KRIVIČNO-PROCESNO ZAKONODAVSTVO I TEŠKI OBLICI KRIMINALA

Prof. dr Stanko Bejatović,
Pravni fakultet u Kragujevcu
 

1. Opšte napomene o krivično-procesnom zakonodavstvu i njegovom uticaju na uspešnost borbe protiv teških oblika kriminala

1. Krivično zakonodavstvo posmatrano uopšte, a time i krivično-procesno zakonodavstvo kao njegov nerazdvojni deo izuzetno je značajan faktor u ostvarivanju ciljeva kriminalne politike, odnosno bolje rečeno politike suzbijanja kriminala.1 I u teoriji i u praksi nesporna je kako njihova funkcionalna povezanost tako i činjenica da od kvaliteta zakonske norme, njene adekvatne primene u praksi, stepena zloupotrebe prava, kao i od organizacije i funkcionisanja subjekata zaduženih za njenu realizaciju zavisi, u ne malom obimu, i stepen uticaja krivičnog zakonodavstva na uspešnost ostvarivanja ciljeva kriminalne politike uopšte. Nema sumnje, ako određeni zakonski tekst odgovara savremenim zahtevima borbe protiv kriminala, ako njegove norme nalaze adekvatnu primenu u praksi, ako se zloupotrebe prava svode, na minimalne slučajeve ili pak samo na njegove pokušaje i ako je adekvatna organizacija i funkcionisanje pravosudnih i drugih organa koji dejstvuju na polju borbe protiv kriminala, tj. ako funkcioniše pravna država kao celina, onda je uloga krivičnog zakonodavstva u realizaciji ciljeva kriminalne politike ne samo veća već i znatno uspešnija i suprotno. Ovakva kauzalna povezanost između krivičnog zakonodavstva i kriminalne politike posebno dolazi do izražaja kod teških oblika kriminala. Ovo iz razloga što je upravo kod ovih oblika kriminala nesporna nužnost, neophodnost i opravdanost što efikasnije primene mera krivične prinude. Ovde kao i uopšte samo efikasna primena mera krivične prinude2 je instrument uspešne borbe protiv kriminala i kao takva odgovara ciljevima i generalne i specijalne prevencije. Nasuprot, neefikasna primena mera krivične prinude suprotna je ciljevima i generalne i specijalne prevencije i kao takva ohrabruje potencijalne izvršioce krivičnih dela i izaziva, sasvim opravdano i nezadovoljstvo javnosti čime ova problematika još više dobija na svom značaju.3 Iz ovih razloga obaveza je svakog društva da stvori sve preduslove za što uspešniju borbu protiv kriminala, tj. za što uspešnije ostvarivanje ciljeva kriminalne politike.

2. Posmatrano sa aspekta konkretizacije preduslova od kojih, generalno posmatrano, zavisi uspešnost jednog društva u ostvarivanju ciljeva kriminalne politike, tj. politike suzbijanja kriminala možemo konstatovati da se oni manifestuju na četiri osnovna načina. To su: Prvo, na normativnom planu jer krivično zakonodavstvo predstavlja zakonsku osnovu za izgradnju onog dela kriminalne politike koji se realizuje na represivnom planu. Kao takvi, konkretni zakoni da bi bili u funkciji adekvatne kriminalne politike moraju da odgovaraju savremenim zahtevima borbe protiv kriminala, da budu usklađeni sa našom stvarnosti i da budu primenljivi. Jednom rečju moraju, posmatrano sa aspekta svog sadržaja, da budu oslobođeni normativnog romantizma i da u sebi sadrže samo onoliko represivnosti koliko je to stvarno neophodno, - da budu adekvatni vremenu i prostoru na kojem se primenjuju, jer dobro je poznato i nesporno da preventivna funkcija zakonske norme nije toliko u njenoj strogosti koliko u neminovnosti njene primene na svako lice u slučajevima kada su ispunjeni za to propisani zakonski uslovi.4  Drugo, opšti cilj politike suzbijanja kriminala - zaštita društva od kriminala ostvaruje se i preko primene krivičnog zakonodavstva koja mora da bude adekvatna i u skladu sa intencijama zakonodavca, a ne samo da ostane mrtvo slovo na papiru. Treće, u sprečavanju zloupotrebe prava. I četvrto, efikasnost ovog vida borbe protiv kriminala uopšte a time i protiv njegovih teških oblika uslovljena je, u velikoj meri, i dobrom organizacijom i funkcionisanjem i koordiniranim radom pravosudnih i drugih organa neposredno angažovanih na polju borbe protiv kriminala. Preko ova četiri aspekta krivično zakonodavstvo uopšte a time i krivično-procesno zakonodavstvo kao njegov nezaobilazni deo inkorporirano je u politiku suzbijanja kriminala i predstavlja njenu značajnu komponentu u ostvarivanju protektivne funkcije.

3. Ako se prihvati osnovna hipoteza postavljena u ovom radu da pozitivno krivično-procesno zakonodavstvo stoji u kauzalnom odnosu sa stepenom realizacije politike suzbijanja kriminala, uopšte a time i njegovih najtežih oblika, odnosno da je samo adekvatno - savremeno krivično-procesno zakonodavstvo, zakonodavstvo usklađeno sa našom društvenom stvarnošću u funkciji adekvatne politike suzbijanja kriminala, i to posmatrano sa aspekta sva četiri načina njegove manifestacije, onda se kao neminovno nameće pre svega pitanje: Da li je naše pozitivno krivično-procesno zakonodavstvo, posmatrano sa aspekta svog sadržaja, kao i sa aspekta njegove primene, takvo da odgovara zahtevima savremene borbe protiv kriminala ili ne? Ako ne, šta bi u njemu trebalo menjati da bi ono bilo u toj funkciji? U nastavku rada pokušaću da kroz konkretnu i pojedinačnu razradu svakog od četiri moguća načina njegove manifestacije, dam odgovor na pitanja koja po meni imaju u ovom periodu posebnu težinu u ostvarivanju protektivne uloge krivično-procesnog zakonodavstva. Naravno, pored ovih pitanja postoji i ne mali broj drugih pitanja o kojima se u ovome kontekstu mora voditi računa, a o kojima na ovome mestu, zbog prirode rada, neću govoriti, ali se i ona moraju uzeti u obzir.5

2. Zakonska norma kao pretpostavka uspešne borbe protiv kriminala

Polazeći od prednje iznesene hipoteze u ovome radu, a to je da pozitivno krivično-procesno zakonodavstvo, a to znači prevashodno postojeći tekst Zakonika o krivičnom postupku stoji u kauzalnom odnosu sa stepenom realizacije politike suzbijanja kriminala, odnosno sa stepenom realizacije kriminalne politike društva uopšte neminovno je na samom početku postaviti i pitanje: Da li važeći tekst Zakonika o krivičnom postupku, posmatrano sa aspekta svoga sadržaja, odgovara savremenim zahtevima suprotstavljanja kriminalu, odnosno da li on kao takav predstavlja ili ne dobru normativnu osnovu za efikasnu borbu protiv kriminala uopšte a time i protiv njegovih najtežih oblika? Odgovor na ovo pitanje nije lako dati, ali upravo u vremenu on se mora dati. Ovo ne toliko zbog sadržaja njegovih normi već zbog toga što u ovom vremenu Srbija, posle skoro 75 godina, pre svega iz formalnih razloga, dobija svoj Zakonik o krivičnom postupku. Naime, dobro je poznato da je usvajanjem Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, odnosno njenim stupanjem na snagu,6  krivično-procesno zakonodavstvo, do tada u isključivoj nadležnosti savezne države prešlo u isključivu nadležnost država članica.7  Usled ovog države članice su dobile obavezu donošenja sopstvenih Zakona-Zakonika o krivičnom postupku. U postupku donošenja Zakonika o krivičnom postupku Srbije, odnosno bolje rečeno u postupku daljeg usaglašavanja postojećeg teksta Zakonika sa Ustavnom poveljom i drugim aktima iz čl. 20. st. 2. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje, kao i sa ratifikovanim međunarodnim aktima neminovno se mora postaviti i prednje izneseno pitanje. Tj. pitanje da li u postojećem tekstu Zakonika o krivičnom postupku posle njegovih izmena i dopuna iz maja meseca ove godine (“Sl.Glasnik RS”, br. 58/2004) treba vršiti i neke druge intervencije ili ne? U davanju odgovora na ovo pitanje, moje je mišljenje da postojeći tekst Zakonika o krivičnom postupku, uz određene intervencije, ne predstavlja smetnju za efikasno suprotstavljanje kriminalu. Nasuprot. Iz ovih razloga u radu na predstojećem tekstu Zakonika o krivičnom postupku Srbije ne treba menjati ono što je dobro, ono što je zadovoljavajuće, sve ono što se dugi niz godina pokazalo veoma uspešnim u komparativnom krivično-procesnom zakonodavstvu. Jedno realnije gledanje na ovu problematiku, na postojeće stanje našeg krivičnoprocesnog zakonodavstva govori u prilog toga da nema potrebe za donošenjem sasvim novog teksta Zakonika, teksta koji bi bio suprotan postojećem. Nasuprot, postoji, po mome mišljenju, samo potreba noveliranja ograničenog obima i dometa. Postoji potreba takvog noveliranja kojim bi se uspešno, za jedan duži period, privela kraju reforma našeg krivično-procesnog zakonodavstva započeta, a nedovršena donošenjem važećeg teksta Zakonika o krivičnom postupku iz decembra meseca 2001. godine. Postoji potreba za noveliranjem kojim bi u važećem tekstu Zakonika o krivičnom postupku bila izvršena daljnja poboljšanja pre svega u cilju stvaranja još potpunije normativne osnove za povećanje efikasnosti krivičnog postupka kao celine, kao i da se otklone nedostaci na koje je ukazala sudska praksa, odnosno i da se neka od zakonskih rešenja zamene celishodnijim. Nije mali broj pitanja koja bi morala, po mom mišljenju, biti uzeta u obzir da bi se sve ovo postiglo. Na sva ta pitanja nemoguće je ukazati u ovom radu. Ukazaću samo na neka od njih duboko svestan činjenice da su mnoga od njih već dobro poznata našoj stručnoj javnosti. Među pitanjima ovog karaktera posebnu pažnju, s obzirom na prirodu rada, zaslužuju sledeća pitanja:

