RAZGRANIČENJE ODGOVORNOSTI LEKARA KOJI SU, JEDAN ZA DRUGIM, POGREŠNO LEČILI ISTOG PACIJENTA
 

(Iskustvo nemačkih sudova)

Prof. dr Jakov Radišić

UVOD

Stručna greška koju u lečenju pacijenta načini jedan lekar dade  se, često, ispraviti propisnim radom drugog lekara. Ali se dešava da i drugi lekar, koji docnije leči istog pacijenta, ne spozna i ne ispravi grešku prvoga, ili ispravljajući tuđu grešku i sâm pogreši, načini novu grešku. Tada pacijent trpi primarnu i sekundarnu štetu. Za primarnu štetu odgovoran je prvi, a za sekundarnu - drugi lekar. Naravno, pretpostavka je da se njihovi udeli u prouzrokovanoj šteti mogu utvrditi, jer u protivnom sleduje im solidarna odgovornost.1

2. Međutim, u praksi je iskrslo pitanje da li možda prvi lekar treba da snosi odgovornost za ukupnu štetu pacijentovu (primarnu i sekundarnu)? Drugim rečima, može li se greška drugog lekara uračunati i prvome? Jer zahvaljujući grešci prvog lekara pacijent je morao da se podvrgne daljem lečenju od strane drugog lekara i da se izloži riziku njegovih grešaka. Ako je greška prvog lekara uslovila potrebu da se u lečenje istog pacijenta umeša docnije i drugi lekar, koji je, takođe, pogrešio, onda je jasno da između greške prvog lekara i sekundarne štete postoji prirodna ili normalna uzročna veza. Tačnije rečeno, prvi lekar je posredno prouzrokovao i sekundarnu štetu pacijentovu, pa se stoga opravdano postavlja pitanje ima li tu mesta i njegovoj odgovornosti? To je osobito važno u slučaju kad drugi lekar nije odgovoran zbog sekundarne štete, jer nije, na primer, kriv. Ako bi i prvi lekar bio oslobođen odgovornosti za sekundarnu štetu, nju bi morao snositi sâm pacijent. No, i kad odgovornost drugog lekara nije isključena, pitanje odgovornosti prvoga nije nevažno jer ono nagoveštava mogućnost da oba lekara budu solidarni dužnici oštećenom pacijentu.

3. Kad je reč o građanskoj odgovornosti valja imati na umu da za nju nije dovoljna svaka prirodna uzročna veza između lekarske greške i štete na strani pacijenta ili nekog trećeg. Pravno relevantnom smatra se jedino ona lekarska greška koja je izazvala adekvatnu štetnu posledicu. Da bi se potvrdila adekvatna uzročnost, nepropisan postupak lekara mora biti generalno podesan da nastalu štetu izazove, a ne samo blagodareći posebnim i neočekivanim (neuobičajenim) okolnostima, o kojima se, po redovnom toku stvari, ne vodi računa2. Zahtev adekvatnosti uzročne veze iziskuje da se lekaru, odnosno medicinskoj ustanovi pripišu samo oni uzroci štete koji su u vreme medicinskog tretmana bili uopšte predvidljivi, dok se sasvim neverovatne okolnosti, što leže izvan medicinskog iskustva, ne uzimaju u obzir, jer se one odgovornom licu, pravično, ne bi više smele pripisati3. Na primer: ako lekar, zbog pogrešne dijagnoze, uputi pacijenta specijalisti radi rendgenskog snimanja, pa pacijent na putu prema specijalisti doživi saobraćajni udes i zadobije telesnu povredu, tada greška u dijagnozi nije adekvatan uzrok telesne povrede4. Ali, ako lekar, upotrebom skraćenica, napiše nejasan recept, pa ga apotekar krivo shvati i odredi pogrešnu dozu leka od čijih posledica pacijent umre, tada postoji adekvatna uzročna veza između greške lekara i smrti pacijenta5.

