LIKVIDACIJA ORGANIZACIJE ZA OSIGURANJE

Dragiša Slijepčević,
sudija Ustavnog suda Srbije

Uvod

Likvidacija predstavlja posebni stadijum u razdoblju postojanja svakog privrednog društva koji traje do njegovog brisanja iz registra privrednih subjekata.1 Stoga likvidacija predstavlja i osnov prestanka društva za osiguranje. Ona se sprovodi kao dobrovoljna ili prinudna likvidacija na temelju zakonom propisanih uslova. Međutim, za razliku od stečaja postupak likvidacije se može pokrenuti samo nad solventnim društvom za osiguranje. To je izričito propisano odredbom člana 347. stav 1. Zakona o privrednim društvima. Na to upućuje i odredba člana 24. stav 3. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje.2 S tim u vezi, treba istaći da postojanje solventnosti predstavlja prethodni uslov za sprovođenje kako dobrovoljne tako i prinudne likvidacije.

Dobrovoljnu likvidaciju sprovode sami vlasnici društva. Za to vreme, a za razliku od stečaja, privredno društvo ima iste organe kao i pre pokretanja likvidacionog postupka. Izuzetno, i u slučaju dobrovoljne likvidacije mogu nastati određene promene u upravi privrednog društva. Do toga će doći kada se odlukom skupštine društva sprovođenje postupka likvidacije poveri likvidatoru kao posebnom organu. U tom slučaju likvidator preuzima ovlašćenja uprave društva. Međutim, i tada likvidator društva postupa na način kao što bi delovala njegova uprava. Zato se i na likvidatora primenjuju odredbe Zakona o privrednim društvima kojima se uređuje položaj i pravo uprave. To važi i za likvidaciju društva za osiguranje. Razlika je samo što se u odnosu na likvidaciju društva za osiguranje još primenjuju odredbe Zakona o osiguranju kojima se uređuju uslovi izbora i položaja organa upravljanja društva za osiguranje. Osim toga, a polazeći od činjenice da se likvidacija sprovodi nad solventnim privrednim društvom, odredbama Zakona o privrednim društvima se uređuje i postupak dobrovoljne likvidacije. To je opšte pravilo koje se odnosi na sva privredna društva, pa samim tim i na društvo za osiguranje. Međutim, postupak likvidacije društva za osiguranje se uređuje i Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Taj zakon i Zakon o privrednim društvima se nalaze u odnosu posebnog i opšteg zakona. Zato se i opšta pravila likvidacionog postupka i Zakona o privrednim društvima derogiraju na način i pod uslovima propisanim Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. U tom smislu se i postupak likvidacije društva za osiguranje razlikuje od opšteg likvidacionog postupka koji se sprovodi nad odstalim privrednim društvima.

Osobenost likvidacionog postupka društva za osiguranje, kao i banaka i drugih finansijskih organizacija, u odnosu na postupak likvidacije drugih privirednih društava se najpre iskazuje u zakonom propisanoj mogućnosti sprovođenja prinudne likvidacije. Određene specifičnosti se iskazuju i u postupku dobrovoljne likvidacije društva za osiguranje. One su, prevashodno, rezultat zakonskog naređenja da se dobrovoljna likvidacija društva za osiguranje može sprovesti samo uz izričitu saglasnost Narodne banke Srbije. U protivnom, ako Narodna banka Srbije odbije zahtev društva za osiguranje za sprovođenje dobrovoljne likvidacije, ista će po službenoj dužnosti pokrenuti postupak prinudne likvidacije (član 25. stav 3. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje). Osim toga, a shodno odredbi člana 25. stav 4. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje Narodna banka Srbije vrši posredan i neposredan nadzor nad postupkom dobrovoljne likvidacije društva za osiguranje. Ako u vršenju tog nadzora Narodna banka Srbije utvrdi da su ugrožena prava poverilaca, doneće rešenje o prinudnoj likvidaciji. Osobenost dobrovoljnog postupka likvidacije društva za osiguranje se zasniva i na posebnim pravilima koja se primenjuju u slučaju likvidacije društva za uzajamno osiguranje, kao i društva za osiguranje koje obavlja poslove osiguranja života.

Zajedničko za postupak dobrovoljne likvidacije društva za osiguranje i ostalih privrednih društava je da ona predstavlja rezultat promenjenog cilja društva. Ova promena je posledica nastupanja zakonom propisanih razloga za prestanak društva. Zbog toga je i dalje postojanje društva opredeljeno potrebnim vremenom za okončanje njegovog postojanja. Ono podrazumeva neophodne aktivnosti radi naplate potraživanja, unovčenja imovine i podmirenja obaveza, odnosno ustupanja eventualnog likvidacionog viška osnivačima društva. Odluke o realizaciji tih poslova i dalje donose ograni društva u likvidaciji (osim u slučaju kada se odlukom skupštine sprovođenje likvidacije poveri likvidatoru). Razlika je samo što sa sprovođenjem likvidacije dolazi do redukcije mogućih aktivnosti organa upravljanja. Njihov obim se opredeljuje ciljem likvidacije. Stoga je u postupku likvidacije isključena mogućnost donošenja odluka koje imaju za cilj unapređenje poslovanja društva. Međutim, odnosi između organa upravljanja društva, kao i međusobni odnosi i prava osnivača prema društvu ostaju nepromenjena.

To nije slučaj i u odnosu društva i likvidacije prema trećim licima. Ovo iz razloga što se o pokretanju postupka likvidacije moraju obavestiti sva zainteresovana lica. To se čini tako što se uz poslovno ime društva dodaju reči "u likvidaciji". Time se treća lica obaveštavaju o promenjenom cilju društva. Ujedno, time se trećim licima stavlja do znanja da u narednom periodu mogu očekivati izmenu organa upravljanja, odnosno prenošenja njihovih ovlašćenja na likvidacionog upravnika. Međutim, sama likvidacija ne utiče na odnose društva i trećih lica. Izuzetak postoji samo kada je takva mogućnost izričito propisana njihovim međusobnim ugovorom. Tako se, primera radi ugovorom može propisati da će pokretanje postupka likvidacije nad nekom od ugovornih strana predstavljati razlog za raskid njihovog ugovornog odnosa. Međutim, i u tom slučaju raskid ne nastupa kao zakonska posledica pokretanja likvidacionog postupka, već zbog nastupanja ugovorom propisanog raskidnog uslova.