1. Jedna od značajnih osobina važećeg teksta Zakonika o krivičnom postupku jeste njegovo vraćanje na koncepciju o istrazi kao isključivo sudskom postupku.8  Imajući u vidu rezultate koji se postižu u ovako koncipiranoj istrazi a oni nisu zadovoljavajući kao i rešenja prisutna u nizu komparativnih krivično-procesnih zakonodavstava po ovom pitanju opravdano se može postaviti pitanje ispravnosti ovakvog jednog rešenja. Odnosno opravdano se može postaviti i pitanje: Da li bi i u našem krivično-procesnom zakonodavstvu trebalo pribeći promenama postojećeg koncepta sudske istrage i to putem pomeranja težišta njenih aktivnosti sa istražnog sudije na državnog tužioca i organe unutrašnjih poslova? Moje je mišljenje da dâ. Ovakvim izmenama u konceptu istrage dobilo bi se na njenoj efikasnosti i povećao bi se stepen odgovornosti za njenu praktičnu realizaciju. Izbeglo bi se “postojeće prebacivanje odgovornosti” za nedovoljnu efikasnost istrage sa istražnog sudije na javnog tužioca i obratno.9  Uz ove, kao i druge razloge koji govore u prilog opravdanosti inicirane promene koncepta istrage, treba uzeti u obzir i rezultate koji su postignuti u zemljama koje su, u cilju povećanja efikasnosti istrage, a time i efikasnosti krivičnog postupka uopšte, upravo pribegle intervencijama ove vrste u svom krivično-procesnom zakonodavstvu.10 

2. U postupku za izricanje krivičnih sankcija bez glavnog pretresa, pažnju zaslužuju dve stvari. Prva se tiče izmena st. 1. čl.449. Zakonika o krivičnom postupku od maja meseca ove godine kojom je predviđena mogićnost primene postupka za kažnjavanje pre glavnog pretresa, ne kod krivičnih dela ‚‚za koje se može izreći novčana kazna kao glavna kazna”, što je bio slučaj pre ovih izmena, već kod krivičnih dela ‚‚za koja se može izreći novčana kazna ili kazna zatvora do 3 godine”. Ovakva intervencija u našem krivično-procesnom zakonodavstvu je za pozdraviti i u celosti je u saglasnosti sa razlozima normiranja ove vrste postupka. Uz to, ona je u skladu i sa stavovima naše stručne javnosti. Međutim, za razliku od ove, druga stvar se tiče, čini se opravdanosti, potpunog ukidanja druge vrste ovih postupaka (Postupka za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije). Ovo ne samo iz razloga što u postojećem normiranju ovog instituta ima mnogo kontradiktornosti11 , već i iz razlog što se osnovna ideja ove vrste postupka može postići u celosti i putem adekvatne primene samog postupka za kažnjavanje pre glavnog pretresa. Ovo posebno nakon najnovijih intervencija zakonodavca u vezi sa ovim postupkom.

3. Jedna od izuzetno značajnih novina u važećem tekstu Zakonika o krivičnom postupku jeste i mogućnost primene načela oportuniteta krivičnog gonjenja i prema punoletnim učiniocima krivičnih dela. Nema ni jednog argumenta koji bi dovodio u pitanje opravdanost njegovog zadržavanja. Nasuprot, postoje brojni razlozi koji govore u prilog praktične primene ovog načela u skladu sa intencijama zakonodavca.12  Međutim, to ni u kom slučaju ne znači da ne bi trebalo razmisliti i o nekim intervencijama u normiranju ovog načela. Dvogodišnje vreme njegove egzistencije pokazalo je opravdanost intervencije u njegovom normiranju u dva pravca. Prva intervencija se tiče načina kontrole odluke državnog tužioca od strane drugostepenog organa koje sada nema a koja se čini neophodnom. Druga intervencija se tiče procesne forme određivanja mere koju državni tužilac nalaže osumnjičenom koja u sadašnjem tekstu Zakonika nije regulisana i izaziva brojne dileme.13

4. Izvršene promene u pravosudnom sistemu državne zajednice kao i izvršene promene u pravosudnom sistemu Republike Srbije i to posebno one koje se odnose na organizaciju krivičnog pravosuđa neminovno nameću i neophodnost preispitivanja važećeg sistema pravnih lekova. Kao ilustraciju i ove neophodnosti dovoljno je navesti samo nekoliko primera. Tako, nesporno je da od organizacije pravosudnih organa zavisi i broj i vrsta pravnih lekova, a u vezi sa ovom organizacijom desile su se ne male promene. Npr. prenošenje pravosudnih funkcija u isključivu nadležnost država članica ima neposredan uticaj i na sistem pravnih lekova. Sa prestankom rada Saveznog suda direktno se dovodi u pitanje i opstanak četvrtog redovnog pravnog leka (Žalbe Saveznom sudu) koji se mogao izjaviti u slučaju kada je Vrhovni sud Republike izrekao ili potvrdio najstrožiju kaznu za krivično delo propisano saveznim zakonom.14  Pitanje je: Da li ovako koncipiran ovaj pravni lek treba ili ne u predstojećoj reformi krivično-procesnog zakonodavstva da bude ukinut i u onim slučajevima kada bi Vrhovni sud tek u trećem stepenu izrekao najstrožiju kaznu za najteže krivično delo budući da u takvom slučaju ne bi bilo kontrole najstrožije kazne redovnim pravnim sredstvom, ili u takvoj situaciji ostaviti da se protiv takve odluke vojuje samo vanrednim pravnim sredstvom, zašto čini se ima mnogo više opravdanja.15  Ili, započetu reformu pravosudnih organa u našoj Republici karakteriše čini se neopravdana, u zamišljenom obimu, tendencija sve većeg broja osnivanja specijalizovanih sudova kao posebnih organizacionih jedinica redovnih sudova opšte nadležnosti. Uporedo sa ovakvom tendencijom prisutna je i tendencija ekspanzije posebnih krivičnih postupaka prilagođenih prirodi krivičnih dela ili svojstvima učinilaca, a što samo po sebi iziskuje i potrebu preispitivanja postupanja u postupku po pravnim lekovima kod nekih od ovih postupaka. Dalje, još jedna činjenica nameće neophodnost preispitivanja važećeg sistema pravnih lekova. Ona svoju podlogu nalazi u čl. 18. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama budući da je u istom pravo na pravni lek drugačije predviđeno ne samo u odnosu na naše sada važeće propise,16  već je ono i daleko šire postavljeno u odnosu na međunarodne standarde. Naime, u čl. 18. Povelje propisano je da “Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se rešava o njegovom pravu, obavezi, ili na zakonu zasnovanom interesu.” Iz ovoga proizilazi da Povelja naše državne zajednice predviđa pravo na pravni lek za sve vrste sudskih odluka (meritorne ili procesne odluke, odluke o glavnom ili kakvom sporednom predmetu krivičnog postupka) dok je Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima17  i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda18  pravo na pravni lek ograničeno samo na sudsku odluku kojom je lice oglašeno krivim za izvršenje krivičnog dela. Praktično posmatrano prema Povelji naše državne zajednice pravo na pravno sredstvo osim okrivljenog imaju i drugi učesnici postupka kad se u njemu odlučuje o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanim interesima. Osim ovog, prema sadržini i smislu formulacije čl. 18. Povelje, pravo na pravni lek nije vezano za odluku kojom se okončava prvostepeni postupak, kao u prednje označenim, za nas pravno relevantnim međunarodnim aktima, usled čega se ima smatrati da je okrivljenom zajamčeno pravo na pravni lek i pre donošenja prvostepene presude, odnosno neke druge odluke suda kojom se okončava prvostepeni postupak.19  Ako se ovome doda i nesporna činjenica da međunarodni dokumenat ne isključuje mogućnost pružanja širih garancija u pogledu prava na pravni lek, budući da njima zajamčena prava predstavljaju minimalne međunarodne standarde, onda ova problematika još više dobija na svome značaju.

