KONVERZIJA DEVIZNOG U DINARSKO POTRAŽIVANJE I PRAVO NA ZATEZNU KAMATU

Dragiša Slijepčević,
sudija Ustavnog suda Republike Srbije

Uvodne napomene

Mogućnost plaćanja i naplaćivanja duga u devizama do sada je uređivana posebnim saveznim i republičkim zakonima kojim se uređuje devizno poslovanje.1 S tim u vezi, potrebno je istaći da je tim zakonskim propisima na različit način uređena mogućnost plaćanja i naplaćivanja u stranoj valuti. Ranijim saveznim Zakonom o deviznom poslovanju (“Službeni list SRJ”, br. 12/95, ...i 73/2000), bilo je zabranjeno plaćanje i naplaćivanje u devizama između domaćih lica, između stranih lica, između domaćih i stranih lica u Jugoslaviji, ako tim ili drugim saveznim zakonom nije drukčije određeno.

Ova zabrana je konstituisana imperativnom odredbom člana 4. navedenog Zakona. To nije slučaj sa kasnije donetim saveznim Zakonom o deviznom poslovanju (“Službeni list SRJ”, br. 23/2002, 34/2002), kao i sa novim republičkim Zakonom o deviznom poslovanju (“Službeni glasnik RS”, br. 62/2006), jer ovi zakoni takvu zabranu ne poznaju. Naprotiv, odredbom člana 34. stav 4. novog republičkog Zakona izričito je dozvoljeno plaćanje, naplaćivanje i prenos u stranoj valuti za sve poslove navedene u tački 1-5. Šta više odredbom stava 6. istog člana dozvoljeno je plaćanje, naplaćivanje i isplata u efektivnom stranom novcu u slučajevima koje propiše Narodna banka Srbije.

U takvoj pravnoj situaciji postavlja se pitanje da li je i pod kojim uslovima pravno dopušteno konvertovanje deviznog u dinarsko potraživanje. Očito je da se u vreme važenja starog saveznog Zakona o deviznom poslovanju obaveza nije mogla ispuniti isplatom ugovorenog deviznog iznosa, odnosno efektivnog stranog novca. To je posledica zakonom ustanovljene zabrane plaćanja u stranoj valuti. U tom slučaju plaćanje se može izvršiti samo konvertovanjem deviznog u dinarski dug. Sporno je samo da li se u takvoj pravnoj situaciji može izvršiti jednostrana konverzija nezavisno od ugovorenog datuma plaćanja, odnosno ispunjenja obaveze. To je posledica različitog tumačenja pravne prirode odredbe člana 395. Zakona o obligacionim odnosima. U tom smislu prisutna su i određena kolebanja u sudskoj praksi. Po jednom stanovištu odredba člana 395. ZOO je dispozitivnog karaktera i kao takva bez uticaja na mogućnost jednostrane konverzije deviznog u dinarski dug. Suprotno stanovište se temelji na imperativnom karakteru citirane odredbe. Iz tog razloga zagovornici ovog stanovišta smatraju da se zabranjeno devizno potraživanje može izvršiti samo konvertovanjem u dinarski dug po važećem tržišnom kursu na dan ispunjenja obaveze. Međutim, spor o datumu i dopuštenosti konverzije nije samo teoretske, već i pragmatične prirode. Ovo iz razloga što sa mogućnošću konvertovanja deviznog u dinarski dug poverilac takvog potraživanja stiče pravo da od datuma izvršene konverzije umesto domicilne zahteva isplatu zakonske zatezne kamate.

Ovakvo stanovište je zastupljeno u pojedinim odlukama Vrhovnog suda Srbije.2 Ono se izvodi iz nesporne činjenice da je dinar zakonsko sredstvo plaćanja između domaćih pravnih i fizičkih lica. Neizmirenjem obaveze o roku dužnik vređa načelo savesnosti i poštenja. Time se krši i pravilo “pacta sunt servanda”. Stoga se ovakvo ponašanje mora sankcionisati snošenjem rizika svih negativnih pravnih posledica, uključujući i isplatu većeg iznosa zatezne kamate. Nasuprot tome, u pojedinim sudskim odlukama se izražava i stav da je jednostrana konverzija deviznog u dinarski dug zabranjena. Stoga poverilac takvog potraživanja može zahtevati samo isplatu domicilne kamate obračunate od datuma dospeća do datuma plaćanja. Pored navedenih, u sudskoj praksi je zastupljeno i srednje rešenje. Ono polazi od stanovišta da je konverzija deviznog u dinarski dug uvek dopuštena, ali uprkos tome poverilac i nakon izvršene konverzije zadržava samo pravo na domicilnu kamatu u dinarskoj protivvrednosti. Kao i zagovornici drugog, tako i pristalice ovog stanovišta pravno utemeljenje nalaze u odredbi člana 395. ZOO. Ono se iskazuje u zakonskom naređenju da se novčana obaveza koja glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu može ispuniti samo u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja.3 Međutim, ostvarenjem prava na zakonsku zateznu kamatu umesto domicilne kamate poverilac stiče i značajnu imovinsku korist. Naime, visina stope zatezne kamate je uređena posebnim zakonom. To je Zakon o visini stope zakonske kamate (“Službeni list SRJ” br. 9/01). Osim toga, ovim zakonom je propisan način i metod obračuna zatezne kamate. Obračun se vrši saglasno odredbi člana 3. stav 1. citiranog zakona, tako što se fiksna stopa od 0,5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po mesečnoj stopi rasta cene na malo primenom konformne metode. Na taj način zakonom je propisan složeni interesni račun koji podrazumeva pripis mesečno obračunate kamate glavnom dugu i obračunu nove kamate na iznos tako utvrđene glavnice. Time se suprotno imperativnoj odredbi člana 394. ZOO vrši obračun kamate na kamatu.

