Dragica Popesku
sudija Okružnog suda

Kopirajt (copyright), kao potvrda o pribavljenom pravu na štampanje knjige, kroz istoriju nastao je tako što je autor, kao tvorac određenog književnog ili drugog dela (rezbarije npr.), koje je moguće preštampavati, svoje autorsko pravo, uz naknadu prodavao štamparima, koji su imali sredstava da to delo dalje plasiraju.

Reč kopirajt (copyright) u bukvalnom prevodu sa engleskog jezika znači autorsko pravo, određenije pravo na umnožavanje, kopiranje tj. pravo na kopiju ili primerak. Međutim, prva upotreba ove reči u anglosaksonskom pravu, gde je institut i nastao, ostala je terminološki nejasna. Od početka 18. veka, pa nekih 150 godina nadalje, kopirajt je značio pravo na umnožavanje, pored toga što je označavao i pravo na objavljivanje autorskog dela, a zapravo je predstavljao pravo izdavača, a ne autora dela, jer su u Engleskoj kopirajt stvorili izdavači i štampari, da bi zaštitili svoju delatnost, tj. svoje pravo na umnožavanje autorskog dela i na zaštitu tog dela prilikom distribucije. Ako je negde i stajalo da autor poseduje kopirajt kao autorsko pravo, to je u praksi značilo zabranu da neko neovlašćeno umnožava autorsko delo koje određeni izdavač štampar, umnožava i distribuira. Dakle, kroz istoriju kopirajt je nastao u vezi sa problemom zaštite autorskog prava tj. zaštite autorskog dela, koje je prilikom objavljivanja štampanja i distribucije, izloženo plagiranju i pirateriji, što je pogotovu danas slučaj, zahvaljujući modernoj tehnologiji.

Danas se kopirajt tumači kao pravo reprodukovanja tj. umnožavanja nekog dela i kao pravo na činjenje izvesnih akata u odnosu na to autorsko delo bilo da se radi o književnom, dramskom, muzičkom itd., s tim da u anglosaksonskom pravu ono znači isto što i autorsko pravo, ali ne i pravo javnog izvođenja dela (perfoming right).

Pored ovog objašnjenja kopirata pominje se i “copyrighr notice” (autorsko pravna zabrana), što znači da se javnost obaveštava da se za to delo traži zaštita u trajanju koje predviđa Zakon i to do njegovog daljeg objavljivanja, a u korist autora, čije je ime označeno na delu, što predviđa američko pravo.

Postoje dve poznate multilateralne konvencije za zaštitu autorskih prava Bernska konvencija iz 1886. godine, i Univerzalna iz 1952. godine.

Bernska konvencija ne predviđa ispunjenje ma kakvih formalnosti da bi se autorska prava priznala i zaštitila, a autorsko pravo ona štiti za života autora i 50 godina posle njegove smrti, dok Univerzalna konvencija traži ispunjenje nekih formalnosti radi zaštite autorskog prava. Ova konvencija obezbeđuje dopunsku međunarodnu pravnu zaštitu autorskih prava i ne dira ni u bilateralne, ni u multilateralne ugovore o autorskom pravu, koji mogu biti na snazi između nekih država.

U slučaju nesaglasnosti između odredaba tih ugovora i Univerzalne konvencije, primenjuju se pravila najskorijeg zaključenog ugovora. Ona čak ne dira ni u druge višestrane odnosno dvostrane ugovore, o autorskom pravu koji su na važnost između država potpisnica Univerzalne konvencije, ali u slučaju sukoba između odredaba prednost ima Univerzalna konvencija, ali ne u odnosu na autorsko delo na kome su prava stečena ugovorom, odnosno sporazumom koji je bio na snazi pre stupanja na snagu ove konvencije. Univerzalna konvencija ne suspenduje Bernsku konvenciju, tako da se među članicama Bernske unije i dalje primenjuje Bernska konvencija. Univerzalna konvencija je u primeni samo u odnosima među članicama Bernske unije i potpisnicima Američkih konvencija i država koje nisu članice tih konvencija, a potpisnice su Univerzalne konvencije. Univerzalna konvencija obuhvata veći broj država od Bernske konvencije i predstavlja dodatni osnov za autorsko pravnu zaštitu na međunarodnom planu. Ona se neće primenjivati u odnosima između zemalja Bernske unije ukoliko se štiti delo autora čija je zemlja porekla neka od članica Bernske Unije.

Univerzalna konvencija u članu III predviđa specijalnu formalnost zaštite autorskog prava, budući da se za zaštitu autorskog prava, traže formalnosti koje se tiču takozvane autorsko pravne rezerve, ili rezerve autorskog prava, koja se sastoji iz tri elementa od simbola “c” u krugu, ©, imena nosioca autorskog prava i oznake godine prvog objavljivanja autorskog dela. Ova formalnost, koju predviđa Univerzalna konvencija mora stajati na takvom mestu na odštampanom primerku dela, odakle će se jasno videti ko je nosilac autorskog prava. Iako neke države potpisnice Univerzalne konvencije predviđaju veći pravni formalizam za zaštitu autorskog prava, ima se smatrati da su ispunjene sve formalnosti u pogledu dela stranih autora, koji su državljani drugih država ugovornica Univerzalne konvencije ukoliko su ispunjene ove minimalne formalnosti, koje Univerzalna konvencija traži u vidu autorsko pravne rezerve. Tako se prilikom ispunjenja minimalnih formalnosti po Univerzalnoj konvenciji, autorima država ugovornica priznaju njihova autorska prava na teritorijama koje pokriva Univerzalna konvencija, bez obzira da li te formalnosti predviđa ili ne njihovo domaće zakonodavstvo.