Pored prednje iznesenih još jedna, i ne samo jedna, činjenica nameće neophodnost preispitivanja postojećeg sistema pravnih lekova. Ona je sadržana u čl. 21. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama koja na znatno drugačiji način reguliše sadržinu načela ne bis in idem, što takođe upućuje na neminovnost preispitivanja pojedinih rešenja veza iz sistema, prevashodno, vanrednih pravnih lekova.

Ne upuštajući se u nabrajanje drugih razloga koji nameću neophodnost intervencija i u važećem sistemu pravnih lekova20  treba još jednom, u vezi sa ovom problematikom, istaći da je prilikom noveliranja sistema pravnih lekova neophodno uzeti u obzir faktore koji utiču na njegovu izgradnju i to posebno one koji se odnose na promene u pravnom sistemu nastale posle preuređenja savezne države kao i promene u pravnom sistemu naše Republike, a u okviru istih posebno uzeti u obzir pitanja vezana za organizaciju i nadležnost organa krivičnog pravosuđa, o ostvarivanju osnovnih načela krivičnog postupka, o dostupnosti pravnog leka učesnicima krivičnog postupka, uticaju posebnih krivičnih postupaka, kao i o drugim faktorima od uticaja na izgradnju sistema pravnih lekova. Isto tako u cilju stvaranja normativne osnove za povećanje efikasnosti krivičnog postupka, a da to ne ide na uštrb zagarantovanih sloboda i prava čoveka i građanina razmotriti mogućnosti koje dopuštaju i isključenje prava na pravni lek.21  Jednom rečju novelirani sistem pravnih lekova treba da zadovolji dva dijametralno suprotna društvena interesa. Imperativ da se pravnim lekom omogući ispravljanje sudske odluke i time osigura zakonitost, i zahtev da se obezbedi pravna sigurnost čoveka svođenjem na razumno vreme neizvesnosti okrivljenog u pogledu prava države na kažnjavanje (ius puniendi).

5. U cilju sprečavanja nespornih zloupotreba ustanove izuzeća a po tom osnovu i odugovlačenja krivičnog postupka uopšte, čine se nužnim i određene intervencije po pitanju ove ustanove. Rešenje problema, po mome mišljenju, ne treba tražiti samo u predviđanju različitih procesnih trenutaka do kojih se može tražiti izuzeće, već i u predviđanju mogućnosti nastavljanja glavnog pretresa i posle podnošenja zahteva za izuzeće, a ne u njegovom automatskom prekidanju. Tako npr. posmatrano u ovome kontekstu čini se opravdanim rešenje po kojem se glavni pretres može nastaviti bez obzira na podneseni zahtev za izuzeće sudije sve do trenutka kada se o izuzeću može odlučiti bez odugovlačenja glavnog pretresa. U takvom slučaju o izuzeću bi se odlučivalo do početka sledećeg nastavka glavnog pretresa ili neposredno pre završnih reči. U slučaju da se u takvoj situaciji izuzeće pokaže osnovanim a glavni pretres zbog toga nije bio prekinut ponovio bi se onaj deo glavnog pretresa koji je usledio nakon podnošenja zahteva za izuzeće. Izuzetak bi bile samo one radnje koje ne trpe odlaganje.22

6. Jedan od faktora koji zasigurno utiče na efikasnost krivičnog postupka posmatrano u njegovom ukupnom trajanju jeste, i to pre svega sa aspekta njegove kvantitativne komponente, i nepoštovanje brojnih instruktivnih normi. Ovakva pojava posledica je ne samo objektivnih već u određenom broju slučajno i subjektivnih razloga. Zbog ovog postavlja se pitanje kako i na normativnom planu uticati na poštovanje instruktivnih normi, i to posebno u onim situacijama kada je to nepoštovanje posledica subjektivnih faktora. Jedan od načina, po mome mišljenju, jeste propisivanje zakonskih posledica nepoštovanja tako određenih rokova. Npr. predviđanje da je prekoračenje roka za pismenu izradu presude jedna od bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, i kao takva i jedan od osnova za njeno pobijanje žalbom.23

7. Donošenjem Zakonika o krivičnom postupku 26. decembra 2001. godine odnosno njegovim stupanjem na snagu 29. marta 2002. godine, i pored toga što je on dobro primljen u praksi i stručnoj (domaćoj i inostranoj) javnosti24  reforma našeg krivično-procesnog zakonodavstva nije okončana. Nasuprot, u ovom relativno kratkom vremenu on je dva puta menjan. Prvi put Zakonom o izmenama i dopunama iz 2002 godine25, a drugi put Zakonom o izmenama i dopunama Zakonika 2004. godine. Uz ovo, doneseni su i posebni republički zakoni kojim se direktno, na poseban način regulišu neka izuzetno značajna pitanja našeg krivično-procesnog zakonodavstva.26

Osnovne karakteristike intervencija koje su izvršene u našem krivično-procesnom zakonodavstvu nakon stupanja na snagu Zakonika o krivičnom postupku 29. marta 2002. godine bile bi:

- Ustanovljavanje posebnih procesnih formi za borbu protiv pojedinih-najtežih oblika kriminala (organizovani kriminal, ratni zločini) i stvaranje normativne osnove za daljnju fragmentaciju krivičnog postupka, stvaranje osnove za pojavu još većeg broja posebnih-specijalnih krivičnih postupaka (npr. za krivična dela protiv privrede i jedinstva tržišta);

- Predviđanje posebnih organa gonjenja (policije, tužilaštva i suda) za pojedine vrste krivičnih dela i njihove posebne organizacije i nadležnosti;

- Predviđanje novih procesnih sredstava i metoda, posebno u oblasti prikupljanja dokaza u postupku rasvetljenja pojedinih grupa krivičnih dela;

- Širenje ovlašćenja organa krivičnog gonjenja, i to posebno u početnim fazama krivičnog postupka i u pretkrivičnom postupku.