Primena složenog interesnog računa u dužem vremenskom periodu vodi progresivnom rastu kamate na kamatu. Tako se za dug od 100.000,00 dinara primenom konformnog metoda u periodu od 24.1.2004. godine do 30.1.2005. godine mora platiti zatezna kamata u ukupnom iznosu od neverovatnih 11.487.700,00 dinara. Očito je da je takvim obračunom narušena ekvivalentnost uzajamnih davanja, kao jednog od temeljnih načela obligacionog prava. To je posledica činjenice da je dinarski iznos duga preračunat po tržišnom kursu marke na dan dospeća iznosio 100.000 DM, što sada čini 50.000 eura, dok obračunata zatezna kamata primenom konformnog metoda preračunata po sada važećem tržišnom kursu eura iznosi 141.823,45 eura. Na taj način se primenom konformnog metoda obračuna zatezne kamate u dužem vremenskom periodu vrši i uvećanje glavnog duga za gotovo 300%

Međutim, ugovorom se može predvideti ispunjenje obaveze i isplatom dinarske protivvrednosti određenog deviznog iznosa preračunatog po važećem tržišnom kursu dinara na dan plaćanja. U tom slučaju ugovoreni devizni iznos predstavlja valorimetar dinarskog potraživanja. Otuda se ovako ustanovljena obaveza uvek izvršava isplatom određenog dinarskog iznosa koji se dobija preračunom ugovorene devizne vrednosti duga po tržišnom kursu dinara. To dalje znači da je u trenutku nastanka obaveze izvesna njena devizna vrednost, datum i način preračunavanja u dinarski dug. Neizvestan je samo kurs dinara po kome će se utvrditi konačni iznos dinarskog duga. To je buduća neizvesna okolnost kojom se opredeljuje visina dinarskog duga na dan ispunjenja obaveze. Stoga ovakav način ugovaranja ne predstavlja plaćanje koje je suprotno zakonskoj zabrani iz člana 4. stav 1. ranije važećeg saveznog Zakona o deviznom poslovanju. Naprotiv, utvrđena devizna vrednost duga predstavlja samo ugovoreni valorimetar po kome se određuje konačan iznos dinarske obaveze. Ugovaranje deviznog iznosa duga kao valorimetra ima istu funkciju kao i u slučaju kada se vrednost duga utvrđuje preko tržišne vrednosti odgovarajuće količine bilo koje berzanske robe. Stoga je valorizacija dinarskog duga primenom devizne klauzule predstavljala pravno validan posao i u vreme važenja starog i sadašnjeg Zakona o deviznom poslovanju.

Valutna klauzula ima za cilj da sačuva ekvivalentnost uzajamnih davanja. Stoga je u sudskoj praksi zauzeto stanovište da u takvoj pravnoj i činjeničnoj situaciji poverilac ima pravo samo na obračun domicilne kamate u odgovarajućoj dinarskoj protivvrednosti. Ono se temelji na nespornoj činjenici da se ugovaranjem devizne vrednosti duga poverilac štiti od eventualne depresijacije domaće valute. Stoga takva potraživanja moraju imati jednak tretman kao i devizna dugovanja. Dosledno tome poverioci iz tog obligacionog odnosa mogu imati samo pravo na domicilnu, a ne i na zakonsku zateznu kamatu.

Međutim, šta predstavlja u kom procentu i na koji način se obračunava domicilna kamata nije propisano našim pozitivnim propisima. Naime, za razliku od prethodnog sada važeći Zakon o visini stope zatezne kamate ne sadrži odredbu o visini i obračunu zatezne kamate na potraživanja domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica koja glase na plaćanje u stranoj valuti. Prethodni zakon je propisivao da se na potraživanja između domaćih i stranih fizičkih i pravnih lica koja glase na plaćanje u stranoj valuti plaća zatezna kamata po stopi od 6% godišnje.4 Ova odredba je bila u primeni od 3. jula 1993. do 2. marta 2001. godine. Zato se u periodu njenog važenja zatezna kamata na potraživanje u stranoj valuti mora obračunati po stopi od 6% godišnje. Ostaje otvoreno pitanje koliko iznosi i kako se obračunava kamata na devizna potraživanja posle 2. marta 2001. godine. Očito je da ovaj spor proističe iz postojeće pravne praznine zbog odsustva zakonskog uređenja visine i obračuna kamatne stope na devizna dugovanja.