Za razliku od dobrovoljne likvidacije postupak prinudne likvidacije pokreće Narodna banka Srbije, a sprovodi mesno nadležan trgovinski sud. U tom slučaju po sili zakona prestaju i sva ovlašćenja organa upravljanja društva za osiguranje i ista prelaze na likvidacionog upravnika. To dalje znači da u tom slučaju likvidacioni upravnik – Agencija za osiguranje depozita donosi i svoje odluke o naplati potraživanja, unovčenju imovine i namirenju obaveza društva za osiguranje. Ona to čini u skladu sa odgovarajućim odlukama i pod nadzorom likvidacionog veća. Kao i u slučaju dobrovoljne likvidacije, tako se i postupak prinudne likvidacije sprovodi samo nad solventnim društvom za osiguranje. U protivnom, ako Agencija u toku likvidacionog postupka utvrdi da su ispunjeni uslovi za sprovođenje stečaja dužna je da takav predlog podnese Narodnoj banci Srbije (član 23. stav 1. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje). U tom slučaju Narodba banka Srbije odmah po prijemu takvog predloga, a najkasnije narednog radnog dana donosi rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka (član 4. stav 2. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje). Sličnu obavezu ima i likvidacioni upravnik u dobrovoljnom postupku likvidacije društva za osiguranje. I on je dužan da pokrene postupak stečaja ako utvrdi da imovina društva za osiguranje nije dovoljna za podmirenje svih potraživanja njegovih poverilaca. Razlika je samo što on u tom slučaju ima obavezu da o obustavljanju postupka likvidacije izvesti i nadležni organ za registraciju privrednih subjekata.

Dobrovoljna likvidacija

Zakon o stečajnom postupku i likvidaciji banaka i društava za osiguranje propisuje isti razlog za pokretanje stečaja i likvidacije nad društvom za osiguranje. To je oduzimanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja. Međutim, to je samo jedan od razloga za pokretanje postupka stečaja, odnosno likvidacije društva za osiguranje. Pored tog razloga za pokretanje stečajnog postupka nad društvom za osiguranje mora se ispuniti i još jedan dodatni razlog. On se očituje u postojanju insolventnosti društva za osiguranje u neprekidnom trajanju od 15 dana (član 2. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje). Nasuprot tome, postupak likvidacije se može sprovesti samo nad društvom za osiguranje koje raspolaže imovinom čija je vrednost dovoljna da se iz nje namire potraživanja svih poverilaca. U tom slučaju, a shodno odredbi člana 24. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje skupština društva za osiguranje može doneti odluku o njegovoj dobrovoljnoj likvidaciji. Međutim, da bi se postupak dobrovoljne likvidacije sproveo potrebno je da se sa takvom odlukom skupštine društva za osiguranje saglasi i Narodna banka Srbije. U tom cilju, a shodno odredbi člana 24. stav 2. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje direktor društva za osiguranje je dužan da najkasnije narednog radnog dana po donošenju odluke skupštine o prestanku rada podnese zahtev Narodnoj banci Srbije za davanje saglasnosti za sprovođenje dobrovoljne likvidacije. Uz taj zahtev on mora podneti i dokaze da društvo za osiguranje raspolaže imovinom čija je vrednost dovoljna da se iz nje namire potraživanja svih poverilaca, kao i drugu dokumentaciju u skladu sa propisima Narodne banke Srbije (član 24. st. 2. i 3. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje). Narodna banka Srbije je saglasno odredbi člana 24. stav 4. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje dužna da u roku od 60 dana od dana prijema zahteva za davanje saglasnosti za sprovođenje postupka dobrovoljne likvidacije donese rešenje o tom zahtevu. Ako Narodna banka Srbije da saglasnost za sprovođenje postupka dobrovoljne likvidacije tada se saglasno odredbi člana 25. stav 1. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje taj postupak sprovodi u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva. Pored toga, dobrovoljna likvidacija društva za osiguranje može se pokrenuti i u slučaju postojanja nekih od razloga propisanih odredbom člana 347. Zakona o privrednim društvima. Takva mogućnost je dopuštena izričitim naređenjem Zakona o osiguranju. Naime, odredbom člana 202. stav 1. tog zakona propisano je i da se na prestanak rada društva za osiguranje, društva za posredovanje u osiguranju, društva za zastupanje u osiguranju i Agencije za pružanje drugih usluga u osiguranju primenjuje zakon kojim se uređuje pravni položaj preduzeća, osim ako tim zakonom pojedina pitanja nisu drugačije uređena. Odredbama Zakona o osiguranju nije isključena mogućnost pokretanja dobrovoljne likvidacije zbog postojanja nekog od likvidacionih razloga iz odredbe člana 347. Zakona o privrednim društvima. Naprotiv, odredba člana 202. stav 2. Zakona o osiguranju samo propisuje da Akcionarsko društvo za osiguranje prestaje i ako se broj akcionara smanji na jedan, a u roku od šest meseci se ne prijavi novi akcionar organu koji vodi registar, a društva za uzajamno osiguranje ako se broj njegovih članova (osiguranika) smanji ispod zakonom propisanog minimuma, a u roku od šest meseci broj članova se ne poveća do tog broja. Stoga se na temelju jezičkog i ciljnog značenja ove odredbe može zaključiti da se postupak likvidacije društva za osiguranje može pokrenuti i na temelju ostalih razloga propisanih odredbom člana 347. Zakona o privrednim društvima. Iz rečenog sledi da se dobrovoljna likvidacija društva za osiguranje može sprovesti uvek kad postoji neki od sledećih uslova: 1) ako su prestali da postoje uslovi za vršenje poslova osiguranja; 2) ako je istekao rok za koji je društvo osnovano ili ako je postignuta svrha osnivanja; 3) ako nije organizovano u skladu sa zakonom; 4) ako ne obavlja delatnost duže od dve godine i 5) u slučaju ništavosti osnivanja u skladu sa zakonom. Pored toga, Zakon o privrednim društvima propisuje da se dobrovoljna likvidacija može sprovesti i kada je društvu izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti zbog toga što ne ispunjava uslove za obavljanje delatnosti, a u roku određenom u izrečenoj meri ne ispuni te uslove. Međutim, takvu mogućnost ne poznaje i Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Naprotiv, shodno odredbama tog zakona dobrovoljna likvidacija se ne može sprovesti kada je društvu za osiguranje odlukom Narodne banke Srbije oduzeta dozvola za obavljanje poslova osiguranja. U tom slučaju, a saglasno odredbi člana 20. stav 2. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje Narodna banka Srbije na osnovu rešenja o oduzimanju dozvole za rad odmah donosi i rešenje o likvidaciji društva za osiguranje. Iz rečenog sledi da se dobrovoljna likvidacija sprovodi samo na osnovu odluke skupštine društva za osiguranje o prestanku njegovog rada. Međutim, ova odluka se shodno odredbama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje može doneti samo u uslovima redovnog poslovanja, odnosno odsustva odluke o zabrani obavljanja poslova osiguranja. Uz to, da bi se postupak dobrovoljne likvidacije sproveo potrebno je da se sa odlukom o prestanku rada društva za osuguranje saglasi i Narodna banka Srbije. Saglasnost Narodne banke Srbije za sprovođenje dobrovoljne likvidacije predstavlja prethodni uslov za vođenje tog postupka. Zato se bez rešenja Narodne banke Srbije kojim se daje saglasnost za sprovođenje dobrovoljne likvidacije taj postupak ne može pokrenuti. Ovo iz razloga što saglasno odredbi člana 25. stav 2. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje tek sa dostavljanjem rešenja Narodne banke Srbije o saglasnosti za sprovođenje dobrovoljne likvidacije nad društvom za osiguranje nastaju pravne posledice tog postupka. To znači da se tek od tog datuma stiču pravne mogućnosti za pokretanje postupka likvidacije društva za osiguranje u skladu sa odredbama Zakona o privrednim društvima. Tada se stiču uslovi da se postupak dobrovoljne likvidacije sprovede na način i pod uslovima propisanim odredbama člana 347-365. Zakona o privrednim društvima.