Države članice Univerzalne konvencije su slobodne u donošenju propisa kojima se štite autorska dela za njihove državljane, tj. za dela koja su prvi put izdata na teritoriji te države, s tim da kada je reč o neizdatim delima autora koji su državljani druge države članice Univerzalne konvencije, propisane su obaveze svake države članice da obezbedi mogućnost za autorsko pravnu zaštitu, bez ispunjenja formalnosti. Po protokolu br. 1 uz Univerzalnu konvenciju radi primene njenih odredaba, apatridi i izbeglice izjednačavaju se sa domaćim državljanima.

Formalizam zaštite koju predviđa Univerzalna konvencija je u opadanju, čak i u režimu zaštite ovog prava u SAD gde je postojao veliki formalizam ove zaštite i gde se najduže zadržao, s tim da posle reformi autorskih prava 1976. godine, polako u Americi preovlađuje sistem neformalnosti zaštite. U Univerzalnoj konvenciji se ne pominju lično pravna ovlašćenja autora i tu je kopirajt predviđen isključivo kao imovinsko pravo. Jugoslavija je Univerzalnu konvenciju o autorskom pravu ratifikovala 12. 05. 1966. godine i postala članica svetske unije za zaštitu autorskih prava. Naše zakonodavstvo ne predviđa kopirajt kao vid autorsko pravne zaštite u zemlji i stavljanje autorsko pravne rezerve: (“c” u krugu, ©), ime nosioca autorskog prava i godina prvog izdanja autorskog dela, važi za dela objavljena kod nas, samo u inostranstvu. U samoj zemlji ova oznaka nema značaj jer je prema našem zaknodavstvu autorsko delo ipso facto zaštićeno, samim svojim postojanjem, ono što ga odvaja od drugih dela je originalnost, tj. kreativnost njegovog autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu i drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine, shodno članu 2. stav 1. Zakona o autorskom i srodnim pravima (“Sl. list SRJ” br. 24/98).

Po svojoj suštini kopirajt kao autorsko pravna zabrana predstavlja zaštitu autorskog prava autora ili izdavača u pogledu imovinskih autorskih prava u inostranstvu i povreda ove zabrane nastaje tek momentom neovlašćenog preštampavanja i umnožavanja dela.

U našoj zemlji poznata je situacija stavljanja oznake kopirajt u vidu autorskopravne zaštite, kako je opisana u tekstu. Međutim sama suština autorskopravne zaštite u okviru granica SRJ temelji se na Zakonu o autorskim i srodnim pravima, ranije, na Zakonu o autorskom pravu, odnosno na ugovoru ili drugi način, postavljenim u skladu sa važećim Zakonom, te zbog toga, kada se knjiga štampa i distribuira u granicama Jugoslavije, nepotrebno je stavljati ovu oznaku. Međutim, budući da je Jugoslavija ratifikovala univerzalnu konvenciju, stavljanje ove oznake koristi nosiocu autorskog prava, van granica SRJ, radi zaštite od piraterije, plagijata i drugih povreda autorskih prava. Suštinski oznaka kopirajt predstavlja zaštitu nosioca autorskog prava, samog autora kao izdavača ili izdavača, u zavisnosti od toga da li je autor na izdavača preneo imovinsko autorskopravna ovlašćenja. Samim zaključenjem ugovora o izdavaštvu podrazumeva se da je autor izdavaču dao saglasnost da delo objavi i štampa u određenom tiražu, te da nakon toga pristupi distribuciji dela, sve u skladu sa ugovornim odredbama. Stavljanje oznake kopirajt nakon zaključenja takvog ugovora predstavlja za nas u okviru granica zemlje nešto suvišno, potvrdu nečega što se inače mora temeljiti na Zakonu.

Iz takve oznake, autor koji je sa izdavačem zaključio izdavački ugovor, a izdavač nakon toga stavio oznaku kopirajt, ne može izvlačiti nikakvo pravo na naknadu štete, bilo kao obične štete, bilo kao izgubljene dobiti, osim u slučaju ako bi izdavač bilo lice ili izdavačko preduzeće, koje bi potpuno neovlašćeno, dakle bez ikakvog ugovora, sporazuma ili saglasnosti sa autorom izdalo određeno delo u određenom tiražu, te pristupilo njegovom umnožavanju i distribuciji, što je opet u suprotnosti sa važećim propisima i tu oznaka kopirajt u samoj SRJ takođe nije bitna.

Dakle oznaka kopirajt služi zaštiti imovinskog autorskog prava, kako autora tako i izdavača, kao garancija da se to delo neće neovlašćeno preštampati i prodavati.