Dosledno rečenom, dva su sporna pitanja koja iziskuju iznalaženje pravno validnog puta za njihovo razrešenje. Prvo je dopuštenost konverzije deviznog u dinarsko potraživanje, a drugo visina stope i obračun zatezne kamate na devizna i valutnom klauzulom obezbeđena dinarska potraživanja. Upravo je to i osnovna tema ovog teksta. Ona zahteva analizu pozitivno-pravnih odredbi kojima se direktno ili indirektno ova sporna pitanja uređuju.

Dopuštenost konverzije

Ugovorom zasnovani obligacioni odnosi predstavljaju izraz slobodne volje strana ugovornica. Autonomija volje strana u obligacionom odnosu ograničena je samo prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima.5 U tim granicama strane u obligacionim odnosima mogu slobodno ugovarati i obaveze čiji je predmet isplata određenog deviznog iznosa. To praktično znači da je ugovaranje i izvršenje deviznih obaveza pravno moguće samo u okviru prinudnim propisima opredeljenih granica njihovog slobodnog ugovaranja. Te granice su različito opredeljene ranije važećim saveznim i sadašnjim republičkim Zakonom o deviznom poslovanju. Odredba člana 4. starog saveznog Zakona o deviznom poslovanju propisivala je izričitu zabranu plaćanja i naplaćivanja u devizama ili u zlatu između domaćih lica, između stranih lica i između domaćih i stranih lica u Jugoslaviji, osim ako tim ili drugim saveznim propisom nije drukčije određeno. Ova odredba je bila na snazi sve do 31.12.1991. godine, kada je shodno izvršenim izmenama citiranog zakona brisana. Međutim, i nakon tog datuma devize su se shodno izričitom zakonskom naređenju mogle koristiti samo za plaćanje u inostranstvu.6 Ovakvo pravno stanje je promenjeno tek donošenjem novog saveznog Zakona o deviznom poslovanju (“Službeni list SRJ” br. 23/02, 34/02, 101/05) i novog republičkog Zakona o deviznom poslovanju (“Službeni glasnik RS”, br. 62/06). Odredbom člana 34. stav 3. novog republičkog Zakona propisani su izuzeci od osnovnog pravila da se plaćanje, naplaćivanje, prenos i isplata u zemlji između rezidenata, između rezidenata i nerezidenata i između nerezidenata vrši u dinarima. Reč je o izuzecima koji su taksativno određeni stavom 3. tačka 1-5. citirane odredbe, odnosno izuzecima iz stava 6. istog člana. Ovi izuzeci su dopušteni u slučaju: 1) deviznog kreditiranja u zemlji za namene iz člana 25. ovog zakona; 2) uplate depozita kao sredstva obezbeđenja; 3) kupovine potraživanja i dugovanja iz člana 7. i člana 20. ovog zakona - na osnovu ugovora; 4) premija osiguranja i prenosa po osnovu osiguranja života; 5) po osnovu prodaje i davanja u zakup nepokretnosti. Osim navedenih slučajeva izuzeci su mogući i po osnovu uplata i isplata u efektivnom stranom novcu na osnovu posebnog propisa koji donosi Narodna banka Srbije. Sledom ovakve zakonske regulative može se zaključiti da je i dalje zabranjeno plaćanje i naplaćivanje u stranoj valuti u svim slučajevima koji su izvan kruga zakonom dopuštenih izuzetaka. To dalje znači da se u svim zabranjenim slučajevima plaćanja u devizama izvršenje tih obaveza može realizovati isplatom njihove odgovarajuće dinarske protivvrednosti. Pravno utemeljenje takvog stanovišta nalazi se u odredbi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima. Ova odredba dopušta da se u slučaju novčanih obaveza koje glase na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu njeno ispunjenje može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja. Pozivom na ovu odredbu devizni dug se mogao konvertovati u dinarsku proitvrednost i u vreme važenja ranijeg saveznog Zakona o deviznom poslovanju. Ovo iz razloga što je odredba člana 4. tog zakona dopuštala suspenziju generalne zabrane plaćanja i naplaćivanja u stranoj valuti samo u slučaju drukčijeg uređenja tog pitanja drugim saveznim zakonom. Stoga se na temelju ove odredbe i do 31.12.1991. godine kao i nakon toga devizni dug mogao konvertovati u dinarsku protivvrednost uprkos Zakonom o deviznom poslovanju konstituisane zabrane ugovaranja i plaćanja i naplaćivanja u stranoj valuti.

