Svetlana Radosavljević

Nedavno je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ (objavljen je u "Službenom listu SRJ ", broj 61/01 od 9. novembra 2001. godine). Prvi put nakon perioda od sedam godina izmenjen je i dopunjen ovaj, za državu i društvo, izuzetno značajan savezni zakon (poslednje izmene i dopune datiraju iz 1994. god.).

Navedenim zakonom u Opštem delu Krivičnog zakona SRJ ukinuta je smrtna kazna, za najteža krivična dela ili najteže oblike teških krivičnih dela; predviđeno je da se može propisati i kazna zatvora od četrdeset godina, povećan je opšti minimum kazne zatvora sa petnaest na trideset dana i izmenjen minimum i maksimum novčane kazne. U Posebnom delu kod pojedinih krivičnih dela predviđena je mogućnost izricanja kazne zatvora od četrdeset godina i izvršeno je povećanje nominalnih iznosa.

Polazeći od toga da se ovim tekstom (zbog objektivnih ograničenja) ne može zaokružiti jedan celovitiji analitički osvrt na sve aspekte i posledice najnovijih izmena i dopuna Krivičnog zakona SRJ, nastojalo se da se makar u osnovnim naznakama akcentiraju i prokomentarišu ključne novine koje poslednje izmene i dopune ovog zakona predviđaju, ali i da se ukaže na neophodnost i potrebu efikasnijeg sprovođenja dalje zakonodavne aktivnosti radi usaglašavanja drugih zakona i podzakonskih akata sa novim rešenjima propisanim u Krivičnom zakonu SRJ.

Nema sumnje da ukidanje smrtne kazne u krivičnom zakonodavstvu svake, pa i naše države predstavlja čin koji se s obzirom na svoj širi društveni značaj ne može locirati, zadržati i tretirati isključivo u okvirima krivičnopravne struke, već on ima i svoje brojne posledične manifestacije u sferi filozofskog, psihološkog, sociološkog, istorijskog, etičkog, političkog, medicinskog, humanističkog i civilizacijskog sagledavanja ovog pitanja.

Ustavom SRJ iz 1992. godine propisano je da se smrtna kazna ne može predvideti za krivična dela koja se propisuju saveznim zakonom. Na taj način ova kazna ukinuta je na nivou savezne države. Međutim, Ustavom nisu bila utvrđena nikakva ograničenja za njeno propisivanje u republičkim krivičnim zakonima. Posledica takvog ustavnog rešenja bila je da se smrtna kazna nije više mogla propisati za krivična dela kao što su genocid, ratni zločini, krivična dela protiv oružanih snaga i dr.

Radi usaglašavanja sa Ustavom SRJ, Krivični zakon SRJ izmenjen je i dopunjen 1993. godine. Zakon je u Opštem delu kao vrstu kazne i dalje zadržao smrtnu kaznu, ali samo kada je propisana zakonom republike.

Brisane su odredbe člana 37. Zakona kojim su bila regulisana osnovna pravila o propisivanju i izvršenju smrtne kazne. Zakonodavac je u ovom slučaju postupio na pravno neuobičajen način, jer je zadržao smrtnu kaznu u Zakonu kao vrstu kazne, a izbrisao je osnovna pravila o ovoj kazni iz Opšteg dela krivičnog prava.

Ustav Republike Srbije iz 1990. godine, utvrdio je u članu 14. stav 2. da se smrtna kazna može izuzetno propisati i izreći samo za najteže oblike krivičnih dela. Krivični zakon RS predvideo je ovu kaznu za teška ubistva i kvalifikovane oblike razbojništva ili razbojničke krađe.

Iako iz Ustava SRJ ne proizilaze ovlašćenja republike da reguliše materiju Opšteg dela krivičnog prava, u Krivični zakon RS (član 2a) prenete su pojedine odredbe koje su bile propisane u Krivičnom zakonu SRJ da se smrtna kazna ne može propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično delo i da se može izreći samo za najteže slučajeve teških krivičnih dela za koje je zakonom propisana. Ograničenja su propisana na način da se ova kazna ne može izreći licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo dvadeset jednu godinu niti bremenitoj ženi. Smrtna kazna izvršavala se streljanjem, bez prisustva javnosti.