Ne upuštajući se u detaljniju razradu pojedinih od ovih osobenosti budući da to nije u skladu sa prirodom rada, a i ona su dobro poznata svim učesnicima skupa, treba samo istaći da se pojedina od ovih rešenja mogu ozbiljno dovesti pod znak pitanja, usled čega bi o istim bilo neophodno razmisliti već u predstojećem radu na donošenju Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije. Slučaj npr. sa sledećim pitanjima:

a) Ustanovljavanje posebnih procesnih postupaka za pojedine vidove kriminala (slučaj pre svega sa organizovanim kriminalom) je za pozdraviti jer iskustva i naša i inostrana govore da su redovna procesna sredstva i metode, posebno u oblasti prikupljanja dokaza i ne samo prikupljanja dokaza ne samo nedovoljna, već i potpuno neefikasna. Međutim, čini se da nema opravdanja za predviđanje većeg broja tih procesnih postupaka, a što je inače trend ne samo kod nas već i u našem okruženju.27  Ovo ne samo iz razloga što se na taj način redovni krivični postupak i redovna organizacija pravosuđa marginalizuje i tako se razbija krivični procesni sistem kao jedna celina već prevashodno zbog toga što za tako nešto nema ni stvarnih potreba. Nema sumnje da se i u redovnom krivičnom postupku, tj. korišćenjem redovnih procesnih sredstava i metoda može sasvim uspešno boriti i protiv najvećeg broja krivičnih dela. Iz ovih razloga za pozdraviti su stavovi naših nadležnih organa koji se preduzimaju u poslednje vreme po ovom pitanju;

b) Jedna od ozbiljnih opasnosti koju sa sobom nosi predviđanje posebnih metoda i sredstava u borbi protiv pojedinih oblika kriminaliteta ogleda se u mogućnosti njihove zloupotrebe, a što može da se desi posebno u onim situacijama kada je nedovoljno precizno određen pojam kriminala na koji se odnose te posebne metode i sredstva, odnosno posebni postupci kao celina. U tom kontekstu čini se da bi pojam organizovanog kriminala morao da bude preciznije određen.28

c) Pored pojma organizovani kriminal diskutabilne su i neadekvatne, i neke druge odredbe ove vrste postupka. Slučaj npr. sa odredbama koje se tiču svedoka saradnika i zaštićenog svedoka.

d) U vezi sa pitanjima vezanim za novopredviđene posebne vrste postupaka neophodno je voditi računa o još jednoj činjenici. Ona se ogleda u tome da, s obzirom na prirodu i svojstva tih posebnih metoda i sredstava, ista vrlo lako mogu da budu zloupotrebljena ili pak da njihova praktična primena dođe u otvoreni sukob sa odredbama domaćeg i međunarodnog karaktera o ljudskim pravima i osnovnim slobodama građana usled čega je neophodna izuzetna opreznost u njihovoj praktičnoj primeni i ustanovljavanje posebnih kontrolnih mehanizama za sprečavanje eventualnih zloupotreba i povreda prava i sloboda građana, a što se baš ne bi moglo reći za period koji je iza nas.

3. Zloupotreba prava i njen uticaj na uspešnost borbe protiv kriminala

Jedan od faktora koji može da ima uticaja na uspeh u borbi protiv kriminala, i to pre svega po pitanju kvantitativne komponente njegove efikasnosti, jeste i zloupotreba prava od strane pojedinih procesnih subjekata. Imajući ovo u vidu sasvim je normalno što je zakonodavac u članu 16. stav 2. ZKP normirao načelo zabrane zloupotrebe prava29  propisujući da je “sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku”. U vezi sa ovakvom odredbom člana 16. stav 2. Zakonika postavlja se pitanje kada postoji zloupotreba prava. I pored toga što Zakonik koristi termin “zloupotreba prava” on ne daje njegovo pojmovno određenje. To je prepušteno teoriji u kojoj nema jedinstvenog pristupa u određivanju tog pojma. Ne ulazeći u prikaz različitih shvatanja pojma “zloupotreba prava”,30  jer bi to prelazilo okvire ovoga rada, može se konstatovati da zloupotreba prava postoji u slučaju kada se od strane ovlašćenih subjekata njihova, inače zakonska ovlašćenja, iako formalno-pravno saglasno sa zakonom, koriste suprotno duhu i cilju norme.31  Posmatrano u ovom kontekstu, moguće su brojne zloupotrebe prava i to od strane svih procesnih subjekata.32  Tako na primer, među onima koji u takvom slučaju dovode do odugovlačenja krivičnog postupka od posebnog značaja su:

- brojne instruktivne norme čije nepoštovanje uvek nije posledica nedostatka kadrova i njihove preopterećenosti. Slučaj na primer, kad javni tužilac duže vremena ne odbacuje krivičnu prijavu niti pak inicira postupak. Ili, slično je na primer, i u slučajevima kada se presuda pismeno ne izrađuje u za to određenom roku i slično;

- predlaganje izvođenja dokaza i ako se unapred zna da oni nemaju nikakvog značaja;

- “čuvanje” dokaza za postupak po pravnom leku, i pored toga što se dobro zna da taj dokaz u prvostepenom postupku ima značaj za utvrđivanje istine;33

- zloupotrebe vezane za institut izuzeća, kao i moguće zloupotrebe u vezi sa doslednom primenom pojedinih načela krivičnog postupka i slično.34

Zloupotrebu prava kao faktor uspešnosti borbe protiv kriminala nije uvek lako utvrditi. Međutim, i pored tih teškoća zloupotreba prava ne sme da bude tolerisana. Obaveza je suda ne samo shodno članu 16. stav 2. ZKP, već i prema međunarodnim aktima35  da svaku zloupotrebu prava onemogući, ali ne lišavanjem pojedinih subjekata instrumenata koji su preduslov za uspešno izvršavanje njihovih ovlašćenja, već argumentovanom i kritičkom analizom i kontrolom njihovog procesnog delovanja. Ovo iz razloga što je svako materijalno nepravo koje je rezultat zloupotrebe prava dokaz da je pravo pobeđeno svojim vlastitim oruđem.36  Polazeći od ovog zakonodavac je u nizu odredaba Zakonika o krivičnom postupku konkretizovao obaveze suda da spreči zloupotrebu prava i propisao mere koje mu stoje na raspolaganju prema subjektima koji zloupotrebljavaju pravo. Tako na primer, konkretizacija ove obaveze suda može se naći u članu 258, 283. stav 1, članu 446. stav 3, a za javnog tužioca u članu 257. stav 2. i članu 273. stav 2. ZKP. Ili, u članu 218. stav 1. propisane su mere koje sud u toku postupka može preduzeti prema braniocu, punomoćniku ili zakonskom zastupniku oštećenog, oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca koji zloupotrebom prava očigledno odugovlači postupak.37

4. Način i obim primene krivično-procesnog zakonodavstva i uspešnost borbe protiv kriminaliteta

Na stepen uspešnosti borbe protiv kriminala uopšte, a time i protiv njegovih najtežih oblika utiče i način i obim primene pozitivnog krivično-procesnog zakonodavstva. Racionalna politika borbe protiv kriminala u svom represivnom aspektu mora itekako da vodi računa i o odnosu između normativnog stanja krivično-procesnog zakonodavstva i njegove praktične primene. Posmatrano u tom kontekstu normativni sistem krivičnoprocesnog zakonodavstva s jedne strane mora da bude primenljiv, društveno racionalan i pravičan. Treba da sadrži takva rešenja koja se u praksi mogu primenjivati. Sa druge strane subjekti zaduženi za njihovu primenu (pre svega sudovi i tužilaštva, a uz njih i drugi) treba da primenjuju norme u meri koja odgovara zakonskoj intenciji i stvarnim potrebama borbe protiv kriminala. Svako odstupanje od tog dovodi do nesklada između normativnog i realnog, između onog što je zakonom propisano i onog što se dešava u praktičnoj primeni zakona. Zakon ne treba da propisuje one institute i ona rešenja koja se u praktičnoj primeni ne mogu realizovati ili nisu društveno opravdana. Sa druge strane organi koji primenjuju zakon ne mogu da u takvom stepenu derogiraju zakonska rešenja, da ih čine besmislenim i pretvaraju u deklarativne odredbe. Usled ovog, između ova dva aspekta (normativnog i aplikativnog) mora da se uspostavi jedna normalna i racionalna ekvivalencija, da i na jednoj i na drugoj strani postoji osećaj vrednosti o stvarnim društvenim potrebama i kriminalno-političkim zahtevima u propisivanju pojedinih instituta i rešenja uopšte i njihovoj primeni u praksi, a o čemu posebno mora da se vodi računa prilikom rada na reformi krivično-procesnog zakonodavstva. Reforma sama po sebi ne sme da bude cilj kao što ni norma posmatrano sa aspekta njene primene ne sme da ostane mrtvo slovo na papiru. Uz ovo, posmatrano sa aspekta ovog odnosa veoma je važna i stabilnost praktične primene pojedinih instituta i rešenja uopšte. Kolebanja u praktičnoj primeni pojedinih instituta i rešenja kao i samo neopravdano odstupanje između normativnog i aplikativnog imaju negativne posledice bez obzira iz kojih razloga dolazi do toga. Pored toga što se na taj način povređuju i neka osnovna načela, tu su i pojave koje negativno utiču i na samo suzbijanje kriminala. Slučaj npr. sa neadekvatnim propisivanjem ili sa neadekvatnom primenom mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka, sa neadekvatnom primenom instituta neznatne društvene opasnosti, načelom oportuniteta krivičnog gonjenja, sa odstupanjima od Zakonika u praktičnoj realizaciji pojedinih ovlašćenja organa unutrašnjih poslova u pretkrivičnom postupku. Ili, npr. kod praktične primene odredaba Zakonika koje znače najozbiljnije zadiranje u privatnu sferu građana, u njihova osnovna prava i slobode (npr. nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora i komunikacija, lišenje slobode i sl.) gde uvek moraju postojati ne samo zakonski uslovi za primenu već i realna procena o njihovoj nužnosti u konkretnom slučaju.