Međutim, sporno je da li se konverzija deviznog u dinarski dug može izvršiti u svako doba i da li je to moguće učiniti jednostranom izjavom bilo koje ugovorne strane. Po jednom stanovištu poverilac je ovlašćen da u svako doba nakon nastupanja dužničke docnje konvertuje svoje devizno u dinarsko potraživanje. Pravno utemeljenje ovog stanovišta se zasniva u sledećoj argumentaciji: “da je dinar zakonsko sredstvo plaćanja u zemlji; da je dužnik nesavestan i da protivno načelu savesnosti i poštenja i pravilu “pacta sunt servanda” ne ispunjava ugovorenu obavezu, pa samim tim se izlaže riziku da snosi štetne posledice; da je većina poslova do donošenja novog saveznog Zakona o deviznom poslovanju (2002. godine) bila “hramajuća” jer je bilo zabranjeno plaćanje i naplaćivanje u stranim sredstvima plaćanja između domaćih lica, pa konverzija potraživanja predstavlja odraz vraćanja u polje zakonitosti, a samim tim i na zateznu kamatu koja tereti novčane obaveze u dinarima.”7 Osim toga, u prilog ovog stanovišta se navodi da je odredba člana 395. Zakona o obligacionim odnosima dispozitivnog karaktera. Takav zaključak se izvodi na temelju upotrebljenog izraza “može” što poveriocu daje mogućnost slobodnog opredeljenja datuma konverzije i dospele devizne obaveze. U istom kontekstu navodi se iz stanovišta Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 9.3.1989. godine, po kome zahtev za isplatu novčane obaveze koja glasi na određeni iznos novčanih jedinica u stranoj valuti sadrži u sebi i zahtev za isplatu određenih novčanih jedinica u domaćoj valuti.

Ipak, čini se da izneta pravna argumentacija nema pravno validnu težinu za odbranu iznetog stanovišta o mogućnosti jednostrane konverzije dospelog deviznog duga u dinarsko potraživanje voljom poverioca. Ono je, najpre, suprotno zakonskom naređenju iz člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Reč je o zakonskom ovlašćenju poverioca u obveznom odnosu da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze i dužnosti na strani dužnika da je savesno ispuni u svemu kako ona glasi. Kod činjenice da je ugovorom konstituisana obaveza isplate određenog deviznog iznosa očito je da poverilac saglasno citiranoj zakonskoj odredbi može zahtevati ispunjenje takve obaveze samo isplatom ugovorenog deviznog iznosa, a ne i odgovarajuće njegove dinarske protivvrednosti. Tako ustanovljen odnos ugovornih strana ne može se promeniti ni u slučaju kada dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem. Na to upućuje odredba stava 2. istog člana. U tom slučaju poverilac stiče samo pravo da pored zahteva za ispunjenje ugovorene obaveze zahteva još i naknadu pričinjene mu štete nastale neispunjenjem ili dužnikovim zadocnjenjem u vršenju preuzete obaveze. Stoga se i pitanje postojanja ili nepostojanja prava poverioca da po sopstvenoj volji izvrši konvertovanje dospelog deviznog u dinarsko potraživanje mora razrešiti u skladu sa odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilnost tog odgovora uslovljena je pravnim karakterom ove zakonske odredbe. S tim u vezi, mišljenja smo da je odredba člana 395. ZOO imperativnog, a ne dispozitivnog karaktera. Ovo, najpre, iz razloga što se tom odredbom ustanovljava izuzetak od Zakonom o deviznom poslovanju ustanovljene opšte zabrane plaćanja i naplaćivanja u stranoj valuti. Otuda se i ustanovljeno pravilo o dopuštenosti konverzije odredbom člana 395. ZOO mora usko tumačiti. U tom kontekstu ciljno tumačenje nesumnjivo ukazuje na kogentnu prirodu ove odredbe. Šta više, isti zaključak se može izvesti i na temelju njenog jezičkog značenja. Ovo iz razloga što se tumačenje upotrebljenog izraza “može” mora tumačiti u kontekstu celovitog jezičkog značenja odredbe člana 395. ZOO, a ne nezavisno i izolovano od jedinstvenog značenja ostalih reči kojima se ova norma iskazuje. Ako se tako sagleda jezičko značenje odredbe člana 395. ZOO onda se dolazi do zaključka da se pravo značenje reči “može” iznalazi u skladu sa povezanim značenjem ostalih reči koje slede iza te reči i sa njom čine jedinstvenu jezičku celinu. One glase: “može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze”. Ako se taj deo rečenice poveže sa prethodnim rečeničkim sklopom, onda je jasno da se novčana obaveza koja glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu može ispuniti u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Tako se i zaključuje da se konverzija dinarskog duga može zahtevati samo po važećem kursu dinara na dan ispunjenja. Pod danom ispunjenja može se podrazumevati samo datum kada je stvarno izvršeno efektivno plaćanje deviznog duga. Zato je samo tog dana, a ne i pre izvršene isplate pravno moguća i dopuštena konverzija deviznog u dinarsko potraživanje.