Ukidanje smrtne kazne u Krivičnom zakonu SRJ događa se u uslovima kada su u našem društvu, koje je sada na tranzicionom koloseku, započeti ozbiljni reformski procesi u brojnim oblastima. Neophodno je bilo stvoriti uslove za repozicioniranje Jugoslavije u sve više integrisanoj i homogenoj Evropi, kao svom prirodnom, geografskom i kulturološkom okruženju. Ne sme se ignorisati činjenica da ujedinjena i snažna Evropa daje ideju pravaca i dinamike promena u mnogim društvenim segmentima, uključujući i oblast krivičnog zakonodavstva.

Nakon decenijskog sunovrata svih relevantnih privrednih, društvenih, političkih i moralnih parametara kojima se uobičajeno prati i ocenjuje uspešnost funkcionisanja jedne države, tokom poslednjih godinu dana uloženi su veliki napori na planu unutrašnje konsolidacije države i njene međunarodne reafirmacije. Kada je o ovom poslednjem reč, izvesno je da su i rešenja u nacionalnom krivičnom zakonodavstvu posebno najosetljivija pitanja ove materije u koje nesumnjivo spada i odnos prema smrtnoj kazni morala uvažiti uporednu teoriju i praksu našeg međunarodnog okruženja.

Smrtna kazna u najvećem broju evropskih država ne postoji, što znači da su u zakonodavstvima tih zemalja preovladali argumenti protiv ove kazne. Takvo opredeljenje sada je došlo do izražaja i kod nas, čime smo se makar i u formalnom smislu približili rešenjima kakva postoje u najvećem broju evropskih država i na taj način otklonili smetnju za pravnu saradnju sa drugim zemljama, kod različitih vidova međunarodne pravne pomoći.

SR Jugoslavija pridružila se zemljama koje dele uverenje da ukidanje smrtne kazne doprinosi poštovanju ljudskog dostojanstva i progresivnom razvoju ljudskih prava, a da mere preduzete u cilju ukidanja smrtne kazne predstavljaju unapređenje zaštite prava na život.

U Zakonu o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ, pravnotehnički posmatrajući, smrtna kazna ukinuta je na način što je brisana tačka 1. u članu 34. Zakona, kojom je bilo propisano da se krivično odgovornim učiniocima krivičnih dela smrtna kazna može izreći kad je propisana zakonom republike. Posledica ovakvog zakonodavnog rešenja je da republike svojim zakonima ne mogu više propisivati smrtnu kaznu za najteža krivična dela. Prema tome, od 17. novembra 2001. godine, u jugoslovenskom krivičnom pravu postoje samo dve vrste kazni: zatvor i novčana kazna, s tim što se zatvor može izreći samo kao glavna kazna, a novčana kazna i kao glavna i kao sporedna.

Međutim, neophodno je imati u vidu da način na koji je sprovedeno ukidanje smrtne kazne u Krivičnom zakonu SRJ, zahteva dalju brzu i efikasnu zakonodavnu delatnost.

U stručnoj javnosti često se iznose upozorenja da su mogućnosti i dinamika sprovođenja reformi u pojedinim oblastima ponekad limitirani i postojećim ustavnim rešenjima. Očigledno da su protek vremena od preko jedanaest godina kada je reč o Ustavu RS i blizu jedne decenije kada se radi o Ustavu SRJ, kao i na potpuno novi način definisani razvojni ciljevi društva nakon političkih promena u zemlji tokom prošle godine, učinili da neka ustavna rešenja postanu prevaziđena ili nekonzistentna u odnosu na aktuelne političke zahteve društva i njegovih razvojnih opredeljenja. Nesumnjivo da će se prevazilaženje ovog oblika kolizije morati rešavati odgovarajućim ustavnim promenama. Kada je o ovome reč treba podsetiti da, kako Ustav SRJ, tako i Ustav RS i nadalje zadržavaju smrtnu kaznu kao krivičnu sankciju, mada je ona u Krivičnom zakonu SRJ ukinuta, što predstavlja pravno neodrživu situaciju koja će neminovno iziskivati korekciju ustava i u ovoj oblasti.