5. Organizacija i funkcionisanje pravosudnih i drugih organa kao faktor uspešnosti borbe protiv kriminala

Pored prednje iznesenih faktora, stepen uspešnosti na polju borbe protiv kriminala u ne malom stepenu zavisi i od organizacije i funkcionisanja pravosudnih i drugih organa. Kao takav on je u tesnoj vezi, uslovljenosti i funkcionalnoj povezanosti sa ostalim faktorima, a posebno sa normativnim faktorom jer se upravo preko njega realizuje normativni sistem, usled čega se on u određenom smislu reči pojavljuje i kao mehanizam bez kojeg ostali ovde analizirani faktori ne bi imali kako svoju svrhu tako se i ne bi mogli ostvariti ni njihovi ciljevi. Iako odavno izgovorene u prilog potvrde ovog stava i danas su, i to čini se još više, aktuelne reči Enrika Ferija koji kaže “Zakoni vrede onoliko koliko vrede ljudi koji su pozvani da ih primenjuju.” Naravno, posmatrano u ovome kontekstu reč je o organima unutrašnjih poslova, javnom tužilaštvu, sudu i organima za izvršenje krivičnih sankcija. O ulozi ovih organa na polju borbe protiv kriminala uopšte, a time i protiv njegovih najtežih oblika, pripremljeni su posebni referati. Usled ovog na ovome mestu ističemo samo ona najznačajnija obeležja ovih organa vezana za njihovu organizaciju i funkcionisanje od kojih zavisi stepen njihove uspešnosti na polju ove borbe.

a) Na polju borbe protiv kriminala u prvim borbenim linijama, s obzirom na prirodu svoje delatnosti, sasvim opravdano, nalaze se organi unutrašnjih poslova. Ne ulazeći u prikaz različitih mišljenja o značaju ovih organa u suzbijanju kriminala, a koja se kreću od precenjivanja pa do potcenjivanja njihove uloge38  moje je mišljenje da bez dobrog i efikasnog rada organa unutrašnjih poslova nema uspešne borbe protiv kriminala. Isto tako, po mojem mišljenju nema sumnje da se efikasnost ili neefikasnost ovog organa nužno odražava i na rad drugih državnih organa koji deluju na ovom polju - tj. suda i tužilaštva. S obzirom na ovo, postavlja se kao prvo pitanje: Od čega zavisi stepen uspešnosti organa unutrašnjih poslova u realizaciji njihove osnovne funkcije, a to je otkrivanje krivičnih dela, otkrivanje i hvatanje učinilaca krivičnih dela, prikupljanje i obezbeđenje dokaza, i da li su te pretpostavke ispunjene kada je reč o našim organima unutrašnjih poslova? Više je preduslova stepena uspešnosti delovanja organa unutrašnjih poslova na polju borbe protiv kriminala. Među njima posebnu pažnju zaslužuju sledeći:

Prvo, jedan od izuzetno značajnih preduslova za efikasan rad organa unutrašnjih poslova na ovom polju jeste njihova kadrovska osposobljenost i tehnička opremljenost. Organi unutrašnjih poslova da bi uspešno odgovorili na izazove aktuelnog kriminala, a posebno njegovih najtežih oblika, moraju da budu adekvatno kadrovski osposobljeni i tehnički opremljeni. Jednom rečju neophodno je da stručno kvalifikovani njegovi pripadnici koriste najnovija tehnička i naučna iskustva u ovoj borbi. Ovo posebno iz razloga što težište organa unutrašnjih poslova na polju ove borbe, posmatrano sa aspekta pronalaženja i obezbeđenja dokaza, jeste prikupljanje i obezbeđenje materijalnih dokaza. Najnovija tehnologija se mora koristiti naročito u oblasti otkrivanja i obezbeđenja dokaza određenih najtežih oblika kriminaliteta jer se izvršioci ovih krivičnih dela sve više usavršavaju i na kadrovskom i na tehničkom nivou. Kada je reč o stanju u našoj praksi moje je mišljenje da ono, posmatrano sa aspekta ovog preduslova, i to posebno tehničke opremljenosti, nije na zadovoljavajućem nivou.

Drugo, aktivnost organa unutrašnjih poslova na polju borbe protiv kriminala mora da se odvija shodno načelu zakonitosti, tj. u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima.

Treće, aktivnosti koje preduzimaju organi unutrašnjih poslova na polju borbe protiv kriminala nespojive su sa korupcijom i zloupotrebom ovlašćenja bilo koje vrste. Skoro da ništa pogubnije ne deluje na suzbijanje kriminala nego pojava korupcije i zloupotrebe ovlašćenja od strane organa unutrašnjih poslova. Najzad, bez saradnje organa unutrašnjih poslova i građana uspeh ovih organa u otkrivanju krivičnih dela i njihovih učinilaca u velikom stepenu je ograničen.

b) Jedan od sledećih veoma važnih subjekata od čije organizacije i načina funkcionisanja zavisi u ne malom stepenu i uspešnost borbe protiv kriminala uopšte, a time i protiv njegovih najtežih oblika jeste i javno tužilaštvo. Ovakav njegov značaj leži pre svega u činjenici da je uloga ovog organa na polju krivičnog gonjenja odlučujuća, a što je posebno došlo do izražaja nakon stupanja na snagu važećeg teksta Zakonika o krivičnom postupku koji je u ne malom stepenu promenio položaj ovog organa omogućivši mu da upotrebom određenih instituta (pre svega načela oportuniteta krivičnog gonjenja i kod punoletnih učinilaca krivičnih dela) odlučuje u znatno većem stepenu nego ranije o pokretanju ili ne pokretanju krivičnog postupka i u situacijama kada je jasno da je izvršeno krivično delo od strane konkretnog izvršicoa, kao i o praktičnoj primeni nekih drugih odredaba Zakonika od kojih direktno zavisi i uspeh na polju borbe protiv kriminala.39  S obzirom na ovo postavlja se sasvim opravdano i pitanje koje su to okolnosti vezane za organizaciju i funkcionisanje ovog državnog organa koje su od uticaja na stepen njegove efikasnosti u ovoj borbi uopšte. Okolnosti su brojne i u velikom stepenu se podudaraju sa prednje obrađenim pretpostavkama uspešnog delovanja organa unutrašnjih poslova na polju borbe protiv kriminala. Shodno ovome, nema sumnje da uspešnost delovanja ovog organa na polju borbe protiv kriminala zavisi kako od njegove kadrovske osposobljenosti shvaćene kako u smislu broja, stručnosti i angažovanosti nosilaca javno-tužilačke funkcije, tako i od njihove tehničke opremljenosti. Uz ovo, i rad nosilaca javno-tužilačke funkcije mora da se odvija shodno načelu zakonitosti i načelu legaliteta krivičnog gonjenja. Da li su ove pretpostavke kod nas ispunjene ili ne pitanje je na koje će dati odgovor učesnici ovog savetovanja. Moje je lično mišljenje da su u Zakoniku o krivičnom postupku date u ne malom stepenu dobre normativne pretpostavke za uspešno delovanje ovog organa na polju borbe protiv kriminala. Isto tako, moje je mišljenje da se poslednjih godina dosta toga učinilo i po pitanju kadrovske osposobljenosti nosilaca javno-tužilačke funkcije shvaćene u prednje iznesenom smislu. Isto tako mišljenja sam da je najnovijim izmenama zakonskih tekstova vezanih za izbor nosilaca javno-tužilačkih funkcija stvorena mnogo povoljnija osnova za njihovo postupanje shodno načelu zakonitosti i legaliteta krivičnog gonjenja, odnosno za mogućnosti smanjenja političkog uticaja na njihovu delatnost. No sa druge strane, moj je utisak da se ne koriste dovoljno zakonske mogućnosti koje im stoje na raspolaganju po pitanju krivičnog gonjenja za lakša krivična dela, a što bi moglo u ne malom stepenu da doprinese rasterećenju sudova, a time i povećanju efikasnosti uopšte na polju borbe protiv kriminala.40

c) Izuzetno značajnu aktivnu ulogu u suzbijanju kriminala uopšte a time i njegovih najtežih oblika imaju i sudovi. Oni svoju ulogu ostvaruju primenjujući norme opšteg i posebnog dela krivičnog prava i izričući krivične sankcije učiniocima krivičnih dela. Stepen realizacije ove njihove uloge zavisi takođe od više subjektivnih i objektivnih preduslova (materijalno-tehničkih, kadrovskih i drugih). Bez njihovog prethodnog ispunjenja nema ni uspešne realizacije ove njihove uloge. U vezi sa ovim čini se da posebnu pažnju zaslužuju tri stvari.