Pravilnost ovakvog stanovišta ne dovodi se u pitanje ni stavom Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 9.3.1989. godine, po kome zahtev za isplatu novčane obaveze koja glasi na određeni iznos novčanih jedinica u stranoj valuti u sebi sadrži i zahtev za isplatu određenih novčanih jedinica u domaćoj valuti (dinarima). Naprotiv, ovakvo stanovište je upravo na liniji navedenog pravnog shvatanja. Ovo iz razloga što se takvim stavom direktno omogućava realizacija dopuštenog načina ispunjenja deviznog duga u skladu sa odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima. Time se samo omogućava pružanje sudske zaštite poveriocu deviznog potraživanja i u slučaju kada njegov tužbeni zahtev protivno zabrani ustanovljenoj Zakonom o deviznom poslovanju glasi na određeni devizni iznos. Međutim, i u tom slučaju se konverzija može izvršiti isključivo po važećem kursu dinara na dan plaćanja. To praktično znači i da sud može usvojiti tužbeni zahtev poverioca deviznog potraživanja i kada on protivno zakonskoj zabrani glasi na određeni devizni iznos, ali samo tako što će obavezati dužnika da poveriocu umesto traženog deviznog isplati odgovarajući dinarski iznos preračunat po važećem kursu dinara na dan plaćanja.

Međutim, to nije slučaj sa deviznim potraživanjima konstituisanim ugovorom zaključenim nakon stupanja na snagu novog saveznog Zakona o deviznom poslovanju, a kasnije i novog republičkog Zakona o deviznom poslovanju. Ovi zakoni dopuštaju ustanovljenje i izvršenje deviznih isplata u svim slučajevima propisanim posebnim odredbama tih zakona, kao na primer, odredba člana 34. stav 3. tačka 1-3. novog republičkog Zakona. One se mogu realizovati prenosom ugovorom određenog deviznog iznosa, ili isplatom njegove dinarske protivvrednosti po važećem kursu na dan konverzije koji je ugovorom određen. To znači da se u takvom slučaju voljom ugovornih strana može odrediti bilo koji datum konverzije deviznog u dinarski dug. Otuda se nakon stupanja na snagu novog saveznog Zakona o deviznom poslovanju pitanje dopuštenosti konverzije mora raspraviti u skladu sa iskazanom voljom ugovornih strana. Na to upućuje i odredba člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da je poverilac u obveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi. Voljom ugovornih strana se opredeljuje valuta plaćanja, ali i eventualna dopuštenost i datum konverzije deviznog u dinarski dug. Zbog toga poverilac može zahtevati samo ispunjenje ugovorom konstituisane obaveze na način kako ona glasi.

Prema tome, mogućnost konverzije deviznog u dinarski dug je pravno dopuštena samo u slučaju kada je saglasno sada važećem zakonu to ugovorom stranaka izričito propisano. U protivnom, poverilac može zahtevati samo isplatu ugovorom ustanovljenog deviznog iznosa duga. Zato se jednostranom voljom poverioca ne može konvertovati devizni u dinarski dug ni pre ni nakon njegovog dospeća. Iz istih razloga se ni dužnik ne može osloboditi svoje obaveze samoinicijativno izvršenom konverzijom i isplatom dinarskog umesto dugovanog deviznog iznosa. Dosledno rečenom i sud može usvojiti zahtev za isplatu konvertovanog deviznog u dinarski dug samo u slučaju kada je takva mogućnost zakonom dopuštena i ugovorom izričito određena, ili se dužnik sa takvom isplatom naknadno (u toku spora) saglasio. U protivnom, ako je ugovorena obaveza deviznog plaćanja duga ustanovljena suprotno odredbama Zakona o deviznom plaćanju njeno ispunjenje se može tražiti samo u domaćem novcu po važećem kursu dinara na dan ispunjenja - isplate. To dalje znači da je u ovom slučaju zakonom isključena mogućnost jednostrane konverzije deviznog u dinarsko potraživanje pre datuma njegovog izmirenja. Iz tog razloga se i u sudskom sporu poveriocu takvog potraživanja može dosuditi samo dinarska protivvrednost deviznog duga po važećem kursu na dan plaćanja. Otuda se mora zaključiti da je dan plaćanja jedini datum kada se po sili zakona, a ne voljom ugovornih strana, vrši konverzija deviznog u dinarsko potraživanje, bez obzira da li se ispunjenje takve obaveze realizuje u roku dospeća ili putem dobrovoljne odnosno prinudne isplate u slučaju dužničke docnje.