Kako, prema Ustavu SRJ, zakoni, drugi propisi i opšti akti u republici članici moraju biti u saglasnosti sa saveznim zakonom, neophodno je što pre usaglasiti zakone i podzakonske akte (i savezne i republičke) u kojima se pominje smrtna kazna sa novim rešenjima propisanim u Krivičnom zakonu SRJ. Pored Krivičnog zakona RS, potrebno je izmeniti i: Zakon o krivičnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 14/85, 74/87, 57/89, 3/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92 i 24/94), Zakon o pomilovanju ("Službeni list SRJ", broj 90/94), Uputstvo o postupanju sudova i ustanova za izdržavanje kazne po predmetima pomilovanja ("Službeni list SFRJ", broj 31/80), Zakon o izvršenju krivičnih sankcija ("Službeni glasnik RS", broj 16/97), Zakon o pomilovanju ("Službeni glasnik RS", broj 45/95), Uputstvo o postupanju sudova i zavoda za izvršenje kazni zatvora u postupku pomilovanja ("Službeni glasnik RS", broj 6/98). U oblasti izvršenja krivičnih sankcija iz Zakona o izvršenju krivičnih sankcija potrebno je brisati celu oblast kojom se reguliše izvršenje smrtne kazne, a Uputstvo o postupku izvršenja smrtne kazne ("Službeni glasnik SRS", broj 30/78), potrebno je staviti van snage.

OSTALE IZMENE U KRIVIČNOM ZAKONU SRJ
 

Zakonodavac je sagledavajući stanje u našem krivičnom pravu stao na stanovište da je opšti minimum za izricanje kazne zatvora od petnaest dana neadekvatan, pa je u članu 38. stav 1. Zakona opšti minimum povećao sa petnaest na trideset dana. Prema tome, učiniocu krivičnog dela sada se ne može izreći kazna zatvora koja je manja od trideset dana.

U pogledu opšteg maksimuma kazne zatvora, tj. najviše moguće mere trajanja ove kazne, zakonodavac se opredelio da ostane petnaest godina. Prema ranijem rešenju, odstupanje od opšteg maksimuma od petnaest godina bilo je propisano u članu 38. stav 2. Zakona, prema kome se za najteža krivična dela mogao propisati i zatvor od dvadeset godina. Radi adekvatnije krivično pravne zaštite, izmenjena je navedena odredba i propisano je da se za najteža krivična dela ili najteže oblike teških krivičnih dela može propisati i kazna zatvora od četrdeset godina. Ograničenje u pogledu propisivanja ove kazne sadržano je u sledećem: da se kazna zatvora od četrdeset godina može propisati samo uz kaznu zatvora do petnaest godina i da se ne može izreći licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo dvadeset jednu godinu života.

Prihvatanje takvog rešenja uslovilo je i dopunu člana 38. Zakona, u delu koji se odnosi na uslovni otpust. Ovom članu dodat je stav 6. prema kome se osuđeni na kaznu zatvora u trajanju od četrdeset godina može otpustiti sa izdržavanja kazne, ako je izdržao najmanje dvadeset godina, pod uslovom da do isteka vremena za koje je kazna izrečena ne učini novo krivično delo.

U Krivičnom zakonu SRJ u članu 39. stav 1. izmenjeni su i minimum i maksimum novčane kazne koja se može izreći učiniocima krivičnih dela. Tako sada novčana kazna ne može biti manja od hiljadu dinara, ni veća od dve stotine hiljada dinara. Izuzetak postoji kada su u pitanju krivična dela učinjena iz koristoljublja, kod kojih novčana kazna ne može biti veća od osam stotina hiljada dinara.

Zakonodavac se opredelio za nove novčane iznose iz razloga što je od poslednje izmene 1994. godine, došlo do promene vrednosti dinara, rasta cena i troškova života. Minimum i maksimum novčane kazne koji su se mogli izreći učiniocu krivičnih dela, nisu bili odgovarajući, jer se takvim kaznama više nije mogla postići svrha kažnjavanja. To se odrazilo i na kaznenu politiku, jer su učiniocima krivičnih dela izricane izuzetno blage kazne.

Izmenjene su i odredbe Zakona (član 39. stav 3) koje se odnose na pretvaranje novčane kazne u kaznu zatvora. Ako se novčana kazna ne može ni prinudno naplatiti, sud će je izvršiti tako što će za svakih započetih dve stotine dinara novčane kazne (ranije je bilo dvadeset), odrediti jedan dan zatvora, s tim da zatvor ne može biti duži od šest meseci.

Izmene kod uračunavanja u izrečenu kaznu zatvora, maloletničkog zatvora i novčanu kaznu vremena provedenog u pritvoru (i svakog lišenja slobode u vezi sa krivičnim delom), koje su sprovedene u članu 50. stav 3. Zakona, obuhvataju samo promenu nominalnog iznosa. Prema najnovijem rešenju dan pritvora, dan lišenja slobode, dan maloletničkog zatvora izjednačava se sa dve stotine dinara (umesto sa dosadašnjih dvadeset).