Nasuprot tome, odredbom člana 347. stav 1. tačka 1. Zakona o privrednim društvima propisano je da se likvidacija privrednog društva može sprovesti po odredbama tog zakona i kada je društvu izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti zbog toga što neispunjava uslove za njeno obavljanje, a u roku određenom u izrečenoj meri ne ispuni te uslove. Stoga se postavlja pitanje da li skupština društva za osiguranje može doneti odluku o prestanku rada i kada mu je odlukom Narodne banke Srbije izrečena mera otklanjanja nezakonitosti u poslovanju zbog prestanka ispunjenja nekih od propisanih uslova za obavljanje poslova osiguranja. Narodna banka Srbije je ovlašćena da takvu meru izrekne društvu za osiguranje na temelju odredbe člana 162. stav 1. Zakona o osiguranju. Očito je da ta mera ne vodi prestanku rada društva za osiguranje. Naprotiv, ona ima za cilj da predupredi izricanje mere zabrane društvu za osiguranje da obavlja poslove osiguranja. Zato u slučaju izricanja mere propisane odredbom člana 162. stav 1. tačka 1. Zakona o osiguranju ne postoji uslov propisan odredbom člana 20. stav 2. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje za donošenje rešenja Narodne banke Srbije o prinudnoj likvidaciji društva za osiguranje. Dosledno tome, pravno je moguće da skupština društva za osiguranje i u tom slučaju donese odluku o prestanku njegovog rada. Takvu odluku skupština društva za osiguranje može doneti i u slučaju postojanja bilo kog drugog razloga propisanog odredbom člana 347. stav 1. tačka 1-7. Zakona o privrednim društvima. Međutim, nezavisno od pravnog osnova zbog koga je skupština društva za osiguranje donela odluku o njegovoj likvidaciji – prestanku rada ta odluka može proizvesti pravna dejstva tek ako se sa njom saglasi i Narodna banka Srbije. Takav uslov je izričito propisan odredbom člana 25. stav 1. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. U protivnom, ako Narodna banka Srbije odbije da dâ saglasnost na odluku skupštine društva za osiguranje o prestanku njegovog rada ona je dužna da shodno odredbi člana 25. stav 1. istog zakona pokrene postupak njegove prinudne likvidacije.

Iz rečenog proizilazi da se dobrovoljna likvidacija može sprovesti tek u slučaju kada su za to ispunjeni uslovi propisani Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Ovo iz razloga što se taj zakon nalazi u odnosu posebnog zakona prema Zakonu o privrednim društvima. Zato se saglasno pravilu lex specialis derogat legi generalis odredbe Zakona o privrednim društvima kojima je uređen postupak dobrovoljne likvidacije mogu primeniti u postupku likvidacije društva za osiguranje samo ako nisu u suprotnosti sa odredbama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje.

Dobrovoljna likvidacija društva za osiguranje se pokreće odlukom njegove skupštine, koja se u slučaju likvidacije društva za uzajamno osiguranje mora doneti u skladu sa odredbom člana 146. stav 2. Zakona o privrednim društvima, a u slučaju likvidacije akcionarskog društva za osiguranje na način propisan odredbom člana 293. stav 2. istog zakona.3 Ova odluka se mora registrovati i objaviti u skladu sa zakonom koji uređuje registraciju privrednih subjekata (član 349. Zakona o privrednim društvima - "Službeni glasnik RS", br. 125/04). Međutim, postojeći Zakon o registraciji privrednih subjekata zbog svoje neusaglašenosti sa Zakonom o privrednim društvima nema takve odredbe. Njime je propisano da se u registar privrednih društava upisuje samo odluka o sprovedenom postupku likvidacije (član 70. Zakona o registraciji privrednih subjekata - "Službeni glasnik RS", br. 55/04, 61/05). Međutim, treba primetiti da nema smetnji da se u registar upiše i odluka o pokretanju postupka likvidacije. Na to upućuje odredba člana 5. Zakona o registraciji privrednih subjekata, jer takva odluka svakako predstavlja podatak od značaja za pravni promet.

Nakon donošenja odluke o pokretanju likvidacije društvo za osiguranje je dužno da svim poznatim poveriocima dostavi pisano obaveštenje sa pozivom da u određenom roku podnesu prijave potraživanja, uz upozorenje da će u slučaju propuštanja tog roka ili roka za pokretanje sudskog postupka za utvrđenje osporenog potraživanja ista biti prekludirana. Obaveštenje o odluci o likvidaciji se mora shodno članu 31. stav 2. Zakona o registraciji privrednih subjekata objaviti na internet strani agencije istog dana kada je odluka o pokretanju postupka likvidacije upisana. Ovako učinjeno obaveštenje se mora ponoviti najmanje tri puta u vremenskom razmaku ne manjem od 15 dana niti dužem od 30 dana (član 351. Zakona o privrednim društvima). S tim u vezi, treba istaći i da rok za prijavu potraživanja počinje teći od datuma dostavljanja pisanog obaveštenja, odnosno poslednjeg objavljivanja obaveštenja. U slučaju pismenog obaveštenja dostavljenog poznatim poveriocima rok za prijavu potraživanja ne može biti kraći od 20 dana. Ako se prijava potraživanja vrši po objavljenom pozivu društva za osiguranje onda rok za odluku iznosi 30 dana od dana objavljivanja poslednjeg obaveštenja. Neprijavljivanjem potraživanja u ovim rokovima, odnosno nepokretanjem parnice o osporenom potraživanju u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja o osporavanju, nastupa prekluzija poverilačkih prava. Za vreme trajanja postupka likvidacije društvo za osiguranje ne može preduzimati nove poslove, već samo poslove vezane za sprovođenje likvidacionog postupka kao što su prodaja imovine, plaćanje poverilaca i naplata potraživanja. U postupku likvidacije ne mogu se plaćati ni dividende i vršiti raspodela imovine članovima, odnosno akcionarima društva za osiguranje (član 352. Zakona o privrednim društvima). Specifičnost ovog postupka je da sve navedene poslove mogu voditi lica koja su imala ista ovlašćenja i pre likvidacije. To je pravilo, ali se izuzetno odlukom društva vođenje ovih poslova može poveriti i likvidacionom upravniku (član 353. i član 356. Zakona o privrednim društvima). Međutim, postavljeni likvidacioni upravnik odlukom društva se iz opravdanih razloga može na zahtev bilo kod ovlašćenog lica društva za osiguranje zameniti odlukom suda i na njegovo mesto postaviti drugi likvidacioni upravnik koji će samostalno, ili zajedno sa postavljenim likvidacionim upravnikom od strane društva sprovesti postupak likvidacije (član 353. stav 3. Zakona o privrednim društvima). Zadatak likvidacionog upravnika je da sastavi bilans stanja najkasnije tri meseca po otvaranju postupka likvidacije. On sadrži stanje aktive i pasive društva, neophodne radnje za sprovođenje likvidacije i vreme potrebno za završetak likvidacije. Odluku o prihvatanju početnog likvidacionog bilansa (bilansa stanja) donosi skupština društva za osiguranje. Likvidacioni upravnik podnosi skupštini društva izveštaj o sprovedenoj likvidaciji, završni likvidacioni bilans i predlog o podeli likvidacionog ostatka društva (član 359. Zakona o privrednim društvima). Osim toga, on i zastupa društvo u likvidaciji i odgovara za štetu pričinjenu svojom krivicom poveriocima, društvu ili vlasnicima.