Obračun zatezne kamate na devizna dugovanja

Učesnici obligacionog odnosa dužni su da izvrše svoje obaveze i odgovorni su za njihovo ispunjenje. Takvo ponašanje ugovornih strana propisano je odredbom člana 17. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Na ovom načelu obligacionih odnosa utemeljeno je pravo poverioca da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze i njegova dužnost da istu ispuni savesno i u svemu kako ona glasi.8 Na taj način zakonom je konstituisana obaveza dužnika da preuzetu obligacionu obavezu izvrši na način i pod uslovima utvrđenim ugovorom. Blagovremeno ispunjenje preuzetih ugovornih obaveza je pravilo ponašanja u obligacionim odnosima. Suprotnim ponašanjem vređaju se ugovorom ustanovljena prava druge ugovorne strane. Tako se umesto ispunjenja ugovora i ostvarenja očekivanog ekonomskog efekta iz tog pravnog posla rađa sporni odnos kojim se konstituišu nova prava u korist strane verne ugovoru. Jednom od tih prava odgovara obaveza dužnika da za period docnje u ispunjenju novčane obaveze plati poveriocu zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom.9 Pored toga, odredbom člana 278. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je i da poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje, dok je odredbom stava 2. istog člana ustanovljeno pravo poverioca i na naknadu štete veće od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate. Iz ovakvog zakonskog uređenja poveriočevog prava na zateznu kamatu proizilazi da je ista određena kao pretpostavljena šteta čije se postojanje ne mora posebno dokazivati.

Međutim, zatezna kamata ima i funkciju podsticajne mere za blagovremeno ispunjenje ugovorne obaveze. Stoga propisana stopa zatezne kamate, kao pretpostavljene štete, mora biti veća od stope inflacije, ali manja od gornje granice profitne stope ostvarene u nacionalnoj ekonomiji. U protivnom, zakonom propisani karakter zakonske kamate kao pretpostavljene štete izgubio bi svoj smisao. Na to upućuje sadržina odredbe člana 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da postojanje stvarne štete u iznosu većem od obračunate zatezne kamate daje pravo poveriocu i na njeno namirenje. Ona se iskazuje u razlici između iznosa obračunatog po stopi zatezne kamate i stvarne vrednosti dugovane stvari, odnosno vrednosti pruženih usluga. Zato se kroz obračun zatezne kamate ne može konstituisati poveriočevo pravo na naknadu štete u većem iznosu od stvarne štete. U protivnom, zakonska zatezna kamata bi se od pretpostavljene štete transformisala u novčanu kaznu čija visina znatno premašuje pretpljenu stvarnu štetu zbog dužničke docnje.

Jasno je da za transformisanje zatezne kamate kao pretpostavljene štete u novčanu kaznu nema zakonskog utemeljenja. Ipak, obračun zatezne kamate se vrši na način i po stopi propisanoj odredbom člana 2. i 3. sada važećeg Zakona o visini stope zatezne kamate. Tim zakonom je propisano da se stopa zatezne kamate sastoji od mesečne stope rasta cena na malo i fiksne stope od 0,5% mesečno. Odredbom člana 3. stav 1. istog zakona određeno je i da se obračun duga uvećanog za zateznu kamatu vrši tako da se fiksna stopa od 0,5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po stopi rasta cena na malo primenom konformnog metoda.10 Na isti način propisan je obračun zakonske zatezne kamate i po ranije važećem Zakonu o visini stope zatezne kamate. Razlika je samo u visini fiksne stope koja je po tom zakonu umesto sadašnjih 0,5%, iznosila 1,2%.11 Dakle, i po sada i ranije važećem zakonu, propisana je mesečna stopa zatezne kamate. Ona se sastoji od mesečne stope rasta cena na malo i fiksne mesečne stope koja je ranije iznosila 1,2% a sada 0,5% mesečno. Pri tome se i sada, kao i ranije, obračun zatezne kamate vrši množenjem fiksne meseče stope sa iznosom glavnog duga uvećanog za mesečnu stopu rasta cena na malo primenom konformne metode. To podrazumeva da se kamata iz meseca u mesec računa na osnovicu uvećanu za kamatu iz prethodnog meseca. Zbog ovakvog povećanja glavnice iz meseca u mesec iznos obračunate kamate u konačnom zbiru je veći od iznosa koji se dobija primenom prostog kamatnog računa. Ovo povećanje u proseku može iznositi i više od 100% u korist iznosa dobijenog obračunom konformnom metodom u odnosu na iznos dobijen obračunom primenom prostog interesnog računa. Osim toga, obračunata kamata konformnom metodom može višestruko preći iznos glavnog duga, čime se suprotno odredbi člana 15. ZOO narušava i ekvivalentnost uzajamnih davanja ugovornih strana.

U slučaju kada je zakonom i ugovorom dopuštena i izvršena konverzija dospelog deviznog u dinarski dug poveriocu se može dosuditi i zakonska zatezna kamata za period od datuma izvršene konverzije do konačne isplate. U protivnom, konverzija nije pravno moguća, a samim tim ni isplata zakonske zatezne kamate na iznos jednostrano preračunatog deviznog u dinarski dug. Međutim, sporno je i koja se kamata može dosuditi na devizni - nekonvertovani iznos duga. Pozitivnim propisima ovo pitanje nije uređeno, jer je sa stupanjem na snagu novog Zakona o visini stope zatezne kamate (“Službeni list SRJ” br. 9/01) prestala da važi odredba ranijeg člana 2. Zakona o visini stope zatezne kamate (“Službeni list SRJ” br. 32/93, 24/94, 28/96). Ova odredba je za potraživanja između domaćih i stranih fizičkih i pravnih lica koja glase na plaćanje u stranoj valuti propisivala zateznu kamatu po stopi od 6% godišnje. Međutim, sa prestankom njenog važenja sporno je da li se i koja kamatna stopa može dosuditi na iznos deviznog duga posle 3.3.2001. godine. Osim toga, u sudskoj praksi je prisutan i spor o visini stope zatezne kamate na dinarska potraživanja obezbeđena valutnom klauzulom.