U našem krivičnom zakonodavstvu postoje jasno određena pravila na osnovu kojih sud postupa kada odmerava kaznu učiniocu krivičnog dela. On to čini u granicama koje su zakonom propisane za to delo, uzima u obzir sve otežavajuće i olakšavajuće okolnosti koje utiču da kazna bude manja ili veća i pri tome uvek ima u vidu svrhu kažnjavanja. Kada odmerava visinu novčane kazne sud uzima u obzir i imovno stanje učinioca i vodi računa o visini njegovog ličnog dohotka, o njegovim drugim prihodima, imovini i porodičnim obavezama. Sudu je data mogućnost da pod određenim uslovima ublaži kaznu ispod zakonom određenog minimuma, ali samo do granice utvrđene Zakonom. Tako je, prema ranijem rešenju, u članu 43. stav 1. tačka 6) Zakona bilo propisano da sud, za krivična dela za koja je propisana novčana kazna sa naznačenjem najmanje mere, kaznu može ublažiti do sto dinara (što se poklapalo sa minimumom novčane kazne koja se uopšte mogla izreći učiniocima krivičnih dela).

Odredba člana 43. stav 1. tačka 6) izmenjena je na način što je kao granica ublažavanja, kod krivičnih dela za koja je propisana novčana kazna sa naznačenjem najmanje mere, određeno hiljadu dinara, što se i dalje poklapa sa minimumom novčane kazne koja se može izreći učiniocu krivičnog dela.

Kao i kod ublažavanja, tako i kod pooštravanja kazne u slučaju višestrukog povrata, u članu 46. Zakona, određeni su uslovi pod kojim sud može izreći strožu kaznu od propisane, ali samo do određene granice. Prema ranijem rešenju stroža kazna nije mogla preći dvostruku meru propisane kazne ni petnaest godina zatvora. Za krivično delo učinjeno sa umišljajem za koje je propisana kazna zatvora, sud može izreći strožu kaznu od propisane: ako je učinilac ranije bio dva ili više puta osuđen za krivična dela učinjena sa umišljajem na zatvor od najmanje jednu godinu, ako pokazuje sklonost za vršenje krivičnih dela i ako od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja ranije izrečene kazne do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo pet godina.

Zakonom data mogućnost da se za najteža krivična dela ili najteže oblike teških krivičnih dela propiše i kazna zatvora od četrdeset godina uslovila je dopunu člana 46. stav 2. Zakona. Stroža kazna sada ne sme preći dvostruku meru propisane kazne ni petnaest godina zatvora, a ako je propisana kazna zatvora od četrdeset godina, ne sme preći četrdeset godina.

Odredbe člana 48. Krivičnog zakona SRJ, koje se odnose na izricanje jedinstvene kazne za krivična dela izvršena u sticaju, zakonodavac je upodobio sa novim rešenjima u pogledu ukidanja smrtne kazne, davanja mogućnosti da se propiše kazna zatvora u trajanju od četrdeset godina i izmenama u određivanju minimuma i maksimuma novčane kazne. Tako sada, posle izmena odredbi člana 48. stav 2. tač. 1) i 2) Zakona, sud će, ako je učinilac jednom radnjom ili sa više radnji učinio više krivičnih dela za koja mu se istovremeno sudi, prethodno utvrditi kazne za svako od tih dela, pa će za sva ta dela izreći jedinstvenu kaznu, i to po sledećim pravilima: ako je za neko krivično delo u sticaju utvrdio kaznu zatvora od četrdeset godina, izreći će samo tu kaznu, a ako je za neko krivično delo u sticaju utvrdio kaznu zatvora od petnaest godina, izreći će samo kaznu zatvora od petnaest godina.

U članu 48. stav 2. tačka 5) izmenjeni su nominalni iznosi i na taj način izvršeno je usklađivanje sa najnovijim izmenama u određivanju minimuma i maksimuma novčane kazne.

Izmene u članu 95. stav 1. i članu 97. stav 1. Zakona, koje se odnose na zastarelost krivičnog gonjenja i zastarelost izvršenja kazne, takođe su propisane radi upodobljavanja sa novim rešenjima. Prema poslednjim izmenama, krivično gonjenje ne može se preduzeti kad protekne dvadeset pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor od četrdeset godina, a izrečena kazna ne može se izvršiti kad protekne dvadeset pet godina od osude na zatvor u trajanju od četrdeset godina, ako Zakonom nije drugačije određeno.