4. Iz ovoga bi mogao da proistekne i zaključak kako treba razgraničiti odgovornost lekara koji su, jedan za drugim, pogrešno lečili istog pacijenta. Prvi lekar ima da odgovara za sve štetne posledice koje je njegova greška adekvatno izazvala. To podrazumeva i odgovornost zbog greške drugog lekara koji je docnije lečio istog pacijenta, ukoliko je potreba za tim lečenjem uslovljena greškom prvoga. Lekar koji interveniše zato što je prvi lekar pogrešio i time izazvao njegovu intervenciju na istom pacijentu, ne prekida time uzročnu vezu između greške prvog lekara i sekundarne štete pacijentove. Mešanje drugog lekara u lečenje istog pacijenta bilo je objektivno potrebno i očekivano, pa zato rizik tog mešanja mora da snosi prvi lekar.

5. Međutim, za neadekvatne posledice greške drugog lekara prvi lekar ne snosi odgovornost. To biva u slučaju kad pogrešan prvi tretman nad pacijentom nije povod za drugi, kad između njih postoji samo slučajna veza. Takva je situacija kad dva lekara leče, jedan za drugim, istog pacijenta ali od različitih bolesti, i obojica načine neku grešku. Sem toga, prvi lekar neće odgovarati za sekundarnu štetu pacijentovu koja je posledica velike krivice drugog lekara, tj. umišljaja ili grube nepažnje. Tada znatno veća krivica drugog lekara neutrališe, potiskuje, ili natkriljuje manju krivicu prvoga. Zato za sekundarnu štetu pacijenta odgovara samo drugi lekar.

6. Dok prirodna ili logička uzročna veza predstavlja faktičko pitanje, adekvatna uzročnost je pravno pitanje. Utvrđivanje uzročne veze u prirodnom smislu jeste zadatak medicinskih veštaka, dok ocena da li je ta veza i adekvatna spada u zadatak suda6. Ta se ocena ne zasniva na logičkom mišljenju, nego na praktičnom razumu koji je prilagođen zahtevima pravičnosti7. Praksa je pokazala da se pojam adekvatne uzročne veze shvata široko i da ocena izvesnog razvoja događaja kao neadekvatnog biva retko. Tako, na primer, osobenosti pacijenta u vidu sklonosti ka alergijama ne smatraju se neočekivanim i neverovatnim, mada su one veoma retke. Jer lekar mora da uzme pacijenta takvog kakav je8.

7. Razgraničenje odgovornosti lekara koji su, jedan za drugim, pogrešno lečili istog pacijenta valja, dakle, vršiti na osnovu teorije o tzv. adekvatnoj uzročnoj vezi. Međutim, ta teorija ne preporučuje neko generalno pravilo koje bi važilo za sve slučajeve, nego rezultat njene primene zavisi od okolnosti. Kako to biva u praksi pokazaću na nekoliko slučajeva koje su rešili nemački sudovi.

PRIMERI IZ PRAKSE NEMAČKIH SUDOVA

I. Slučaj 9

a) Činjenično stanje

1. Pacijentkinja je dečji lekar. Zbog tegoba koje je osećala u donjem trbuhu, ona je došla kod ginekologa koji je radio u bolnici i tražila da joj odstrani tampon iz unutrašnjosti materice. Ambulantni pokušaj ginekologa da tampon odstrani pomoću kukaste hvataljke ostao je bez uspeha. Stoga je ugovoreno da se zahvat obavi stacioniarno i pod narkozom. U istoj bolnici, pacijentkinja je bila obaveštena o mogućnosti laparoskopije, pelvoskopije i o eventualno potrebnoj laparotomiji, da bi se odstranio tampon. Međutim, od toga se odustalo, pa su ginekolozi A. i B., na dan 27.5.1994, obavili, pod narkozom, zahvat nad pacijentkinjom ali opet bez uspeha. Tampon se nije dao odstraniti niti pomoću kirete, niti kukastom hvataljkom, niti kleštima. Operacija je prekinuta posle 35 minuta. Zbog jakih bolova u donjem trbuhu koji su potom nastupili, pacijentkinja je dobila antibiotik i sredstvo za umirenje bolova. Na dan 30.5.1994. godine, ona je otpuštena iz bolnice. No, pošto su njeni bolovi potrajali, obratila se za pomoć lekarki-ginekologu dr P., koja je pacijentkinju uputila u drugu kliniku. U toj klinici pacijentkinja je najpre lečena antibioticima, a potom je konačno kod nje odstranjena materica. Ispitivanja su pokazala da je materica bila perforirana (probušena).