U vezi sa iznetim spornim pitanjima u praksi su prisutna zalaganja da se na sva devizna i dinarska potraživanja obezbeđena valutnom klauzulom poveriocima prizna zatezna kamata u visini stope propisane Zakonom o visini stope zatezne kamate za sve vreme posle 3.3.2001. godine. Pravno utemeljenje ovakvog stava se nalazi u odredbi člana 1. sada važećeg Zakona o visini stope zatezne kamate kojom je propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze plaća kamatu na iznos duga do dana isplate po stopi utvrđenoj tim zakonom. Očito je da ova zakonska odredba ne pravi razliku između deviznog i dinarskog duga. Stoga bi se doslednom primenom odredbe člana 1. citiranog zakona i na dinarska potraživanja obezbeđena valutnom klauzulom morala primeniti kamatna stopa propisana odredbom člana 2. sada važećeg Zakona. Ona se sastoji iz mesečne stope rasta cena na malo i fiksne stope od 0,5% mesečno. Zato se, na prvi pogled, može zaključiti da ovakvo stanovište predstavlja zakonito rešenje spornog pitanja o visini i obračunu zatezne kamate na devizna potraživanja.

Međutim, u pokušaju iznalaženja validnog odgovora na ovo pitanje mora se poći od činjenice da isto nije uređeno pozitivnim propisima. Otuda se postojanje takve pravne praznine mora popuniti odgovarajućim tumačenjem. S tim u vezi, treba ukazati da se zakonskim propisivanjem stope zatezne kamate žele postići dva cilja. Prvi je, da se obračunom stope rasta cena na malo na iznos dinarskog duga očuva stvarna vrednost takvog potraživanja, a drugi, da se na utvrđenu stvarnu vrednost dugovanog iznosa primenom stope rasta cena na malo obračuna realna kamatna stopa od 0,5% mesečno. Na to upućuje odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate, kojom je propisano da se obračun duga uvećanog za zateznu kamatu vrši tako da se fiksna stopa od 0,5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po stopi iz člana 2. tačka 1.12 Ovakav obračun kamate na devizni i dinarski iznos duga obezbeđenog valutnom klauzulom vodio bi njegovoj dvostrukoj valorizaciji. Ovo iz razloga što devizna potraživanja nisu podložna obezvređivanju njihove stvarne vrednosti, kao što je to slučaj sa dinarskim dugom. Zato bi valorizacija deviznog potraživanja stopom rasta cena na malo predstavljala povredu načela ekvivalentnosti uzajamnih davanja na štetu dužnika. Osim toga, poverilac deviznog i dinarskog potraživanja obezbeđenog valutnom klauzulom sticao bi korist na štetu dužnika i zbog primene konformnog metoda obračuna zatezne kamate. I ne samo to. Poverilac deviznog i dinarskog potraživanja obezbeđenog valutnom klauzulom bi iz istih razloga primenom zakonom propisane stope zatezne kamate stekao privilegovan položaj i u odnosu na sve druge poverioce čije potraživanje glasi na dinare.

Kod takvog stanja stvari i nesporne intencije zakona da se ugradnjom stope rasta cena na malo u stopu zatezne kamate očuva stvarna vrednost dinarskog duga mišljenja smo da poveriocima deviznog potraživanja za period od 3.3.2001. godine do isplate pripada samo kamata u visini fiksne stope od 0,5% mesečno. Ovakvo stanovište se temelji na odredbi člana 3. stav 3. Zakona o visini stope zatezne kamate. Njime je propisano da za mesec za koji je stopa rasta cena na malo jednaka nuli ili je negativna, mesečna stopa zatezne kamate jednaka je fiksnoj stopi od 0,5% mesečno. Ovakvo zakonsko naređenje ima za cilj da spreči svaku mogućnost neosnovanog uvećanja glavnog duga na štetu dužnika. Zato se citiranom odredbom i propisuje da u slučaju odsustva rasta cena na malo nema mesta bilo kakvoj valorizaciji glavnog duga. Naprotiv, to je razlog što se u svim mesecima bez iskazanog rasta cena na malo zatezna kamata može obračunati samo primenom fiksne kamatne stope od 0,5% mesečno. I u tom slučaju obračun se vrši množenjem nominalnog iznosa glavnog duga sa fiksnom kamatnom stopom od 0,5% mesečno primenom konformnog metoda. Zato se u odsustvu eksplicitnog zakonskog rešenja o visini i obračunu stope zatezne kamate na iznos deviznog i dinarskog potraživanja obezbeđenog valutnom klauzulom ova pravna praznina mora popuniti analognom primenom odredbe člana 3. stav 3. Zakona o stopi zatezne kamate. Samo na taj način može se doći do zakonitog rešenja spornog pitanja o visini stope zatezne kamate na devizna i valutnom klauzulom obezbeđena dinarska potraživanja. U protivnom, a za slučaj da se obračun zatezne kamate na iznos tih dugovanja vrši po stopi do 2% godišnje13 izostaje ne samo kaznena (ekonomska) funkcija zatezne kamate, već se narušava i načelo ekvivalentnosti uzajamnih davanja. Sa druge strane, a za slučaj da se i na ova potraživanja kamata obračunava na iznos njihove dinarske protivvrednosti primenom zakonom propisane kamatne stope i metoda obračuna došlo bi do dvostruke valorizacije istih, kojom se drastično narušava načelo ekvivalentnosti uzajamnih davanja na štetu dužnika. Stoga predloženi način obračuna zatezne kamate na devizna i valutnom klauzulom obezbeđena dinarska potraživanja ima ne samo pravno, već i ekonomsko opravdanje.

