Mihailović Gordana

Poštovanju ljudskih prava mora da teži svaka moderna država, a svaki stanovnik ove planete ima pravo da to zahteva, jer su ljudska prava zasnovana na vrednostima koja se priznaju svakom čoveku i svakoj ženi, i svako ljudsko biće ih ima samim tim što je ljudsko biće, nezavisno od države i bez države.

Ona su moralnog porekla i potiču i iz normativnog poretka koji je iznad države i država ih mora poštovati bez obzira da li je na to izričito pristala.

Međutim nisu sva moralna prava koja pripadaju svakoj osobi ljudska prava. Ljudska prava su politička jer se ostvaruju u državi i odnose na državu.

Čovek kao racionalno biće ulazi u državnu zajednicu sa nekim pravima koja mu se ne mogu oduzeti, već naprotiv, država je dužna da mu pomogne da ih ostvari.

Najveći broj ljudskih prava usmeren je isključivo prema državi: njima se ona ograničava ili se od nje traži konkretno delovanje. Obaveza države da se uzdržava karakteristična je za građanska i politička prava, a da bude aktivna za ekonomska i socijalna prava.

Čovek je mera svega, a njegova ljudska prava moraju da budu ostvarena u državi u kojoj živi i ta država je dužna da mu pomogne da ih ostvari.

Mi smo na ovim prostorima dugo držani u zabludi da su ljudska prava buržoaska tvorevina vezana za sebičan individualizam, a idejom kolektivizma u ime dobrobiti celog društva prikrivani su interesi partije na vlasti. Individua se ne posmatra u svojoj posebnosti i podvrgava se potrebama i dobrobiti celog društva, a o čemu opet odlučuju oni koji to najbolje znaju, a to je Partija, ili oni koji su na to istorijski ovlašćeni a to je Proletarijat.

Najvećim delom istorije ljudi su živeli u državama koje nisu priznavale ljudska prava i prvi dokumenti kojima se proklamuju ljudska prava potiču tek iz osamnaestog veka a era priznavanja ljudskih prava počinje u državnim aktima Američkom i Francuskom revolucijom. Unošenje ljudskih prava u ustave počinje Amandmanima na Ustav SAD-a 1791. godine

Građanske revolucije i rušenje feudalnog apsolutizma i u drugim zemljama uvode u svoje ustave i zakone krug priznatih ljudskih prava koji se vremenom širi i obogaćuje. One države koje su ovakav preokret zaobišle i dalje funkcionišu na osnovu političkih načela koja ne priznaju ljudska prava. Njihova zakonodavstva se mogu usavršiti u pogledu jačanja pravne države i vladavine prava, ali građani i stranci nemaju osnovnu odbranu protiv države u vidu svojih neprikosnovenih prava.

U daljem toku istorije pod uticajem političkih snaga koje smatraju da građanske revolucije vode računa samo o interesima buržoazije a ne o dobrobiti pripadnika drugih klasa, u ustave i zakone se unose i prava koja od države ne očekuju samo uzdržavanje i nemešanje nego od nje iziskuju akciju u korist ljudi koji se nalaze u lošem društvenom položaju. Ovakva prava su ekonomska, socijalna i kulturna i treba da svakom omoguće da razvije svoju ličnost i da stvarno koristi građanska i politička prava koja bi inače uživali samo privilegovani. Reč je o pravima kao što su prava za jednaku naknadu, socijalno osiguranje i obrazovanje.

U najnovije vreme se insistira na pravima koja se naročito oslanjaju na ljudsko bratstvo i na solidarnost kao što su pravo na zdravu okolinu, na stanovanje, hranu, razvoj i slično.

Razvoj istorije poštovanja ljudskih prava je bio nejednak u različitim zemljama, tako da su dugo uporedno postojale države sa razvijenim korpusom ljudskih prava i njihovom zaštitom i države koje takva prava svojim državljanima nisu priznavale.

U vreme kada su međunarodni odnosi počivali na striktnom poštovanju suverenosti države, a odnos vlasti prema sopstvenom stanovništvu se smatrao unutrašnjom stvari svake države, strane vlade nisu se mešale u to kako se i koliko u inostranstvu poštuju prava ljudi i njihovo dostojanstvo. Javno mnjenje je reagovalo na grube povrede osnovnih prava i pod njegovim pritiskom države su povremeno intervenisale da bi se te povrede obustavile, to je bila humanitarna intervencija, odnosila se uglavnom na slabije države kao što je bilo Otomansko carstvo na svom zalasku.