2. Pacijentkinja tuži ginekologe A. i B. i zahteva od njih da joj naknade materijalnu i nematerijalnu štetu uzrokovanu lekarskom greškom. Ona smatra da je do perforacije materice došlo prilikom zahvata koji su tuženi lekari izvršili na dan 27.5.1994, jer su, protivno medicinskom standardu, ponovo upotrebili kukastu hvataljku. U tužbi je istaknuto: pošto su svi pokušaji da se tampon odstrani ostali bez rezultata, operacija pod svetlom hysteroskopije i laparoskopije bila je apsolutno potrebna. Tada bi perforacija bila spoznata i kasnije odstranjivanje materice bilo bi izbegnuto. Zemaljski sud u Jeni odbio je tužbeni zahtev, a njegovu presudu potvrdio je, po žalbi, i Vrhovni zemaljski sud u Jeni. Međutim, na osnovu uložene revizije, Savezni vrhovni sud Nemačke ukinuto je drugostepenu odluku i predmet vratio na ponovno suđenje.

b) Iz obrazloženja presude Vrhovnog zemaljskog suda

Vrhovni zemaljski sud bio je mišljenja da nije dokazana greška u zahvatu koji su obavili tuženi lekari niti u postoperativnom staranju o pacijentu. Prema izlaganju medicinskog veštaka, profesora dr S., način odstranjivanja tampona koji su tuženi lekari primenili odgovarao je pravilima lekarske veštine, pa i s obzirom na okolnost da se radilo o drugom pokušaju. Perforacija materice koja je pri tom nastupila ima se smatrati sudbinskom, jer nije bezuslovno morala biti primećena od strane operatora. Zbog neobavljene prvobitno planirane laparoskopije nema se, takođe, šta zameriti. Ni propuštanje da se obavi hysteroskopija pod osvetljenjem ne smatra se lekarskom greškom, odnosno pacijentkinja nije usled toga bila pretrpela još nikakvu štetu. Sud stoji na stanovištu da perforacija materice nije bila uzrokom njenog docnijeg odstranjivanja. Izborom novog lekara, dr P., i odlaskom pacijentkinje u drugu kliniku, ona je stavila u pokret samostalan lanac uzročnosti, koji je preduhitrio svaki eventualni uzročni doprinos tuženih lekara putem prethodnog zahvata koji su oni obavili. Kao dečiji lekar, pacijentkinja je morala znati značaj odstranjivanja materice, koje, s obzirom na njene tadašnje tegobe, nije ni bilo indikovano, ali je obavljeno uz njen pristanak.