Prvo, jedna od negativnih pojava koja je čini se još uvek prisutna u radu naših sudova a koja u nemalom stepenu umanjuje efekte sudova u suzbijanju kriminala jeste njihova preopterećenost.41  Brojne su negativne posledice u radu sudova usled njihove preopterećenosti. Npr. usled ovog ne postiže se zahtev koji se postavlja na planu generalne prevencije, a to je da je krivična reakcija brza budući da između izvršenja krivičnog dela i izricanja sankcije u ne malom broju slučajeva protekne i duži vremenski period.42  Ili, negativne posledice preopterećenosti sudova odražavaju se i na slobode i prava građana. Slučaj npr. sa pritvorom, odnosno njegovim trajanjem, imovinsko-pravnim zahtevom oštećenog i sl.

Drugo, uspešna realizacija prednje iznesene uloge suda na polju borbe protiv kriminala zasigurno u ne malom stepenu zavisi i od stručnosti i angažovanosti sudija. U današnjem stepenu podele vlasti i sa ovakvim rešenjima u krivično-procesnom zakonodavstvu u ruku nosilaca pravosudnih funkcija stavljeno je toliko toga da se slobodno može reći da sve više oni, a ne zakonski tekst postaju odlučujući faktor. Zbog ovog, uporedo sa stvaranjem objektivnih preduslova za efikasan rad sudova neophodno je posvetiti i posebnu pažnju stručnosti nosilaca pravosudnih funkcija. Bez prethodne ispunjenosti i jednih i drugih preduslova nema uspešnog delovanja na polju borbe protiv kriminala. S obzirom na ovo za pozdraviti su svi napori koji se čine na ovim poljima.

Treće, nezavisnost sudstva je jedan od osnovnih uslova za bavljenje sudijskom funkcijom. Nezavisnost sudstva je bitna pretpostavka za ostvarivanje njihove osnovne funkcije u oblasti suzbijanja kriminala i garant je sloboda i prava građana. Posmatrano sa aspekta građanina samo nezavisno sudstvo doprinosi razvijanju osećanja pravednosti i jačanju onih moralnih i društvenih normi čije prihvatanje predstavlja prepreku vršenja krivičnih dela. Tj. samo nezavisno sudstvo daje doprinos ostvarivanju pozitivne generalne prevencije, a time i ostvarivanju zaštitne funkcije krivičnog prava uopšte. Uz ovo, nezavisnost sudstva je i neophodan uslov za ostvarivanje principa pravne države koji mora biti i jedan od osnovnih principa politike suzbijanja kriminala. Iz svih ovih razloga zadatak je kako društva kao celine tako i svih njegovih subjekata da daju sve od sebe kako bi u što većem stepenu sve ove pretpostavke bile ispunjene, odnosno kako bi pravna država u celosti funkcionisala.

d) Na kraju ovih kratkih razmatranja posvećenih organizaciji i funkcionisanju pravosudnih i drugih organa kao faktoru uspešnosti borbe protiv kriminala napomenimo i to da izuzetno značajnu ulogu u ostvarivanju protektivne funkcije krivičnog zakonodavstva uopšte imaju i službe i organi nadležni za izvršenje krivičnih sankcija. Ovo pre svega iz razloga što se ponajviše u ovoj fazi postupanja sa učiniocima krivičnih dela gubi ili dobija bitka po pitanju jedne od osnovnih komponenti protektivne uloge krivičnog prava - ostvarivanje ciljeva specijalne prevencije.43  S obzirom na ovo, i oblast izvršenja krivičnih sankcija mora da bude zasnovana na opšte prihvaćenim kriminalnopolitičkim načelima, kao što su načelo zakonitosti i izvršenju humanosti u postupanju sa osuđenim licima, poštovanju njihove ličnosti, svođenju represije i retribucije u izvršenju krivičnih sankcija na najnužniju meru i sl.44

e) Kada je reč o prednje navedenim organima kao faktoru uspešnosti na polju borbe protiv kriminala onda zasigurno treba istaći i to da uspešnost te borbe zavisi u ne malom stepenu i od međusobnog odnosa i saradnje ovih organa, odnosno od međusobnog odnosa i saradnje krivično-procesnih subjekata uopšte. Odnos i saradnja ovih organa moraju da budu obeležje ne samo celog tog krivičnog postupka već ona mora da bude prisutna i u pretkrivičnom postupku, s tim što konkretan vid odnosa i saradnje, zavisi od faze postupka. Tako na primer, u istrazi kao prvoj i posebnoj fazi redovnog krivičnog postupka mora da dođe do izražaja profesionalan i angažovan odnos između javnog tužioca i istražnog sudije. Čak šta više, pojedine istražne radnje istražni sudija može preduzeti samo u prisustvu javnog tužioca (slučaj na primer sa saslušanjem okrivljenog - član 251. stav 1. ZKP).45  Zatim, taj odnos i saradnja mora da postoji i sa braniocem. Slično ovom, takav odnos treba da bude i sa organom unutrašnjih poslova, kao i sa drugim procesnim subjektima ukoliko dolazi do njihovog angažovanja. Jednom rečju, samo profesionalni međusobni odnos i aktivna saradnja krivičnoprocesnih subjekata su u funkciji brze i kvalitativno sprovedene istrage, a na taj način i u funkciji efikasnosti celog krivičnog postupka, jer sasvim opravdano se kaže “dobra istraga znači i dobra presuda”. Ili, nakon podizanja optužnice, pa sve do glavnog pretresa, važno je aktivno praćenje toka tog dela postupka i od strane javnog tužioca i njegovo učešće u daljnim procesnim radnjama u skladu sa Zakonikom. Dalje, posmatrano sa aspekta ovog faktora, posebnu vrednost ima međusobni odnos i saradnja krivično-procesnih subjekata na glavnom pretresu. Bez aktivnog i profesionalnog međusobnog odnosa i saradnje krivično-procesnih subjekata na glavnom pretresu ne samo da nema njegovog trajanja u granicama nužnim za objektivno i potpuno rasvetljenje i rešenje krivične stvari, već nema ni prave sudske odluke.

Zakonik o krivičnom postupku posebnu i izričitu pažnju posvećuje međusobom odnosu i saradnji određenih krivično-procesnih subjekata u praktičnoj realizaciji pojedinih vrsta posebnih postupaka, i to na taj način što njihovu sudbinu direktno vezuje za tu saradnju. Tako na primer, samo na predlog ovlašćenog tužioca i uz izričit pristanak okrivljenog predsednik suda može odobriti primenu pojedinih odredaba o skraćenom krivičnom postupku i na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina (član 433. stav 2. ZKP). Ili, do mogućnosti kažnjavanja i bez glavnog pretresa može doći samo uz prethodnu saglasnost tužioca, suda i okrivljenog (član 449-454. ZKP). Slična je situacija i sa postupkom za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije (član 455-458. ZKP).46  Jednom rečju, ceo krivični postupak, a to važi i za pretkrivični postupak,47  mora da karakteriše profesionalan međusobni odnos i aktivna saradnja krivičnoprocesnih subjekata, s tim što ona mora biti zasnovana isključivo i samo na zakonu. Svaka druga saradnja ne samo da bi bila nezakonita već i kontraproduktivna.