Ovakav stav nemešanja i ravnodušnosti preokrenuo se između Prvog i Drugog svetskog rata. Pored razloga humanosti i stava da ljudi imaju urođena prava koja ni jedna vlast ne sme da ugrozi, stvoreno je i uverenje da režimi koji krše prava svojih građana postaju međunarodno agresivni i opasni po mir i svoje susede.

Posle okončanja Drugog svetskog rata iz koga je proisteklo tragično iskustvo o zlostavljanju političkih neistomišljenika i istrebljenju Jevreja, nastanak Ujedinjenih nacija kao nove univerzalne organizacije, obeležilo je jedno novo vreme velikog poduhvata međunarodnog ozakonjivanja i zaštite ljudskih prava.

U Ujedinjenim nacijama se usvajaju međunarodne deklaracije koje na sumaran i načelan način proklamuju neko pravo, da bi se na osnovu tih akata pristupilo izradi međunarodnih ugovora koji će o tom pravu sadržati obavezne i podobne odredbe.

Ovaj poduhvat prate i regionalni napori na tom polju od kojih je prvi i najvažniji potpisivanje Evropske konvencije o ljudskim pravima 1950. godine. Ovom konvencijom su ljudska prava izuzeta iz isključive unutrašnje nadležnosti države. Nijedna država koja je potpisnik Evropske konvencije više ne može da prigovara međunarodnim organizacijama da vređaju njen suverenitet time što ukazuju na nepoštovanje međunarodno priznatih ljudskih prava. Naprotiv, doskora nezamisliva mogućnost da se pojedinac žali međunarodnim organima na postupke svoje države i da pred njima istupa kao ravnopravna stranka u sporu, postaje uobičajena i prihvaćena.

Inicijativa za priznavanje novih ljudskih prava seli se u međunarodnu nadležnost, a samim tim uticaj međunarodnog prava u ovoj oblasti postaje naročito naglašen. Norme unutrašnjeg prava moraju biti u skladu sa međunarodnim i moraju se tumačiti sa međunarodnim merilima i standardima.

S obzirom na naš geografski položaj očigledna je naša vezanost za Evropu i međunarodne organizacije osnovane od zemalja ovog područja. Međutim mi nismo nikada postali članica Saveta Evrope, a iz ostalih evropskih međunarodnih organizacija smo bili isključeni nakon uvođenja međunarodnih sankcija između ostalog i zbog kršenja ljudskih prava od strane autoritarne vlasti. Kršenja ljudskih prava su čak prerasla u kršenja međunarodnih humanitarnih prava zbog čega je po rezoluciji Saveta bezbednosti 1993. godine uspostavljen Međunarodni tribunal za suđenje licima odgovornim za kršenje humanitarnih prava.

Posle smene vlasti vraćeni smo u međunarodne organizacije iz kojih smo isključeni, dobili smo status posmatrača u Savetu Evrope i dobili smo veliki broj optuženih pred Haškim tribunalom

Pošto se nalazimo na pragu Saveta Evrope, valja taj ulazak dočekati spremnim i o zaštiti ljudskih prava učiti iz Evropske konvencije i bogate prakse Evropskog suda, a ne iz presuda koje budu donete u vezi sa predstavkama naših građana, koje će oni podnositi protiv svoje države kako to predviđa Konvencija a radi zaštite svojih povređenih ljudskih prava.

Sistem zaštite ljudskih prava je najrazvijeniji pod okriljem Saveta Evrope, koji obuhvata skoro sve zemlje Evropskog kontinenta ukupno 43 države. Izuzetak smo mi i Bosna i Hercegovina.

Savet Evrope je prva evropska politička organizacija rođena četiri godine posle Ujedinjenih nacija, maja 1949. godine u Londonu, na ruševinama dotadašnjih civilizacijskih tekovina i inspirisana idejama o ujedinjenju Evrope. Statut ove međunarodne organizacije se izričito zasniva na poštovanju ljudskih prava i prevashodnoj vladavini prava, sa zahtevom za njihovim neprekidnim jačanjem.