Postupak dobrovoljne likvidacije društva za osiguranje se okončava po izvršenom podmirenju troškova likvidacije, namirenju svih blagovremeno prijavljenih potraživanja njegovih poverilaca i raspodeli likvidacionog ostatka članovima, odnosno akcionarima. Raspodela članovima i akcionarima se vrši na način propisan Statutom društva, ili u skladu sa odlukom nadležnog suda. Sud će izvršiti raspodelu imovine u slučaju spora članova ili akcionara društva (član 360. stav 2. i 4. Zakona o privrednim društvima). Nakon toga likvidacioni upravnik sastavlja finansijski izveštaj i izveštaj o sprovođenju likvidacije koji po odobrenju skupštine društva zajedno sa zahtevom za brisanje društva dostavlja registru privrednih subjekata. Likvidacioni upravnik će na isti način postupiti i ako se skupština društva zbog nedostatka kvoruma ne održi i zbog toga izostane odluka o usvajanju finansijskog izveštaja o sprovođenju likvidacije (član 362. stav 1. i 2. Zakona o privrednim društvima). U tom slučaju, a na temelju odredbe člana 70. Zakona o registraciji privrednih subjekata, registrator će po službenoj dužnosti doneti rešenje o brisanju likvidiranog društva za osiguranje.

Po izvršenom brisanju društva za osiguranje prestaje njegov pravni subjektivitet. Međutim, ta okolnost nije od uticaja na postojanje odgovornosti članova, odnosno akcionara za eventualne neizmirene obaveze društva u postupku likvidacije. Oni solidarno odgovaraju i posle okončanja tog postupka i brisanja društva iz registra do visine primljenog iznosa iz likvidacionog ostatka. Međutim, ova odgovornost članova i akcionara se shodno odredbi člana 364. stav 1. Zakona o privrednim društvima tiče samo eventualno neizmirenih potraživanja iz postupka likvidacije. To bi značilo da oni ne odgovaraju i za namirenje prekludiranih potraživanja, već samo za nenamirena potraživanja koja su blagovremeno prijavljena i utvrđena u postupku likvidacije, kao i za eventualno nenamirena potraživanja likvidacionog upravnika po osnovu priznatih mu troškova i naknade za rad (član 361. stav 1. i 2. Zakona o privrednim društvima). Međutim, takvo stanovište je suprotno odredbi člana 27. stav 2. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Njome je izričito propisano da će se i neprijavljena potraživanja poverilaca do dana deobe likvidacione mase izmiriti po okončanju postupka likvidacije iz ostatka likvidacionog viška uplaćenog akcionarima likvidiranog društva. Tako se ovom odredbom zakona uspostavlja odgovornost akcionara društva za osiguranje za neprijavljena potraživanja poverilaca u postupku likvidacije do visine primljenog likvidacionog viška. Ova odredba ima prioritet u odnosu na odgovarajuću odredbu člana 364. stav 1. Zakona o privrednim društvima. Zato se uprkos odredbi člana 351. stav 3. tačka 1. Zakona o privrednim društvima i poverioci prekludiranih potraživanja prema društvu za osiguranje mogu namiriti iz sredstava likvidacionog viška. Oni to mogu učiniti pokretanjem parnice protiv akcionara društva za osiguranje kojima je predat likvidacioni višak. Međutim, to pravo mogu shodno odredbi člana 27. stav 3. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje ostvariti samo u slučaju da tužbu za isplatu svog potraživanja podnesu najkasnije u roku od šest meseci nakon okončanja likvidacionog postupka. Stoga tek po proteku tog roka nastupa prekluzija poverilaca koji u postupku likvidacije nisu prijavili svoja potraživanja prema društvu za osiguranje.

 Prinudna – sudska likvidacija

Društvo za osiguranje se može likvidirati i u postupku sudske likvidacije. Ona se pokreće na zahtev Narodne banke Srbije koji se podnosi sudu zajedno sa rešenjem o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja. To je izričito propisano odredbom člana 176. Zakona o osiguranju. Međutim, tim zakonom, nije posebno uređen postupak sudske likvidacije društva za osiguranje. To je učinjeno odredbama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Odredbom člana 21. tog Zakona propisano je da se u postupku likvidacije društva za osiguranje shodno primenjuju odredbe istog zakona kojima je uređen postupak stečaja, kao i odredbe zakona kojima se uređuje stečaj privrednih društava, osim odredbi kojima se uređuje odbor poverilaca, razlučni poverioci, pobijanje pravnih radnji, osiguranje depozita i isplatni redovi. Pored toga, odredbom člana 22. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje propisano je i da su organi likvidacionog postupka likvidaciono veće i likvidacioni upravnik, s tim da funkciju likvidacionog upravnika vrši Agencija za osiguranje depozita (član 22. stav 2. u vezi člana 6. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje).