Najnovije izmene sprovedene u Opštem delu Krivičnog zakona SRJ, koje se odnose na ukidanje smrtne kazne i davanje mogućnosti da se propiše kazna zatvora u trajanju od četrdeset godina, predstavljale su osnov za izmene visine zaprećene kazne zatvora kod jednog broja krivičnih dela predviđenih u Zakonu.

Krivična dela kod kojih je predviđena mogućnost izricanja kazne zatvora u trajanju od četrdeset godina su:

Najnovijim izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ u pojedinim krivičnim delima, čije zakonsko obeležje sadrži imovinsku vrednost izvršeno je povećanje nominalnih iznosa, koji su protekom vremena postali obezvređeni:

Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ sadrži i odredbu kojom je predviđeno da će se zamenjivanje novčane kazne zatvorom po pravnosnažno donetim presudama do dana stupanja na snagu ovog zakona vršiti po zakonu koji je bio na snazi u vreme donošenja presude.

Na kraju, nameće se potreba da se umesto zaključka još jednom apostrofiraju bar neka pitanja u svetlu najnovijih izmena i dopuna Krivičnog zakona SRJ.

Ukidanje smrtne kazne nesumnjivo će odrediti put kojim će se SR Jugoslavija kretati ka integrisanoj i homogenoj Evropi. Uz potpuno uvažavanje nesporne delikatnosti pitanja koja su bila predmet poslednjih izmena i dopuna ovog zakona, može se konstatovati da su one proistekle iz realnih potreba usklađivanja domaćih propisa sa postojećim pravnim normativima iz ove oblasti u zemljama iz našeg evropskog okruženja. Novine u Krivičnom zakonu SRJ treba shvatiti kao izbor one razvojne opcije društva koja je na liniji očuvanja reformske orijentacije i izgrađivanja svih potrebnih (naravno i zakonodavnih) pretpostavki za uspešan dugoročni oporavak i razvoj, što u ovom trenutku bez sumnje predstavlja opšti interes zemlje.

Verovatno da će u pravnoj teoriji biti polemike oko toga da li su izvršene izmene i dopune Krivičnog zakona SRJ, korak koji je trebalo preduzeti ili ne. Uz potrebu negovanja i razvijanja tolerantnog odnosa prema različitosti mišljenja što je između ostalog i uslov za uspeh u progresu i prihvatanju promena, kao i indikator stepena demokratizacije društva odgovor na to daće vreme. Ovo iz razloga što se predviđena zakonodavna rešenja ne mogu posmatrati kao jednokratni čin, već kao proces, koji u određenoj vremenskoj distanci, na bazi svestranog analiziranja i praćenja realnih pokazatelja, podleže proveri. Tek se na bazi takvog pristupa mogu otkloniti prisutne dileme i dati meritoran sud kojim se potvrđuje ili negira ispravnost ranije donetih zakonskih rešenja.

I na samom kraju, zbog uvođenja u naše krivično zakonodavstvo mogućnosti da sud učiniocu krivičnog dela izrekne kaznu zatvora od četrdeset godina, očekujemo da će, pre svega u oblasti izvršenja krivičnih sankcija, biti potrebno ostvariti i druge pretpostavke, kako bi bili stvoreni uslovi približni onima koji postoje u drugim državama.

Verovatno je da će to otvoriti i niz različitih pitanja (i problema) koja će se pojaviti u praksi. Zavodi u kojima se izvršavaju krivične sankcije moraju biti spremni da se suoče sa dolaskom na izdržavanje kazne lica od kojih će neka gotovo ceo svoj život provesti u zatvoru. Moguće je, kada je reč o osuđenim licima na ovako duge vremenske kazne, da će se razmatrati i pitanja koja zadiru u osnovne postavke na kojima počiva naša penologija: (ne)mogućnost resocijalizacije i sprovođenje (ne)adekvatnog tretmana prema takvim osuđenim licima. Verovatno da će biti razgovora i o stvaranju odgovarajućih organizacionih i tehničkih uslova, smeštajnim kapacitetima, opremljenosti, reorganizaciji postojećih zavoda i službi unutar njih, kadrovskoj strukturi, popunjenosti kvalifikovanim kadrovima itd.