Savet Evrope je pokazao svoju privrženost poštovanju ljudskih prava usvajajući Konvenciju o ljudskim pravima i to već 1950. godine, a posle ratifikacije od strane deset članica stupa na pravnu snagu 1953. godine. Od tada je ratifikacija ove Konvencije postala uslov za članstvo u ovoj Organizaciji. Kao pandan Konvenciji ali na polju ekonomskih i socijalnih prava, usledila je Evropska socijalna povelja koja je doneta 1961. godine.

Na polju ljudskih prava rad Saveta Evrope podrazumeva pre svega zaštitu građanskih i političkih prava putem mehanizma pojedinačnih žalbi-predstavki, pri čemu o navodima povreda može da se pokrene istraga pred Evropskim sudom.

Evropski sud za ljudska prava ustanovljen je 1959. godine i njegovo postojanje i rad obezbeđuju i razvijaju sistem zaštite povređenih ljudskih prava u vidu donošenja pojedinačnih presuda koje će ne samo konstatovati izvršenu povredu nego i odrediti sankciju za učinjenu povredu.

Evropska konvencija u sebi sadrži istovremeno i materijalno i procesno pravo vezano pre svega za definiciju pojedinačnih ljudskih prava predviđenih u Konvenciji i u Protokolima koji su naknadno usvojeni i kojima je Konvencija dopunjena, zatim za osnovna načela postupka, nadležnost i sastav Evropskog suda i na kraju odredbe o izvršenju presuda Evropskog suda bez kojih bi sve izgubilo smisao.

OSNOVNA PRAVA koja jemči Konvencija su:

Analizom sadržine pobrojanih prava može se napraviti hijerarhija prava obuhvaćenih Konvencijom i to na:

apsolutna prava su ona čije kršenje uopšte nije dopušteno ni pod kakvim okolnostima:

prava uslovljena u znatnoj meri su ona prava iz Konvencije koja dozvoljavaju mešanje države u pogledu njihovog ograničenja, ali ta ograničenja mogu biti samo propisana zakonom i da teže legitimnom cilju, a ograničenje mora pre svega biti srazmerno legitimnom cilju kome se težilo.

prava vezana za sprovođenje pravde u delo odnose se na poštovanje vladavine prava.

Kod procene dozvoljenosti ograničenja sa stanovišta i principa Konvencije mora se poštovati princip proporcionalnosti koji se nalazi u srži svih opravdanja narušavanja prava koje daje Konvencija.

Ta proporcionalnost predstavlja jednu od nevidljivih odredbi Konvencije, koja u stvari proizlazi iz njene suštine.

Do odgovora da je postojala dozvoljenost, odnosno da je poštovan princip proporcionalnosti dolazi se uz nekoliko provera.

Evropski sud za ljudska prava se sastoji od onolikog broja sudija koliko je strana ugovornica.

Sudije su priznati pravni stručnjaci sa visokim moralnim ugledom. Njih bira parlamentarna skupština Saveta Evrope sa liste od tri kandidata koje predloži strana ugovornica i pri tom to ne moraju biti sudije iz te zemlje. Vrlo je interesantna odredba o razrešenju sudije Evropskog suda - on se ne može razrešiti svoje funkcije dok druge sudije ne odluče dvotrećinskom većinom da on više ne ispunjava potrebne uslove.

Rad Suda i postupak pred Sudom detaljno je regulisan Poslovnikom o radu Suda.

Ono što je za ovako kratak prikaz potrebno je da se objasni ko sve može da pokrene postupak, kojim pravnim aktom, kakve se odluke donose i na kraju kako se te odluke izvršavaju.

Postupak može da pokrene država protiv države ili pojedinac protiv države. Sud prima predstavke od svake organizacije ili grupe lica koji tvrde da su žrtve povrede prava ustanovljenih konvencijom.

Postupak se pokreće inicijalnim aktom koji se kod nas označava kao PREDSTAVKA.

Ovaj inicijalni akt je pravno sredstvo koje u sebi ima elemente i tužbe i žalbe.

Elementi žalbe se ogledaju u tome što pokretanje ovog postupka pretpostavlja postojanje nekog prethodnog postupka koji je okončan i u vezi sa kojim postupkom nezadovoljna strana traži intervenciju odnosno preispitivanje. Evropski sud postupa po već utvrđenom činjeničnom stanju.