Dosledno ovakvoj zakonskoj regulativi moglo bi se zaključiti da se u postupku prinudne likvidacije moraju primeniti sve faze stečaja propisane Zakonom o stečajnom postupku. Osim toga, shodna primena odredbi Zakona o stečajnom postupku podrazumevala bi da se i u postupku prinudne likvidacije mora obrazovati i skupština poverilaca. Ovo iz razloga što je odredbom člana 21. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje isključena primena samo odredbi o odboru poverilaca, a ne i odredbi o skupštini poverilaca. Takav zaključak bi proizilazio i na temelju odredbe člana 144. stav 2. Zakona o stečajnom postupku. To je upućujuća norma kojom je određeno da se postupak sudske likvidacije mora sprovesti shodnom primenom odredaba tog zakona o postupku stečaja. Doslovna primena ove odredbe bi podrazumevala da se i u postupku likvidacije formira skupština poverilaca. To bi dalje značilo da se i saglasno toj odredbi i u postupku likvidacije moraju sprovesti sve faze propisane za sprovođenje postupka stečaja. Uz to, i postupak prijave potraživanja, unovčenja i deobe likvidacione mase bi se tada realizovao na način propisan za postupak stečaja.

Međutim, postupak likvidacije se sprovodi nad društvom za osiguranje koje ima dovoljno finansijskih sredstava za pokriće svih svojih obaveza. To nije slučaj i sa stečajnim postupkom, jer se isti sprovodi nad privrednim društvom nesposobnim za plaćanje obaveza. Stoga je očito da se postupak likvidacije ne može sprovesti doslovnom primenom svih zakonskih odredbi kojima je uređen stečajni postupak.

Domašaj primene tih odredbi Zakona o stečajnom postupku u postupku likvidacije društva za osiguranje opredeljen je činjenicom da se postupak likvidacije sprovodi nad solventnim, a stečaj nad insolventnim privrednim društvom. Stoga se saglasno toj činjenici mora raspraviti da li skupština poverilaca učestvuje u sprovođenju postupka likvidacije i kako se taj postupak sprovodi i okončava. U opštem postupku stečaja učestvuju i skupština i odbor poverilaca, kao poverilački organi. Formiranje poverilačkih organa u postupku stečaja uslovljeno je potrebom zaštite njihovog interesa za što potpunijim namirenjem potraživanja. Ovakvo učešće poverilaca u postupku stečaja je nužno, jer se iz stečajne mase, najčešće, može namiriti samo deo njihovih potraživanja. To nije slučaj sa potraživanjima poverilaca likvidacionog dužnika, jer se ona u postupku likvidacije namiruju u potpunosti. Otuda je i učešće poverilaca likvidacionog dužnika u postupku njegove likvidacije apsolutno bespredmetno. To je razlog zbog koga se pod shodnu primenu odredbi kojima je uređen stečaj u postupku likvidacije ne mogu podvesti i odredbe kojima je propisano obavezno formiranje skupštine poverilaca. Iz istih razloga u postupku likvidacije se ne može primeniti ni zakonska odredba o obaveznom učešću stečajnog-likvidacionog sudije. To je posledica činjenice da u postupku likvidacije nema mesta sprovođenju prethodnog postupka. Izostanak ove faze je logična posledica činjenice da postojanje likvidacionog razloga zasnovanog na oduzetoj dozvoli za rad društvu za osiguranje nije sporno. U tom slučaju nema mesta donošenju rešenja o pokretanju prethodnog likvidacionog postupka, a samim tim ni imenovanju likvidacionog sudije.

Dosledno rečenom ovlašćeni organi za sprovođenje sudske likvidacije su samo likvidaciono veće i likvidacioni upravnik. Likvidaciono veće se sastoji od troje sudija, od kojih je jedan predsednik veća. Ono je shodno odredbi člana 11. Zakona o stečajnom postupku ovlašćeno da odlučuje o postojanju razloga za pokretanje likvidacionog postupka, pokretanju postupka likvidacije, i imenovanju likvidacionog upravnika. Osim toga, a shodno odredbi člana 117. Zakona o stečajnom postupku, likvidaciono veće je ovlašćeno da donese rešenje o deobi likvidacione mase, a na temelju odredbe člana 125. istog zakona i rešenje o zaključenju likvidacionog postupka.

Likvidacioni upravnik se imenuje rešenjem likvidacionog veća o pokretanju postupka likvidacije. To se čini shodnom primenom odredbe člana 56. stav 1. tačka 4. Zakona o stečajnom postupku. Za likvidacionog upravnika se može imenovati samo Agencija za osiguranje depozita. Stoga, likvidacioni upravnik društva za osiguranje ne mora ispunjavati uslove propisane odredbom člana 14. stav 1. i člana 39. stav 2. tačka 10. Zakona o osiguranju. Kao i stečajni upravnik i likvidacioni upravnik ima ovlašćenja propisana odredbom člana 17. Zakona o stečajnom postupku. Na likvidacionog upravnika prelaze i sva ovlašćenja organa upravljanja društva za osiguranje. Prelazak prava i obaveza direktora, zastupnika, punomoćnika, organa upravljanja i nadzornog odbora društva za osiguranje na likvidacionog upravnika vrši se sa danom isticanja oglasa o pokretanju postupka likvidacije na oglasnoj tabli suda.

Pri tome, treba istaći da se i u postupku prinudne likvidacije mora doneti rešenje likvidacionog veća o njenom pokretanju. Istina, to rešenje je deklaratorne prirode, jer shodno odredbi člana 20. stav 2. Narodna banka Srbije na osnovu rešenja o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja odmah donosi i rešenje o likvidaciji društva za osiguranje. To ukazuje da rešenje Narodne banke Srbije o likvidaciji društva za osiguranje ima konstitutivni, a rešenje likvidacionog veća o pokretanju postupka likvidacije nad tim društvom deklaratorni karakter. Međutim, nezavisno od ovakve pravne prirode rešenja likvidacionog veća pravne posledice prinudne likvidacije mogu nastupiti tek sa danom njegovog isticanja na oglasnoj tabli suda. Ovo iz razloga što je odredbom člana 21. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje propisano da se u postupku likvidacije shodno primenjuju i odredbe tog zakona kojima je uređen postupak stečaja. Odredbom člana 8. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje propisano je da pravne posledice stečajnog postupka nastupaju danom isticanja oglasa o pokretanju stečajnog postupka na oglasnoj tabli nadležnog suda. To znači da se i u postupku likvidacije na oglasnu tablu suda mora istaći oglas o pokretanju tog postupka. Zato od tog datuma, a ne od datuma donošenja rešenja Narodne banke Srbije o likvidaciji društva za osiguranje, nastupaju i pravne posledice prinudne likvidacije.