c) Iz obrazloženja presude Saveznog vrhovnog suda

1. Ovaj sud smatra da je sa stanovišta naknadne provere činjenica po osnovu revizije, ocena drugostepenog suda pravno neodrživa. Svoju sumnju u to da se perforacija materice svodi na lekarsku grešku, drugostepeni sud temelji na izlaganju veštaka, profesora S. On u svome pismenom izveštaju tvrdi da kod svih operativnih zahvata ove vrste, u 0,5% slučajeva, dolazi uvek do istezanja grlića materice i komplikacija, te da upotreba hysteroskopa ništa u tome ne menja. Međutim, revizija ukazuje na medicinsku literaturu iz koje se vidi da prilikom primarne upotrebe hysteroskopa verovatnoća perforacije materice iznosi svega 0,1%. Opasnost od perforacije kod zahvata bez hysteroskopa veća je, dakle, pet puta, i zato takav postupak predstavlja lekarsku grešku. Kad pokušaj da se tampon odstrani na drugi način ponovo nije uspeo, tuženi lekari morali su odmah obaviti hysteroskopiju, i tako bi bila izbegnuta potreba daljeg zahvata nad tužiljom. Njima se u svakom slučaju može prebaciti zbog nužnosti daljeg zahvata pod narkozom. Nerazumljivo je zašto tuženi nisu odmah pristupili hysteroskopiji, da bi tužilju poštedeli od novog zahvata pod narkozom. Revizija s pravom ukazuje na okolnost da bi, kako kod primarnog uključivanja hysteroskopa tako i u slučaju zamene zahvata u histeroskopiju, tampon iz materice bio odstranjen, pa dalji zahvat i neindikovano odstranjivanje materice ne bi bilo potrebno. Odstranjivanje materice je, dakle, predstavljalo grešku, za koju su, kao posrednu, odgovorni i tuženi lekari.

 II. Slučaj 10

a) Činjenično stanje

1. Prilikom nesreće na poslu pacijentu je prignječena desna ruka, pri čemu je došlo do frakture (preloma) osnovnog zgloba na drugom i trećem prstu. Istog dana, 10.9.1981, povređeni je došao u bolnicu, gde mu je lekar medicine rada ispravio prelome i stavio na prste gipsane šine. Prelom drugog prsta bio je izlečen bez komplikacija, ali su se na srednjem prstu pojavila pomeranja po strani, pa je zato, na dan 30. septembra 1981, prelomljeno mesto fiksirano duplim žičanim zavojem. 14. decembra 1981, isti lekar je utvrdio da se srednji prst pacijentov ne savija više od 50 stepeni. Pošto se pacijent žalio da još ima tegobe sa prstom, lekar ga je, 21. decembra iste godine, uputio na dalje lečenje u kliniku za ručnu hirurgiju. Tu je, na dan 14. aprila 1982, izvršena korekturna operacija prsta pacijentovog, ali su, omaškom, razdvojene pregibne tetive prsta. To je, do 1984. godine, uslovilo i četvrti operativni zahvat. Pacijent ne može desni srednji prst da potpuno ispruži. Sem toga, prilikom savijanja prstiju u pesnicu pojavljuje se greška u rotaciji srednjeg prsta u obliku odstupanja prema laktu.

2. Pacijent tuži lekara medicine rada koji mu je pogrešno namestio frakturu prsta i zahteva od njega naknadu štete zbog gubitka zarade u vremenu od 1. januara 1982. do 1. februara 1984, u iznosu od 27.125 DM, zatim nematerijalnu štetu u obliku bolnine od 6.000 DM, kao i buduću materijalnu i nematerijalnu štetu. Zemaljski sud u Koblencu dosudio je tužiocu bolninu u visini od 5.000 DM sa kamatom, dok je u ostalom delu njegove zahteve odbio. Vrhovni zemaljski sud u Koblencu odbio je žalbu tužioca kojom je tražio bolninu od najmanje 10.000 DM. Postupajući po reviziji tužioca, Savezni vrhovni sud Nemačke ukinuo je drugostepenu presudu.

b) Iz obrazloženja presude Vrhovnog zemaljskog suda

Vrhovni zemaljski sud smatra da je tuženi lekar načinio grešku u lečenju, sa posledicom da pacijent srednji prst ruke ne može da ispruži onoliko koliko bi mogao da je propisno lečen, ali da mu zbog toga ne pripada naknada veća od 5.000 DM. Ovaj sud je mišljenja da je greška u nameštanju preloma prsta na adekvatan način uzrokovala pacijentov stacioniaran boravak u klinici u cilju operacije. Međutim, pogrešno razdvajanje pregibnih tetiva prsta, koje je tamo urađeno, ne može se, po nahođenju suda, uračunati tuženom lekaru. Jer nije taj lekar istinski obavio štetni zahvat u telu tužioca. Njegova se greška sastoji u tome što prilikom postavljanja duplog žičanog zavoja nije postupio pažljivo, pa je nit tako podešena da prelom nije dovoljno stabilizovan i nije postignut korektan osovinski položaj. Time, dakle, nije uzrokovana primarna šteta tužioca, nego je samo sprečeno verovatno moguće bolje izlečenje prema lekarskoj veštini. Takvi slučajevi imaju se u okviru pripisivanja, drugačije tretirati nego li oni kod kojih pogrešno postupanje lekara predstavlja štetni događaj koji treba samostalno vrednovati. Stoga, kao posledicu pogrešnog lečenja valja smatrati samo boravak tužioca u bolnici, u vremenu od 13 - 21. aprila 1982. On nije za to vreme izgubio nikakvu zaradu, a bolnina od 5.000 DM, koju mu je dosudio prvostepeni sud, više je nego dovoljna.