*

*                       *

Na kraju rada, umesto zaključka, iznosim svoj lični stav u vezi sa osnovnim pitanjem ovog rada, a to je: Da li je naše pozitivno krivično-procesno zakonodavstvo, posmatrano sa aspekta svog sadržaja, i sa aspekta njegove primene, takvo da odgovara zahtevima savremene borbe protiv kriminala ili ne, a ako ne, šta bi u njemu trebalo menjati da bi ono bilo u toj funkciji? Odgovor na ovo pitanje nije lako dati, ali se on upravo u ovo vreme mora dati. Ovo ne toliko zbog sadržaja njegovih normi već pre svega zbog toga što nam predstoji rad na okončanju reforme našeg krivično-procesnog zakonodavstva. Po mom mišljenju jedno realno gledanje na ovu problematiku, tj. na postojeće stanje našeg krivično-procesnog zakonodavstva govori u prilog toga da nema potrebe za donošenjem sasvim novog teksta Zakonika o krivičnom postupku, teksta koji bi bio suprotan postojećem. Nasuprot, postoji potreba takvog noveliranja kojim bi se uspešno, za jedan duži period, privela kraju reforma našeg krivično-procesnog zakonodavstva započeta, a nedovršena donošenjem važećeg teksta Zakonika o krivičnom postupku iz decembra meseca 2001. godine. Postoji potreba za noveliranjem kojim bi u važećem tekstu Zakonika bila izvršena daljnja poboljšanja pre svega u cilju stvaranja još potpunije normativne osnove za povećanje efikasnosti krivičnog postupka kao celine, kao i da se otklone nedostaci na koje je ukazala sudska praksa, odnosno i da se neka zakonska rešenja zamene celishodnijim. Iz ovih razloga u postojećem tekstu Zakonika ne treba menjati ono što je dobro, ono što je zadovoljavajuće, sve ono što se dugi niz godina pokazalo veoma uspešnim u komparativnom krivično-procesnom zakonodavstvu, a takva rešenja preovlađuju.

____________________________________

1   O pojmu kriminalne politike vidi: Dr Milan Milutinović, Kriminalna politika, Beograd, 1984. god., i dr Zoran Stojanović, Politika suzbijanja kriminaliteta, Novi Sad, 1991. god.

2   Pod efikasnošću krivičnog postupka uopšte podrazumeva se kako njegova kvalitativna komponenta (zakonitost vođenja krivičnog postupka i donošenje pravilne i zakonite sudske odluke) tako i njegova kvantitativna komponenta (tj. vremenski razmak od pokretanja krivičnog postupka pa do donošenja pravnosnažne sudske odluke). S obzirom na ovo, efikasnim krivičnim postupkom može se smatrati samo onaj postupak u kojem je u realno kratkom vremenskom intervalu od njegovog pokretanja pa do okončanja, uz puno poštovanje zakonitosti njegovog vođenja, donesena pravilna i zakonita pravnosnažna sudska odluka. (O ovome vidi: Prof. dr Stanko Bejatović, Trajanje krivičnog postupka kao kvalitativna komponenta njegove efikasnosti i njegov uticaj na prevenciju kriminaliteta, Delikti nasilja, Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, 2002. godina, str. 207-221.)

3   Vidi: Dr Drago Radulović, Efikasnost krivičnog postupka i njen uticaj na suzbijanje kriminaliteta, Zbornik radova “Realne mogućnosti krivičnog zakonodavstva u suzbijanju kriminaliteta”, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Jugoslavije, Beograd, 1997. god., str. 187.

4   Prof. dr Stanko Bejatović, Trajanje krivičnog postupka..., str. 211.

5   O tome opširnije vidi: Prof. dr Stanko Bejatović, Neophodnost donošenja Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije, Zbornik radova “Aktuelno stanje u krivičnom zakonodavstvu Srbije i Crne Gore”, Srpsko udruženje za krivično pravo, Beograd, 2004. godine, str. 139-157.

6   “Sl. list SCG”, br. 1/2003.

7   Prof. dr Momčilo Grubač, Mogući pravci razvoja kaznenog zakonodavstva posle donošenja Ustavne povelje Srbija i Crna Gora, Zbornik radova “Kazneno zakonodavstvo, organizacija i funkcionisanje pravosuđa u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora”, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Srbije i Crne Gore, Beograd, 2003. god., str. 26.

8   Vidi: Obrazloženje Predloga Zakonika o krivičnom postupku, Savezno ministarstvo pravde, Beograd, 2001. god.

9   Jedan od retkih elemenata koji u ovom momentu može da govori protiv inicirane promene koncepta istrage jeste kadrovska osposobljenost pre svega organa unutrašnjih poslova za uspešnu realizaciju ovako koncipirane istrage. Ceneći informacije koje su uglavnom prisutne u našoj stručnoj javnosti ovaj elemenat ima posebnu težinu i verovatno ima i svoje opravdanje. Međutim, u vezi sa istim mora se postaviti i pitanje: Da li pojedina zakonska rešenja treba prilagođavati postojećoj kadrovskoj strukturi subjekata koji treba da ih realizuju ili pak putem tih rešenja, u cilju što veće efikasnosti krivičnog postupka uopšte, menjati postojeću kadrovsku strukturu putem stručnog osposobljavanja subjekata koji treba da realizuju određenu aktivnost? Čini se daleko opravdanijim ovo drugo razmišljanje, a konkretno rešenje ovog problema moglo bi da se nađe u predviđanju jednog dužeg roka za početak primene odredaba Zakonika koje bi se ticale ovakvog koncepta istrage.

10 Slučaj npr. sa krivičnoprocesnim zakonodavstvom Nemačke gde je Prvim zakonom o reformi krivičnog procesnog prava od 9. decembra 1974. godine koji je imao za cilj ubrzanje krivičnog postupka, jedna od najznačajnijih mera u tom pravcu bila vezana za promenu koncepta istrage. Naime, ovim zakonom ukinuta je istraga kao faza krivičnog postupka i izuzeta iz nadležnosti istražnog sudije. Istraga kao pripremni stadijum krivičnog postupka stavljen je u nadležnost javnog tužioca koji je na taj način preuzeo dvostruku funkciju, i tužilačku i sudsku, jer postaje organ i krivičnog gonjenja i istrage, s tim što ima mogućnost da preduzimanje svih istražnih radnji prepusti policiji, što u praksi uglavnom i radi. Najvažniji razlog za ovakvo radikalno rešenje bilo je shvatanje nemačke stručne javnosti da je sudska istraga čest uzrok odugovlačenja krivičnog postupka. (Vidi: Lönje Rosenberg, Die Strafprozessordnung und das Gerichtsverfasungegesetz, Gtroskomentar, 23, Auflage, Znjeiter Band, Berlin, 1978. god., par. 160-169.)

11 Na primer jedan od uslova za primenu ovog postupka je “potpuno priznanje okrivljenog odnosno osumljičenog’’, a potom se to priznanje obezvređuje tražeći da bude “potkrepljeno i drugim dokazima’’. Ili, cilj ovog postupka je ubrzanje postupka a on se usporava jer se traži pristanak okrivljenog,a uz to i pored pristanka okrivljenog daje mu se i mogućnost korišćenja prigovora protiv optužnice što ne ide jedno s drugim.

12 Prof. dr Stanko Bejatović, Mere za povećanje efikasnosti..., str. 151.

13 Vidi: Prof. dr Đorđe Lazin, Osnovna načela (opšte odredbe i njihova konkretna razrada) u Zakoniku o krivičnom postupku, Praktična primena novog jugoslovenskog Zakonika o krivičnom postupku, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Jugoslavije, Beograd, 2002. god., str. 175.

14 Vidi čl. 396. ZKP.

15 Na ovaj način su postupile i druge republike bivše Jugoslavije posle osamostaljenja, koje su svoje procesne zakone zasnovale na Zakonu o krivičnom postupku SFRJ iz 1976. godine. (Vidi npr. čl. 362-400. ZKP Hrvatske, 305-387. Makedonije i čl. 366-405. ZKP Slovenije, kojima su regulisani redovni pravni lekovi.)

16 Vidi npr. čl. 22. st. 2. Ustava Republike Srbije.

17 Čl. 14. st. 5. Pakta.

18 Čl. 2. st. 1. Sedmog protokola uz Evropsku konvenciju.

19 Prof. dr Vojislav Đurđić, Sistem pravnih lekova i državna zajednica Srbija i Crna Gora, Kazneno zakonodavstvo, organizacija i funkcionisanje pravosuđa u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, Udruženje za krivično pravo..., Beograd, 2003. god., str. 178.

20 O tome opširnije vidi: Prof. dr Vojislav Đurđić, Sistem pravnih lekova i državna zajednica Srbija i Crna Gora, str. 173-197.