Sa danom otvaranja postupka likvidacije nastupaju i druge procesne i materijalno-pravne posledice propisane odredbama Zakona o stečajnom postupku. One se, prvenstveno, tiču potraživanja i prava likvidacionih i izlučnih poverilaca. Ove posledice se realizuju kroz zakonsku obavezu njihovog namirenja isključivo u postupku likvidacije, dospelosti sa danom pokretanja tog postupka i konvertovanju novčanih u nenovčana potraživanja. Isključena je primena samo odredaba o prestanku toka ugovorenih i zakonskih kamata. Ovo je posledica činjenice da se u postupku likvidacije namiruju sva potraživanja, a to znači ne samo glavna već i sporedna dugovanja likvidacionog dužnika. Otuda se shodno odredbi člana 69. stav 3. Zakona o stečajnom postupku likvidacionim poveriocima moraju izmiriti ne samo ugovorene već i zakonske zatezne kamate za ceo period od dospelosti do isplate potraživanja koja su im u tom postupku priznata. Iz tih razloga u postupku likvidacije nema mesta primeni odredbe člana 73. Zakona o stečajnom postupku, osim ako zabrana prinudnog izvršenja ili neka druga privremena mera nije određena rešenjem Narodne banke Srbije u skladu sa odredbom člana 178. Zakona o osiguranju. To nije slučaj i sa pravima i ovlašćenjima davaoca lizinga likvidacionom dužniku, jer je on ovlašćen da se i u slučaju likvidacije koristi priznatim mu pravima odredbom člana 75. Zakona o stečajnom postupku. Ovo iz razloga što povraćaj predmeta lizinga i pravo odvojenog namirenja davaoca lizinga na tom predmetu ne može uticati na namirenje potraživanja ostalih likvidacionih poverilaca. Pored toga, pravne posledice likvidacije su od uticaja i na prava zaposlenih kod likvidacionog dužnika, jer se i u tom slučaju shodnom primenom odredbe člana 65. stav 1. Zakona o stečajnom postupku zaposlenima može dati otkaz ugovora o radu. O tome da li će i kome dati otkaz ugovora o radu odlučuje likvidacioni upravnik. On je ovlašćen da pored zaposlenih kojima nije dat otkaz o radu zaposli i druga lica radi okončanja započetih poslova likvidacionog dužnika ili vođenja tog postupka.

Postupak utvrđenja potraživanja poverilaca likvidacionog dužnika se pokreće podnošenjem prijave potraživanja. Potraživanja se prijavljuju u roku utvrđenom rešenjem o otvaranju postupka likvidacije, s tim da isti ne može biti duži od 60 dana od dana objavljivanja oglasa po pokretanju tog postupka (član 56. Zakona o stečajnom postupku). Međutim, za razliku od dobrovoljne likvidacije rok za prijavu potraživanja u postupku sudske likvidacije nije prekluzivnog karaktera. Na to upućuje odredba člana 95. Zakona o stečajnom postupku kojom je propisano da poverioci mogu podneti i naknadnu prijavu potraživanja. Likvidacioni upravnik je dužan da po isteku roka za prijavu potraživanja i po naknadno podnetim prijavama utvrdi njihovu valjanost i obim potraživanja u roku od 40 dana od dana prijema poslednje prijave od suda. Potraživanje se smatra utvrđenim ako nije osporeno od strane likvidacionog upravnika ili nekog od likvidacionih poverilaca u roku od 40 dana od dana prijema poslednje prijave (član 94. stav 1. Zakona o stečajnom postupku). Za razliku od poverilaca čija su potraživanja utvrđena poverioci osporenog potraživanja imaju obavezu da postojanje svog potraživanja dokažu u parnici. Parnicu su dužni da pokrenu u roku od osam dana od dana prijema zaključka likvidacionog veća da je njihovo potraživanje osporeno. Na parnicu se može uputiti i drugi poverilac ako je i on osporio potraživanje koje je priznato od strane likvidacionog upravnika. I u tom slučaju parnica se mora pokrenuti u roku od osam dana. U protivnom, smatra se da je takvo osporeno potraživanje priznato ako poverilac koji je isto osporio ne pokrene parnicu u zakonom propisanom roku. Osim toga, nepokretanje parnice od strane poverioca kome je potraživanje osporeno u zakonom propisanom roku vodi gubitku prava namirenja u postupku likvidacije društva za osiguranje. To je posledica prekluzivanosti zakonom ustanovljenog roka za podnošenje tužbe za utvrđenje postojanja osporenog potraživanja. Međutim, poverilac osporenog potraživanja može umesto da pokrene parnicu u istom roku (osam dana po prijemu zaključka) podneti predlog likvidacionom veću da u arbitražnom postupku donese odluku o osporenom potraživanju. Ovakvo pravo poverioca osporenog potraživanja se temelji u analognoj primeni odredbi člana 96. stav 5. Zakona o stečajnom postupku u vezi člana 19. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Razlika je samo što u opštem stečajnom postupku funkciju arbitra, odnosno predsednika arbitražnog veća vrši stečajni sudija, dok u postupku prinudne likvidacije društva za osiguranje to čini predsednik likvidacionog veća. Poverioci čija su potraživanja priznata, ili naknadno utvrđena stiču pravo da se u potpunosti namire iz likvidacione mase. To se čini u skladu sa odlukom (rešenjem) likvidacionog veća o glavnoj deobi. Izvršenjem tog rešenja stiču se uslovi za okončanje postupka sudske likvidacije. Odluku o tome donosi likvidaciono veće na način i pod uslovima propisanim odredbom člana 125. Zakona o stečajnom postupku.

Izneta razmatranja tiču se klasičnog namirenja potraživanja poverilaca likvidacionog dužnika. Ona su izneta u skladu sa zakonom ustanovljenim pravilima da se i postupak likvidacije sprovodi shodnom primenom Zakona o stečajnom postupku. Međutim, novi Zakon o stečajnom postupku dopušta da se postupak namirenja stečajnih poverilaca realizuje i prihvatanjem plana reorganizacije. U tom slučaju namirenje poverilaca se vrši na način i pod uslovima propisanim planom reorganizacije. Planom reorganizacije se može predvideti i otpis dela potraživanja ili isplata istih u odloženom roku plaćanja sa ili bez kamate. S tim u vezi, postavlja se pitanje da li se i postupak sudske likvidacije može okončati reorganizacijom likvidacionog dužnika. Ovo pitanje se aktualizuje sa razloga što je odredbom člana 144. stav 2. Zakona o stečajnom postupku propisano da se i u postupku likvidacije shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje postupak stečaja. Primena tih odredbi nije isključena ni članom 21. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. To upućuje da bi se i postupak likvidacije društva za osiguranje mogao okončati njegovom reorganizacijom. Ipak, takav zaključak je samo na prvi pogled pravno relevantan. Ovo iz razloga što je postupak reorganizacije uslovljen postojanjem stečajnog razloga. Taj uslov se u postupku likvidacije ne može ispuniti, jer se isti sprovodi nad solventnim privrednim društvom. Šta više, reorganizacija društva za osiguranje ne bi predstavljala pravno moguć način okončanja postupka njegove likvidacije i u slučaju kad bi ista shodno Zakonu o stečajnom postupku predstavljala dopušten vid namirenja poverilaca. Ovo iz razloga što poslove osiguranja može obavljati samo društvo za osiguranje kome je za obavljanje te delatnosti izdata dozvola Narodne banke Srbije (član 23. stav 2. Zakona o osiguranju). Taj uslov se ne može ispuniti, jer se postupak prinudne likvidacije društva za osiguranje i pokreće zbog činjenice da je istom od strane Narodne banke Srbije oduzeta dozvola za rad. Stoga u postupku prinudne likvidacije akcionarskog društva za osiguranje i društva za uzajamno osiguranje nema mesta shodnoj primeni odredbi Zakona o stečajnom postupku, kojim se uređuje postupak reorganizacije.