c) Iz obrazloženja presude Saveznog vrhovnog suda

1. Ovaj sud smatra da se na osnovu razloga koje je naveo drugostepeni sud, ne može negirati obaveza tuženog lekara da odgovara zbog razdvajanja pregibnih tetiva prsta u klinici za ručnu hirurgiju i za dalju štetu koja je iz toga proistekla. Tuženi je dugovao tužiocu propisno medicinsko zbrinjavanje, prema pravilima lekarske struke, i ono je imalo za cilj ponovno uspostavljanje telesnog i zdravstvenog integriteta u tužioca. Zato je tuženi odgovoran tužiocu za ukupnu štetu koja je iz toga nastala, pa i zbog sprečavanja verovatno mogućeg boljeg lečenja po pravilima struke.

2. Za odgovornost lekara zbog kršenja dužnosti pažljivog postupanja sasvim je svejedno da li se radi o preduzimanju necelishodne radnje ili o propuštanju stvarno potrebne mere lečenja. Odgovornost lekara zbog greške u tretmanu obuhvata, po pravilu, i štetne posledice nastale usled toga sto je njegovim tretmanom izazvana potreba za uključivanjem nekog drugog lekara, a taj je lekar prilikom naknadnog lečenja pacijenta postupio, takođe, pogrešno. Granice do kojih prvi lekar treba da odgovara pacijentu zbog posledica docnijeg pogrešnog lečenja biće, po pravilu, prekoračene tek ako se radi o bolesti koja ne stoji u unutrašnjoj vezi sa lečenjem prve bolesti što ga je obavio prvi lekar, ili ako je lekar koji je izazvao drugo oštećenje u osobito velikoj meri zanemario zahteve savesnog lekarskog postupanja i prekršio sva lekarska pravila i iskustva. U tom slučaju nastala šteta ima se pripisati jedino radnji drugog lekara. Iz okolnosti što je u pitanju specijalistička klinika za ručnu hirurgiju, od koje se očekuje osobito brižljivo sprovođenje korektivne operacije prsta, ne može se zaključiti da omaškom obavljeno razdvajanje pregibnih tetiva prsta ne stoji više u relevantnoj (adekvatnoj) uzročnoj vezi sa lekarskom greškom za koju je tuženi lekar odgovoran.

III. Slučaj 11

a) Činjenično stanje

1. Pacijentkinja, čiji su zubi u levoj strani gornje vilice bili napadnuti gnojavim žarištima, došla je, na dan 7.6.1989. godine, kod stomatologa koji je radio za zdravstveno osiguranje. Stomatolog je pacijentkinji izvadio ukupno šest zuba, među njima i zube 26 i 27. Posle obavljene ekstrakcije, stomatolog je od mase za otiske načinio otisak i prema njemu izradio provizorijum u području izvađenih zuba pacijentkinje, ali se prethodno nije pozabavio mogućnošću perforacije njene vilice.

