delatnosti u službi zaštite ljudskih prava u oblasti zdravlja i podizanja standarda i kvaliteta u prižanju medicinskih usluga.

Razlozi zbog kojih kod nas postoji posebna potreba za postojanjem JUMP-a između ostalih su:

Naročitu pažnju Udruženje posvećuje pravima pacijenta, kao delu ljudskih prava uopšte , sledeći na taj način praksu zemalja Evropske unije koje su izvršile kodifikaciju prava iz ove oblasti.