Radmila Bosanac, advokat

Likvidacija preduzeća kao redovni postupak prestanka preduzeća, regulisana je odredbama dva zakona - Zakona o preduzećima (dalje: ZOP) i Zakona o prinudnom poravnanju stečaju i likvidaciji. Nacrt Zakona o stečaju reguliše samo postupak stečaja nad dužnikom koji je insolventan. Ovo nagoveštava da će se ovoga puta odustati od prakse regulisanja iste materije različitim zakonima i to na različit način, pa će regulativa postupka likvidacije ostati u okvirima ZOP-a.

Treba naglasiti da usled ovoga, postoji opasnost od stvaranja pravne praznine usled nedovoljne normiranosti ove oblasti.

Ovo s toga, jer pitanja koja su regulisana Zakonom o prinudnom poravnanju stečaju i likvidaciji mogu ostati neregulisana novim Zakonom o stečaju, a nisu normirana ni odredbama ZOP-a.

Važeći ZOP reguliše pitanje prestanka preduzeća, odnosno privrednog društva kako u pogledu uslova tako i u pogledu postupka, a jedan od načina je i likvidacija preduzeća. Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji reguliše takođe osnove za prestanak preduzeća likvidacijom jer se odredbe tog zakona shodno primenjuju na postupak likvidacije. Uslovi postupka likvidacije se podudaraju u pomenuta dva zakona, ali u pogledu postupka to nije slučaj. Odredbe ZOP više su vezane za postupak tzv. dobrovoljne likvidacije koju prema ovom zakonu može da sprovede, sâmo preduzeće, dok se sudski postupak samo konstatuje. ZOP razgraničava u kojim slučajevima odluku o prestanku društva donosi skupština akcionara, odnosno članovi društva, a u kojim tu odluku donosi sud. U slučaju da društvo prestaje na osnovu odluke suda, likvidaciju sprovodi sud.

Međutim, ovo ne isključuje mogućnost da postupak sprovede sud i u slučaju kada do prestanka dolazi odlukom akcionara, odnosno članova društva u skladu sa odredbama Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Odredbe pomenutih zakona nisu kontradiktorne, moglo bi se reći da se i dopunjuju pa bi subjekti mogli da biraju postupak likvidacije koji će se primeniti na prestanak svog društva. Drugo je pitanje koliko sudovi u praksi primenjuju određena rešenja. Konkretno postupak po odredbama ZOP-a, naročito skraćeni postupak neki trgovinski sudovi ne praktikuju bez obzira na stav Višeg trgovinskog suda.

Ukoliko bi bila potrebna dva zakona, onda bi razgraničenje regulative trebalo da bude takvo da jedan zakon reguliše pitanja postupka, a drugi materijalo-pravna pitanja, odnosno da jedan reguliše uslove za likvidaciju, a drugi sam postupak likvidacije. Nacrt zakona o stečaju ne rešava problem, jer ne reguliše (barem u Nacrtu) postupak likvidacije, dok postojeći ZOP ne normira sva pitanja vezana za likvidaciju koju je nadležan da pokrene sud po službenoj dužnosti ili drugi nadležni organ. Stvar se dodatno komplikuje jer se posebnim zakonima na specifičan način regulišu prestanak posebnih vrsta privrednih društava kao što su banke, osiguravajuća društva, spoljno-trgovinska preduzeća.

Ostaje da se vidi da li će postojeće rešenje ostati ili će doći do promena s obzirom na najavu novog Zakona o privrednim društvima. Nije isključeno da će se rešenje naći u donošenju pratećeg propisa koji bi bliže regulisao postupak likvidacije.

Dosadašnjim dvostrukim regulisanjem, pravnim licima je data mogućnost da u slučaju dobrovoljne likvidacije biraju način na koji će to izvršiti, odnosno da li će ići u dobrovoljnu likvidaciju ili će stvar prepustiti trgovinskom sudu pod uslovom da sud prihvati redovan i skraćeni postupak likvidacije po ZOP-u.

Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji regulisao je postupak likvidacije koji sprovodi sud i to uglavnom analognom primenom odredaba koje se odnose na stečaj. Nacrt Zakona o stečaju ne bavi se pitanjem likvidacije, niti upućuje da će se odredbe postupka koje su predviđene za stečaj važiti i za postupak likvidacije. S druge strane važeći ZOP koji je materijalni, a ne procesni zakon, ne reguliše postupak likvidacije koju sprovodi sud već samo postupak takozvane dobrovoljne likvidacije. I pored tendencije da se postupak likvidacije svede na sâmo preduzeće, odnosno privredno društvo, postupak likvidacije koji sprovodi sud po službenoj dužnosti, mora postojati iz razloga što postoje slučajevi prestanaka preduzeća koji su propisani zakonom kao što je na primer zabrana obavljanja delatnosti, brisanje iz registra po presudi o ništavosti upisa u sudski registar.

Ostavljanje sudovima da putem sudske prakse reše pitanja koja nisu regulisana zakonom, važećim, a koja po svoj prilici neće biti regulisana ni novim ne stvara uslove stanja pravne sigurnosti. Sledi da i ZOP treba da pretrpi izmene u tom pogledu, ili da se kroz prateći propis regulišu ova pitanja kako je to urađeno kod upisa u sudski registar.

U najavi novog Zakona o privrednim društvima koji će se bazirati na novoj koncepciji zbog promena oblika svojine i brisanja kategorije preduzeća u korist trgovačkog društva, ne nagoveštavaju se izmene u pogledu rešenja vezanih za postupak likvidacije.

* * *

Ukoliko ne dođe do izmena u delu koji reguliše likvidaciju, nastaće pravna praznina od donošenja novog Zakona o stečaju do donošenja novog ZOP-a. Sasvim je moguće da će po našem starom običaju Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji prestati da važi u delu koji reguliše stečaj i prinudno poravnanje, a deo koji reguliše postupak likvidacije ostaće na snazi do daljneg što nije sasvim izvodljivo zbog analogne primene odredaba o stečaju. Ovo bi trebalo imati u vidu prilikom donošenja novog Zakona o stečaju. Ukoliko bi se preduzećima dozvolilo da bez ikakve kontrole vrše likvidacije preduzeća, to bi moglo imati dalekosežno negativne posledice u ekonomskom smislu, kada su u pitanju preduzeća iz oblasti spoljnotrgovinskog poslovanja, a koja imaju nenaplaćena potraživanja iz inostranstva. Deregulacija u ovom slučaju može dovesti do toga da se, pomenuti vid likvidacije preduzeća može vršiti radi izbegavanja zakonskih obaveza i odgovornosti, odnosno sankcija za nezakonito i nedozvoljeno poslovanje.