 Mogućnost istovremenog vođenja postupka dobrovoljne i prinudne likvidacije

Mogućnost vođenja dobrovoljne i prinudne – sudske likvidacije propisana je odredbom člana 3. stav 1. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Međutim, i dobrovoljna i prinudna likvidacija se u određenim slučajevima mogu pokrenuti na temelju istog likvidacionog razloga. On se stiče u oduzimanju dozvole društvu za osiguranje za obavljanje poslova osiguranja, odnosno zabrane obavljanja delatnosti. U prvom slučaju postoji razlog za prinudnu, a u drugom za dobrovoljnu likvidaciju. Iz tog razloga se postavlja pitanje da li se u isto vreme i paralelno mogu pokrenuti i voditi postupak prinudne i dobrovoljne likvidacije. Na prvi pogled moglo bi se zaključiti da je takva mogućnost pravno dopuštena. Ovo iz razloga što je između tih postupaka nema konkurentnosti. To je posledica činjenice da se samo prinudna likvidacija sprovodi u formi posebnog sudskog postupka. Nasuprot tome, dobrovoljna likvidacija predstavlja zakonom dopušten vid prestanka privrednog društva koji se sprovodi po odluci njegovih osnivača bez učešća suda. To ovaj postupak čini sui generis postupkom koji je opredeljen vršenjem ili nevršenjem zakonom priznatih prava osnivača svakog privrednog društva. Zato se postupak dobrovoljne likvidacije društva za osiguranje ostvaruje bez učešća suda. Iz tih razloga moglo bi se zaključiti i da ne postoje pravne smetnje za paralelno pokretanje i vođenje prinudne i dobrovoljne likvidacije društva za osiguranje. Međutim, takav zaključak nema pravno utemeljenje sa aspekta odredbi Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Naprotiv, odredbom člana 3. stav 4. tog zakona je izričito propisano da se postupak prinudne likvidacije sprovodi i kada je nadležni organ društva za osiguranje doneo odluku o prestanku rada sa kojom se Narodna banka Srbije nije saglasila. Na to upućuje i odredba člana 25. stav 1. i 3. istog zakona. Njome je propisano da se dobrovoljna likvidacija može sprovesti samo uz saglasnost Narodne banke Srbije. U protivnom Narodna banka Srbije mora pokrenuti postupak prinudne likvidacije. Prema tome, citirane zakonske odredbe izričito zabranjuju paralelno vođenje postupka dobrovoljne i prinudne likvidacije. Šta više, dobrovoljna likvidacija se ne može sprovesti bez saglasnosti Narodne banke Srbije ni u slučaju kada se takav postupak pokreće po osnovu razloga koji ne predstavljaju osnov za prinudnu likvidaciju. To dalje znači da prinudna likvidacija uvek ima primat nad dobrovoljnom likvidacijom društva za osiguranje. Otuda se pokretanjem prinudne likvidacije isključuje svaka mogućnost istovremenog vođenja i postupka dobrovoljne likvidacije. Uz to, da li će se i kada pokrenuti dobrovoljna likvidacija društva za osiguranje ne opredeljuje se samo odlukom njegove skupštine, već i saglasnošću Narodne banke Srbije da se takav postupak sprovede. Time se odredbama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje ograničavaju prava društva za osiguranje u odnosu na Zakonom o privrednim društvima propisanoj mogućnosti sprovođenja dobrovoljne likvidacije. To se čini uspostavljanjem diskrecione vlasti Narodne banke Srbije u pogledu procene opravdanosti postojanja ili nepostojanja uslova za sprovođenje postupka dobrovoljne likvidacije. Istina, protiv odluke Narodne banke Srbije kojom se odbija zahtev za sprovođenje dobrovoljne likvidacije društvo za osiguranje može pokrenuti upravni spor. Međutim, ni ta okolnost ne može dovesti do pokretanja postupka dobrovoljne likvidacije mimo saglasnosti Narodne banke Srbije. Ovo iz razloga što Narodna banka Srbije sa odbijanjem saglasnosti za pokretanje dobrovoljne likvidacije mora odmah doneti rešenje o pokretanju prinudne likvidacije društva za osiguranje. U tom slučaju likvidaciono veće je dužno da najkasnije prvog narednog radnog dana od prijema tog rešenja donese deklaratorno rešenje o pokretanju postupka sudske likvidacije bez upuštanja u ocenu osnovanosti takve odluke Narodne banke Srbije. Pravna dejstva tog rešenja ostaju na snazi i kad Narodna banka Srbije nakon poništenja njenog rešenja o pokretanju likvidacije u upravnom sporu ponovo donese istu odluku. I tada, a shodno odredbi člana 5. stav 3. u vezi člana 21. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje pravne posledice prinudne likvidacije nastupaju od dana isticanja prvog oglasa o pokretanju postupka likvidacije na oglasnoj tabli suda.

Pravne posledice likvidacije organizacije za osiguranje

Kao i u slučaju stečaja društva za osiguranje, tako i njegova likvidacija proizvodi posebna pravna dejstva. Razlika je samo što u postupku likvidacije ne nastaju pravne posledice isključivo od trenutka otvaranja, već i nakon zaključenja tog postupka. Osim toga mogućnost vođenja dobrovoljne i prinudne likvidacije uslovljava i posebna pravna dejstva koja proizvode ovi postupci. Naime, u postupku dobrovoljne likvidacije ne nastupaju sve pravne posledice koje nastaju otvaranjem sudskog postupka likvidacije društva za osiguranje. Dobrovoljna likvidacija ima za posledicu samo zabranu preduzimanja novih poslova od strane društva i isplate dividende i raspodele imovine društva njegovim akcionarima, odnosno članovima. U postupku sudske likvidacije, pored tih, nastupaju i sve druge Zakonom o stečajnom postupku propisane materijalne i procesnopravne posledice. S tim u vezi, posebno treba ukazati da dobrovoljna i sudska likvidacija ne vode automatskom prestanku radnog odnosa zaposlenih kod društva za osiguranje u likvidaciji. Otkaz ugovora o radu je moguće dati samo zaposlenima u slučaju sprovođenja sudske, a ne i dobrovoljne likvidacije. Stoga zaposlena lica u društvu za osiguranje nad kojim je pokrenut postupak dobrovoljne likvidacije zadržavaju stečeni radno-pravni status sve do njegovog okončanja. Isti je slučaj i sa pravima direktora, zastupnika i punomoćnika, kao i organa upravljanja i nadzornog odbora društva za osiguranje. I ova lica zadržavaju stečena prava po tom osnovu i nakon otvaranja postupka dobrovoljne likvidacije. To je pravilo, ali se izuzetno njihova prava mogu preneti odlukom skupštine na likvidacionog upravnika. Ovo pravilo ne važi za sudsku likvidaciju. U tom slučaju sva upravljačka prava danom otvaranja postupka likvidacije po sili zakona prelaze na likvidacionog upravnika.