21 U tom kontekstu interesantna je mogućnost dopuštena u Sedmom protokolu uz Evropsku konvenciju. Prema istom dopušteno je ograničenje prava na pravni lek u tri slučaja, koja moraju biti zakonom predviđena. To su: 1) u pogledu onih dela koja su manjeg značaja, 2) u slučajevima u kojima je osuđenom sudio u prvom stepenu najviši sud, i 3) ako je okrivljeni bio osuđen posle žalbe na oslobađajuću presudu (čl. 2. st. 2).

22 Slično rešenje prisutno je u ne malom broju komparativnih krivično-procesnih zakonodavstava. Slučaj npr. sa nemačkim Zakonikom o krivičnom postupku (Paragraf 29. StPO).

23 Rešenje predviđeno, u cilju što većeg poštovanja ovako predviđenih rokova u komparativnom krivičnom procesnom zakonodavstvu. (Vidi npr. par. 338. tač. 7. StPO).

24 Vidi: Zbornik radova “Praktična primena novog jugoslovenskog Zakonika o krivičnom postupku”, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Jugoslavije, Beograd, 2002. god., i Zbornik radova “Kazneno zakonodavstvo, organizacija i funkcionisanje pravosuđa u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora”, Udruženje za krivično pravo..., Beograd, 2003. god.

25 “Sl. list SRJ”, br. 68/2002.

26 Radi se pre svega o Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala (“Sl. glasnik RS”, br, 42/2002) i Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina (“Sl. glasnik RS”, br. 67/2003).

27 Slučaj npr. sa Bosnom i Hercegovinom gde su, osim za organizovani kriminal i ratne zločine predviđeni posebni organi i poseban postupak za krivična dela korupcije.

28 Vidi: Dr Đorđe Lazin, Pravna definicija organizovanog kriminala i njen praktičan značaj; Aktuelno stanje u krivičnom zakonodavstvu Srbije i Crne Gore, Srpsko udruženje za krivično pravo, Beograd, 2004, str. 177-199.

29 Podizanje zabrane zloupotrebe prava na nivo načela rezultat je, pored ostalog, i jednog od osnovnih prava građana uopšte, a to je njihovo pravo da im mora biti suđeno u najkraćem mogućem roku koje je kao takvo predviđeno i u osnovnim međunarodnim aktima koja se tiču slobode i prava uopšte. Tako npr. u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima izričito je propisano da svako ko je optužen za krivično delo ima pored ostalih prava, i “pravo da mu bude suđeno bez nepotrebnog odugovlačenja”. (Čl. 14. st. 2. tačka c Pakta). Ili, sličnu odredbu sadrži i Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama gde je propisano da “svako ima pravo da se njegov slučaj praktično i javno raspravi u razumnom roku” (čl. 6. st. 1. Konvencije).

30 O tome vidi: dr Vojislav Đurđić, Zloupotreba vlasti organa krivičnog gonjenja, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, 1996. godina, Tematski broj “Zloupotreba prava”; Dr Milivoje Marković, Zloupotreba prava u građanskom parničnom postupku, Arhiv za pravne i društvene nauke, 1937. god.

31 Dr Stanko Bejatović, Trajanje krivičnog postupka kao kvantitativna..., str. 214.

32 O zloupotrebi prava, posebno kada se radi o javnom tužiocu, vidi: Dr Vojislav Đurđić, Zloupotreba vlasti..., str. 345.

33 Dr Vojislav Đurđić, Zloupotreba vlasti..., str. 345.

34 Milan Vujin, Stručna odbrana i efikasnost krivičnog postupka, Zbornik radova “Realne mogućnosti krivičnog zakonodavstva u suzbijanju kriminaliteta”, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Jugoslavije, Beograd, 1997. godina, str. 201-206.

35 O tome detaljnije vidi: prof. dr Stanko Bejatović-prof. dr Drago Radulović, op. cit., str. 25.

36 Prof. dr Stanko Bejatović, Trajanje krivičnog postupka kao kvantitativna komponenta njegove efikasnosti i njegov uticaj na prevenciju kriminaliteta, Delikti nasilja, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, 2002. god., str. 215.

37 O ovome detaljnije vidi: prof. dr Stanko Bejatović-prof. dr Drago Radulović, op. cit., str. 145.

38 Vidi: H. T. Zipf, Stand der wissenschaftlichen Kriminalpolitik und ihre Bedeutung für die Polizeipraxis, Wiesbaden, 1981; S. Uglonj, Policing liberal society, Oxford, 1978.

39  Vidi: Prof. dr Stanko Bejatović, Mere za povećanje efikasnosti i pojednostavljenje krivičnog postupka prema Predlogu Zakonika o krivičnom postupku, Osnovne karakteristike predloga novog jugoslovenskog krivičnog zakonodavstva, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Jugoslavije, Beograd, 2000, str. 129-145.

40  Vidi: Zbornik “Realne mogućnosti krivičnog zakonodavstva u suzbijanju kriminaliteta”, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Jugoslavije, Beograd, 1997, str.

41 Preopterećenost sudova je skoro univerzalna pojava koja se javlja u svim savremenim pravnim sistemima, usled čega se traže i preduzimaju razne mere kako na normativnom tako i na organizacionom planu u cilju što većeg smanjenja ove pojave. Poodavno je postalo nesporno da se rešavanje ovog problema ne može tražiti samo u povećanju broja sudija i drugog personala. Nasuprot, ono se mora tražiti kako u selekciji krivičnih predmeta korišćenjem načela oportuniteta krivičnog gonjenja u skladu sa zakonskim mogućnostima, tako i u korišćenju pojednostavljenih formi postupanja kod lakših krivičnih dela, odnosno i korišćenjem drugih mogućnosti koje pruža krivičnoprocesno zakonodavstvo a koje su upravo i normirane iz ovih razloga a koje se, kada je reč o našoj sudskoj praksi, dobija se utisak, nedovoljno koriste. (Vidi: Zbornik radova “Realne mogućnosti krivičnog zakonodavstva u suzbijanju kriminaliteta”, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Jugoslavije, Beograd, 1997. godina, kao i zbornik radova “Kazneno zakonodavstvo, organizacija i funkcionisanje pravosuđa u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora”, Udruženje za krivično pravo Srbije i Crne Gore, Beograd, 2003. god

42 Vidi: Prof. dr Stanko Bejatović, Trajanje krivičnog postupka i njegov uticaj na prevenciju kriminaliteta, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, 2002. god., str. 207-221.

43 Dr Ljubiša Lazarević, Mesto i značaj krivičnog zakonodavstva u suzbijanju kriminaliteta, Realne mogućnosti krivičnog zakonodavstva u suzbijanju kriminaliteta, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Jugoslavije, Beograd, 1997. god., str. 27.

44 Prof. dr Zoran Stojanović, Ocena stanja i mogućnosti naše savremene politike suzbijanja kriminaliteta, Realne mogućnosti krivičnog zakonodavstva u suzbijanju kriminaliteta, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju Jugoslavije, Beograd, 1997. god., str. 43.

45 Prof. dr Stanko Bejatović-prof. dr Drago Radulović, Zakonik o krivičnom postupku, Kultura, Beograd, 2002. godina, str. 172.

46 O ovome detaljnije vidi: prof. dr Stanko Bejatović-prof. dr Drago Radulović, op. cit., str. 287-301.

47 Ovde se prevashodno misli na saradnju javnog tužioca sa organima unutrašnjih poslova na čemu posebno insistira Zakonik o krivičnom postupku. Ovo iz razloga što je javni tužilac rukovodilac predtkrivičnog postupka i što on kao organ krivičnog gonjenja zna najbolje šta mu je potrebno za valjan i efikasan krivični progon. S obzirom na ovo, sasvim je normalan i ispravan stav zakonodavca po kojem su organi unutrašnjih poslova i drugi državni organi nadležni za otkrivanje krivičnih dela dužni da postupaju po svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca, i da ga obaveštavaju o svakoj preduzetoj radnji. Međutim, i pored toga što saradnja ova dva subjekta u pretkrivičnom postupku ima poseban značaj, to ni u kom slučaju ne znači da je to jedina saradnja u pretkrivičnom postupku. Nasuprot, u cilju što efikasnijeg otkrivanja krivičnih dela i učinilaca i kasnijeg što kraćeg trajanja krivičnog postupka Zakonik insistira i na saradnji drugih subjekata. Na primer, istražnog sudije i nadležnog javnog tužioca, istražnog sudije i organa unutrašnjih poslova, javnog tužioca i osumnjičenog, što posebno dolazi do izražaja kod praktične primene načela oportuniteta krivičnog gonjenja i kod punoletnih osumnjičenih lica.