2. Kad je pacijentkinja, sutradan, došla ponovo u ordinaciju stomatologa, on je njoj, radi umirenja tegoba izazvanih operacijom, propisao antibiotik. Na dan 12. i 15. juna 1989, pacijentkinja je ponovo došla kod stomatologa na kontrolu, ali on nije utvrdio nikakav bolestan nalaz. Zbog potrajalih bolova, pacijentkinja je, u nedelju, 24.6.1989, došla u službu hitne stomatološke pomoći. Tu je nad njom sproveden odgovarajući test koji je potvrdio otvorenost nosno-sinusnih šupljina i njihovu ispunjenost gnojem. Od 26. do 30.6.1989, pacijentkinja je svakodnevno dolazila kod otorinolaringologa, koji joj je vršio ispiranje viličnih šupljina, te je tako odstranjen gnoj iz nosa, usta i ždrela. Zbog nastalih komplikacija, pacijentkinja je, na dan 17.7.1989, primljena na stacioniarno lečenje, a 24.7, nad njom je izvršena operativna revizija vilične šupljine. Kao uzrok hroničnog zapaljenja viličnih šupljina ustanovljeno je kod nje strano telo u vidu stomatološkog materijala za otiske. Iz klinike je pacijentkinja otpuštena 31.7.1989, a njeno ambulantno lečenje potrajalo je još do 7. avgusta 1989.

3. Pacijentkinja tuži stomatologa i zahteva od njega naknadu štete. Tuženi stomatolog, između ostalog, prigovara tužbi da nađeni materijal za otiske kod tužilje, koji je uzrok nastalih komplikacija, ne potiče iz njegove ordinacije, nego iz ordinacije zubnog tehničara X, kod koga je tužilja otišla posle vađenja zuba i koji je njoj, noću, samovoljno uzeo otisak i pomoću njega načinio drugi provizorijum. Zemaljski sud u Saarbrücken-u odbio je tužbu za naknadu štete, a ni žalba Vrhovnom zemaljskom sudu u Saarbrücken-u nije imala uspeha.

b) Iz obrazloženja presude Vrhovnog zemaljskog suda

1. Sud smatra da u ovom slučaju postoji gruba lekarska greška stomatologa, jer posle ekstrakcije zuba nije preduzeo mere da predupredi lako pojmljivu opasnost od prodiranja materijala za otiske u viličnu šupljinu. Kad je u pitanju gruba lekarska greška, tužilja ne mora da dokaže uzročnu vezu, nego je u tom slučaju stvar lekara da dokaže da njegova greška nije dovela do nastale štete po zdravlje pacijentovo. Međutim, obrtanje tereta dokazivanja ne koristi, ipak, tužilji, jer je tuženi stomatolog uverio sud da nađeni materijal za otiske ne potiče od njegovog tretmana, nego od otiska koji je načinio zubni tehničar X. Stomatolog je otisak načinio od mase u roze farbi, i tada masa nije dospela u viličnu šupljinu tužilje. Na dan 8.6.1989, tužilja je došla kod svog rođaka u istom mestu u kome stanuje i zubni tehničar X, u cilju pravljenja novog provizorijuma. Novi provizorjium načinio je zubni tehničar X, i pri tome je za otisak upotrebio materijal zelene farbe, koji je upravo dospeo u viličnu šupljinu tužilje. Na dan 8.6.1989, tužilja je došla u ordinaciju tuženog sa novim provizorijumom.

2. Ovaj sud smatra da se tuženom zubnom lekaru ne mogu uračunati oštećenja zdravlja tužilje nastala usled toga što je zubni tehničar X, bez ikakve medicinske indikacije, načinio novi provizorijum i dopustio da deo mase za otiske dospe u vilične šupljine. Između ekstrakcije zuba i potom svojevoljnog pravljenja provizorijima u privatnom stanu lica X, koje nije zubni lekar i nema državnu dozvolu za rad, ne postoji adekvatna uzročna veza. Razlog za mešanje zubnog tehničara X nije u ovom slučaju postojao, pa zato njegova intervencija kao neovlašćenog lica prekida uzročnu vezu između greške stomatologa i nastale štete u pacijentkinje. Pogrešan postupak zubnog tehničara X ne može se uračunati tuženom stomatologu, jer ne postoji njegova lekarska greška koja bi iziskivala mešanje zubnog tehničara X.