Elementi tužbe se ogledaju u činjenici da se u postupku koji se pokreće pred Evropskim sudom ne preispituje valjanost odluke donete od organa države ugovornice, već se utvrđuje da li je u postupku koji je vođen pred organima strane ugovornice povređeno neko od ljudskih prava zagarantovanih Evropskom konvencijom.

Zahtev koji se postavlja pred Evropskim sudom tiče se samo povrede prava predviđenih u Konvenciji i drugačiji je od zahteva koji je bio postavljen pred organom strane ugovornice.

Uslov pokretanja postupka je da budu iscrpljeni svi unutrašnji pravni lekovi, i rok za pokretanje postupka je ograničen i iznosi 6 meseci od donošenja pravosnažne odluke od organa strane ugovornice.

Postojanje ova dva uslova se utvrđuje od strane odbora koji čine tri sudije, i od toga da li su ovi uslovi ispunjeni ili ne kao i da li je predstavka uredna u smislu da je potpisana razumljiva, očigledno neosnovana, nespojiva sa odredbama konvencije, ili je istovetna sa već podnetom predstavkom, zavisi da li će biti proglašena prihvatljivom.

Ukoliko prođe ovu prvu fazu i bude proglašena dopuštenom, u nastavku postupka ispituje se predmet i stavlja strankama na raspolaganje mogućnost prijateljskog poravnanja.

Ukoliko ne dođe do poravnanja, Sud donosi odluku veću sastavljenom od sedam sudija.

Kad veće donese presudu, svaka stranka može u roku od tri meseca od dana donošenja presude da zahteva da se predmet iznese pred Veliko veće koje čini sedamnaest sudija i ovo je pravni lek koji se predviđa u Konvenciji.

Ovaj pravni lek je uslovljen zahtevom da se u razmatranom predmetu raspravlja neko značajno pitanje vezano za tumačenje Konvencije. O tome da li je ovaj uslov ispunjen odluku donosi kolegijum od pet sudija iz sastava Velikog veća. Ukoliko se da pozitivan odgovor Veliko veće odlučuje o predmetu presudom i ta odluka postaje pravosnažna.

Presude koje se ne napadaju pred Velikim većem postaju pravosnažne protekom roka za ulaganje pravnog leka, ili ukoliko obe strane daju izjavu da neće ulagati pravni lek ili ako kolegijum od pet sudija odbije zahtev za obraćanje Velikom veću.

Pravosnažnu presudu izvršava Komitet ministara inostranih poslova zemalja članica Saveta Evrope. Sankcije za neizvršenje odluke su političke prirode i do sada u praksi nije bilo problema oko izvršenja odluka od strane država ugovornica.

U vezi sa izvršenjem odluke treba dodati i objašnjenje da se presudom utvrđuje povreda Konvencije i u slučaju da se ova povreda može u potpunosti otkloniti u domaćem pravu i pružiti pravična odšteta Sud na tome završava svoj postupak. U suprotnom slučaju sud određuje pravično zadovoljenje u vidu novčane naknade čija visina zavisi od stepena povređenosti propisanog prava i posledica koje su one proizvele.

Da bi se izbeglo ponavljanje kršenja nekog prava od strane domaćeg zakonodavstva od države se može zahtevati da ubuduće izmeni svoje zakonodavstvo i praksu u vezi sa tim slučajevima i da svoje zakone prilagodi međunarodnim standardima.

Na kraju treba istaći da bez obzira na postojanje Evropske konvencije kao izvora prava u ovoj oblasti Evropski sud postupa u okvirima koje je dala Konvencija ali primenjujući precedentno pravo i to pre svega sa razloga što se kroz praksu ovoga suda dolazi do sadržine određenih pojmova koje je Konvencija samo okvirno regulisala. Tako je kroz svoju praksu Evropski sud formirao i usvojio autonomne pojmove koji su različiti od inih koje srećemo u nacionalnom pravu i u laičkom izražavanju. Da bi se pravilno tumačila Konvencija važno je znati te autonomne pojmove i definicije.

Konvencija je živi instrument jer su njeni pojmovi dinamični i evolutivni i sadržina ovih pojmova sa sudskom praksom potpunija i bogatija.