Jednu od specifičnosti pravnih posledica likvidacije predstavlja i obaveza ustanovljena odredbom člana 26. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Ona nalaže da se u postupku likvidacije društva za uzajamno osiguranje imovina društva koristi za povraćaj uloga osnivača i podelu između članova (osiguranika) srazmerno visini njihovog uplaćenog doprinosa u poslednje tri godine. To je posledica specifičnosti delatnosti društva za uzajamno osiguranje kao pravnog lica koje obavlja delatnost osiguranja u interesu svojih članova (osiguranika) po principu uzajamnosti i solidarnosti. Stoga se u slučaju likvidacije takvog društva mora izvršiti povraćaj uplaćenih uloga osnivača. Sa istih razloga se imovina tih društava mora upotrebiti i za povraćaj uplaćenih doprinosa njegovim članovima – osiguranicima u srazmeri adekvatnoj uplaćenim sredstvima po tom osnovu u poslednje tri godine.

Okončanjem likvidacionog postupka nastaje i obaveza da se preostali likvidacioni višak mora ustupiti akcionarima likvidiranog dužnika društva za osiguranje. To se čini saglasno njihovim pravima iz akcija i visini srazmernoj učešću u akcijskom kapitalu likvidiranog dužnika. Međutim, lica kojima se ustupa likvidacioni višak preuzimaju obavezu da iz tih sredstava namire neprijavljena potraživanja do okončanja postupka deobe. U tom slučaju lica kojima je ustupljen likvidacioni višak moraju podmiriti sva neprijavljena potraživanja, ali samo do visine vrednosti preuzetih sredstava po tom osnovu. S tim u vezi, Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje dopušta se i mogućnost podnošenja tužbe za isplatu neprijavljenih potraživanja do okončanja postupka deobe (član 27. stav 3. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje). Međutim, ova tužba se može podići samo u roku od šest meseci nakon okončanja likvidacionog postupka. To ukazuje da je rok za podnošenje ove tužbe prekluzivnog karaktera. Zbog toga i protek roka za podnošenje ove tužbe vodi definitivnom gubitku prava namirenja neprijavljenih potraživanja prema društvu za osiguranje.

Z a k lj u č a k

Specifičnosti poslovanja i društvenog značaja organizacija za osiguranje razlog su i posebnosti njegovog postupka likvidacije. I one su opredeljene odredbama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Zato se likvidacija društva za osiguranje može sprovesti po opštim pravilima propisanim Zakonom o privrednim društvima, samo u slučaju da ista nisu u koliziji sa odredbama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Time se ograničava i mogućnost pokretanja i sprovođenja postupka dobrovoljne likvidacije društva za osiguranje. Ona je dopuštena pod uslovom da je sa pokretanjem iste saglasna i Narodna banka Srbije. U protivnom, pokrenuti postupak dobrovoljne likvidacije se mora nastaviti kao prinudna – sudska likvidacija. Sudska likvidacija je upravo izraz specifičnosti poslovanja i društvenog značaja organizacija za osiguranje. Zato je taj vid likvidacije i pravno moguć samo u odnosu na društva za osiguranje i banke, odnosno druge finansijske organizacije. I ona se sprovodi uz aktivno učešće Narodne banke Srbije. Tako je i njeno pokretanje uslovljeno donošenjem rešenja Narodne banke Srbije o oduzimanju dozvole za rad društvu za osiguranje, odnosno uskraćivanjem saglasnosti za sprovođenje postupka dobrovoljne likvidacije. S tim u vezi, Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje reducirana su i ovlašćenja sudskih organa u postupku prinudne likvidacije. Ona se, kao i u slučaju stečaja društva za osiguranje, iscrpljuju u donošenju deklaratornog rešenja o pokretanju postupka prinudne likvidacije. Time se isključuje i nadležnost suda da ispituje postojanje likvidacionog razloga. Sud je samo ovlašćen da svojim rešenjem deklariše postojanje razloga za pokretanje postupka likvidacije društva za osiguranje. Pri tome, Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje isključena je i mogućnost paralelnog vođenja dobrovoljne i prinudne – sudske likvidacije. Osim toga, a kao i u slučaju stečaja, i postupak likvidacije društva za osiguranje ima određene specifične pravne posledice. One se tiču korišćenja imovine društva za uzajamno osiguranje u cilju povraćaja uloga osnivača tog društva, odnosno uspostavljanju odgovornosti lica koja su preuzela likvidacioni višak za neizmirena poverilačka potraživanja koja nisu prijavljena do okončanja postupka deobe. Lica koja su preuzela likvidacioni višak odgovaraju za namirenje neisplaćenih potraživanja poverilaca koja nisu namirena u postupku likvidacije. Međutim, njihova odgovornost je omeđena vrednošću preuzetog likvidacionog viška. To znači da ova lica i odgovaraju za neizmirene obaveze likvidiranog društva za osiguranje, ali samo do visine sredstava koja su im ustupljena kao likvidacioni višak.

_______________________________

1 Jakša Barbić, Pravo društva – knjiga 2  "Organizator", Zagreb 2001, str. 683

2 To se iskazuje zakonskim naređenjem da se uz zahtev za sprovođenje dobrovoljne likvidacije Narodnoj banci Srbije podnosi i dokaz da društvo za osiguranje raspolaže imovinom čija je vrednost dovoljna da se iz nje namire potraživanja svih poverilaca (član 24. stav 3. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje "Službeni glasnik RS", br. 61/2005)

3 Skupština članova društva sa ograničenom odgovornošću odlučuje saglasnošću svih članova društva, osim ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije određeno da se odlučuje većinom glasova, ali ne manjom većinom od ukupnog broja glasova o: izmenama i dopunama osnivačkog akta i ugovora članova društva; povećanju i smanjenju osnivačkog kapitala osim dodatnih uloga članova u skladu sa osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva; statusnim promenama; promeni pravne forme i prestanku društva; raspodeli dobiti članovima društva; sticanju sopstvenih udela društva; raspolaganju imovinom društva velike vrednosti u skladu sa zakonom. Kada se odluka skupštine akcionarskog društva donosi kvalifikacionom većinom ta većina predstavlja pozitivno glasanje najmanje 2/3 glasova akcionara koji poseduju akcije sa pravom glasa o tom pitanju (član 165. stav 2. Zakona o privrednim društvima).