3. Istina, tuženi stomatolog je propustio da preduzme mere kojima bi sprečio prodiranje mase za otiske u vilične šupljine tužilje, ali je on opovrgnuo dokaznu pretpostavku koja proističe iz te njegove grube greške. Dokazom je, naime, utvrđeno da ta greška nije izazvala štetu tužilje, jer unošenje mase za otiske u šupljine njene vilice ne svodi se na tretman koji je obavio tuženi stomatolog, nego na ponašanje zubnog tehničara. U tužilje nije postojalo bolesno stanje koje bi moglo biti razlog nekom drugom stomatologu, pa ni zubnom tehničaru da se umeša. Gruba greška stomatologa nije se, naime, ispoljila u oštećenju zdravlja tužilje, nego je ostala samo u području mogućeg.

4. Sudski veštak nije mogao da razjasni čime je perforacija vilice uopšte izazvana, tako da postoji čak mogućnost i sekundarnog otvaranja vilične šupljine prilikom uzimanja otiska od strane zubnog tehničara X, pa se zato ne može pouzdano smatrati da je otvaranje vilične šupljine uzrokovao tuženi zubni lekar. Oštećenje zdravlja tužilje bilo bi sigurno izbegnuto da ona nije dospela u ruke tehničara X. Pravilo je da prvi lekar odgovara za grešku drugog lekara samo ako je taj drugi morao da se uključi u lečenje zbog greške prvoga. U ovom slučaju između tretmana koji je obavio tuženi stomatolog i mešanja zubnog tehničara X postoji samo “spoljašnja”, u neku ruku “slučajna” veza.

5. Nije osnovan ni zahtev tužilje za plaćanje bolnine uzrokovane navodno pogrešno napravljenim provizorijumom. Jer nije utvrđeno da je provizorijum što ga je načinio tuženi stomatolog imao nedostatke koji su izazvali bolove i da je bilo nužno da se on zameni novim provizorijumom. Čak i da se pretpostavi potreba za obnavljanjem provizorijuma, tuženom stomatologu se ne može uračunati unošenje mase za otiske u vilične šupljine tužilje od strane zubnog tehničara X. Samovoljno mešanje zubnog tehničara u poslove stomatologa više je nego li gruba greška u tretmanu, potpuno je neobično i nesvrsishodno, pa zato to postupanje prekida uzročnu vezu sa greškom stomatologa.

6. Pacijent koji se zadovolji tretmanom zubnog tehničara prihvata time svesno nesaglediv rizik. Ako se on posle tretmana od strane stomatologa obrati, radi daljeg zbrinjavanja, zubnom tehničaru koji nema državnu dozvolu za rad, mora sam snositi rizik koji je sa time povezan. Od zubnog lekara se ne može očekivati da odgovara za pogrešan docniji tretman što ga obavlja lice koje ne raspolaže stručnim znanjem koje ima stomatolog. Situacija bi bila drugačija u slučaju kad se pacijent, posle pogrešnog lekarskog tretmana, obrati za hitnu pomoć nedovoljno kvalifikovanom licu pa pretrpi štetu na svome zdravlju, zato što mu je lekar nedostupan. U konkretnom slučaju ne postoji stanje nužde koje iziskuje hitnu pomoć, niti je stomatolog bio tužilji nedostupan. Samo kvalifikovan zubni lekar mogao je utvrditi da li je tužilji bio uopšte potreban hitan tretman. U svakom slučaju, izrada novog provizorijuma prevazilazi mere hitne pomoći u nuždi. Tužilja se mogla privremeno i sama osloboditi bolova uzrokovanih provizorijumom tako sto bi odstranila provizorijum i upotrebila sredstva protiv bolova. Otklanjanje mana na provizorijumu ili čak izrada novog provizorijuma nije bila stvar stomatološke hitne pomoći, nego je to zadatak tuženog stomatologa. Radi izrade novog provizorijuma tužilja je mogla sledećeg dana doći u ordinaciju tuženog stomatologa, koji bi u tu svrhu koristio već načinjeni otisak; u tom slučaju ne bi se morao praviti nov otisak i tužilja izlagati opasnosti da masa za otisak prodre u vilične šupljine.

IV. Slučaj 12

1. Žena je za vreme trudnoće zaražena rubeolama pa je usled toga rodila dete sa teškim oštećenjem. U vreme trudnoće ona se obraćala svome kućnom lekaru i lekaru ginekologu, ali nijedan od njih nije, na osnovu crvenila njene kože, posumnjao na oboljenje od rubeola i to dijagnostički razjasnio. Zato žena zahteva od kućnog lekara i od ginekologa da joj naknade štetu zbog neželjenog rođenja deteta, tj. da plate povećane troškove njegovog izdržavanja. Ginekolog je pristao da ženi odmah isplati 100.000 DM i mimo suda. Kućni lekar nije, međutim, pristao da dobrovoljno učestvuje u snošenju troškova izdržavanja deteta, pa je žena zato protiv njega podigla tužbu za naknadu štete. U tužbi je istakla da bi ona u slučaju dijagnostikovanja rubeola u vreme trudnoće pristala na pobačaj, i tako bi bilo izbegnuto rođenje bolesnog deteta. Od kućnog lekara je zahtevala da joj nadoknadi troškove izdržavanja deteta koji premašuju sumu od 100.000 DM, koju je, na osnovu vansudskog poravnanja, dobila od ginekologa.

2. Prvostepeni sud je tužbu odbio, a ni žalba Vrhovnom zemaljskom sudu u Hamm-u nije imala uspeha. Vrhovni zemaljski sud smatra da propuštanje kućnog lekara da postavi dijagnozu za rubeole predstavlja laku grešku, ali da je propuštanje te mere od strane ginekologa bila gruba lekarska greška. Lak propust kućnog lekara da dijagnostikuje rubeolu nije postao uzrokom docnijeg razvoja stanja stvari, jer je docnija gruba greška ginekologa prekinula adekvatnu uzročnu vezu između greške kućnog lekara i štete. Drugim rečima, u ovom slučaju odgovoran je jedino ginekolog, ne i kućni lekar.

________________________________

1 Član 206. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

2 Brox/Walker, Allgemeines Schuldrecht, 28. Auflage, München, 2002, str. 320.

3 Dieter Giesen, Arzthaftungsrecht, 4. Auflage, Tübingen, 1995, str. 153, marginalni broj 187.

4 Primer uzet od Hans Putzo, Die Arzthaftung, Grundlagen und Folgen, München, 1979, str. 18.

5 Presuda nemačkog Reichsgericht-a, od 27.9.1929 (navedena prema Edgar Hofmann, Haftpflichtrecht für die Praxis, München, 1989, str. 21, marginalni broj 57.

6 Tuhr/Peter, Allgemeiner Teil des Schweizerisches Obligationenrechts, Band I, Lieferung 1, Zürich, 1974, str. 99.

7 Karl Oftinger, Schweizerisches Haftpflichtrecht, I Band: Allgemeiner Teil, 4. Auflage, Zürich, 1975, str. 76.

8 Karl Larenz, Lehrbuch des Schuldrechts, Band I: Allgemeiner Teil, 14. Auflage, München, 1987, str. 450.

9 Presuda Saveznog vrhovnog suda Nemačke, od 6.5.2003, Versicherungsrecht, br. 26/2003, str. 1128-1130.

10 Presuda Saveznog vrhovnog suda Nemačke, od 20.9.1988, Medizinrecht, br. 2/1989, str. 78-81.

11 Presuda Vrhovnog zemaljskog suda u Saarbrücken-u, od 9.11.1999, Medizinrecht, br. 7/2000, str. 326-329.

12      Presuda Vrhovnog zemaljskog suda u Hamm-u, od 1989. godine (navedena prema Stephan Schramm, Per Schutzbereich der Norm im Arzthaftungsrecht, Karlsruhe, 1992, str. 24).