Međutim, primena navedenog stava je moguća samo za period posle 2.3.2001. godine. Pre toga, u periodu od 3.7.1993. do 2.3.2001. godine, zatezna kamata na devizna potraživanja i dinarska potraživanja obezbeđena valutnom klauzulom, mora se obračunati po stopi od 6% godišnje. Ovo iz razloga što je u tom periodu bila na snazi imperativna odredba člana 2. tada važećeg Zakona o visini stope zatezne kamate (“Službeni list SRJ” br. 32/93, 24/94, 28/96, 9/01) zato se za sve vreme njenog važenja mora primeniti zakonom propisna stopa zatezne kamate, a ona iznosi 6% godišnje. S tim u vezi, treba primetiti i da je tako propisana kamatna stopa približno ujednačena sa godišnjom kamatnom stopom koja se dobija primenom fiksne stope od 0,5% mesečno. To je, ujedno, još i argument više u prilog iznetog pravnog shvatanja.

Z a k lj u č a k

Dosledno rečenom zbog postojećeg normativnog uređenja prava na konverziju deviznog u dinarsko potraživanje, odnosno neuređenosti prava zatezne kamate na devizna potraživanja mogu se izvesti sledeći zaključci:

1) Ugovorom ustanovljena obaveza plaćanja u stranoj valuti protivno odredbama Zakona o deviznom poslovanju (ranijeg ili sada važećeg) može se konvertovati u dinarsku protivvrednost samo po važećem tržišnom kursu dinara na dan plaćanja.

2) Konverzija deviznog u dinarski dug može se izvršiti i voljom ugovornih strana u svim slučajevima novim Zakonom o deviznom poslovanju dopuštenog plaćanja u stranoj valuti.

3) Na zakonom dopuštena plaćanja u stranoj valuti može se obračunati i zatezna kamata za ceo period docnje u visini od 0,5% mesečno. U tom slučaju obračun kamate se vrši množenjem nominalog iznosa deviznog duga sa fiksnom stopom od 0,5% mesečno primenom konformnog metoda.

4) Primenom fiksne kamatne stope od 0,5% mesečno vrši se i obračun zatezne kamate na dinarski iznos dugovanja obezbeđenog valutnom klauzulom. U tom slučaju kamata se obračunava na minimalni iznos dobijen preračunom ugovorenog deviznog iznosa u dinarsku protivvrednost po važećem kursu na dan plaćanja za ceo period docnje, tako što se isti množi fiksnom kamatnom stopom od 0,5% mesečno primenom konformnog metoda obračuna.

____________________

1 Devizno poslovanje uređeno je sledećim zakonima:

1) Zakon o deviznom poslovanju (“Službeni list SRJ”, br. 12/95, 28/96, 29/97, 44/99, 74/99, 73/2000), koji se primenjivao u periodu od 1995. godine do 27. aprila 2002. godine;

2) Zakon o deviznom poslovanju (“Službeni list SRJ”, br. 23/2002, 34/2002 i “Službeni glasnik RS”, br. 101/2005) koji se primenjivao od 28. aprila 2002. godine do 26. jula 2006. godine;

3) Zakon o deviznom poslovanju (“Službeni glasnik RS”, br. 62/2006), koji se primenjuje od 27. jula 2006. godine.

2 Rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 4104/01 od 2.2.2002. godine

3 “U konkretnom slučaju potraživanje tužioca je devizne prirode, pa činjenica da je tužbeni zahtev postavljen u dinarskom iznosu koji u stvari predstavlja dinarsku protivvrednost deviznog duga, ne utiče na pravo tužioca na plaćanje neke druge kamate, osim domicilne. Ovo stoga što zahtev za isplatu novčanih jedinica u domaćoj valuti - dinarima sadrži u sebi zahtev za isplatu novčane obaveze određenog iznosa novčanih jedinica u stranoj valuti, a u dinarskoj protivvrednosti. Prema tome, tužilac bi imao pravo samo na domicilnu kamatu zbog docnje u isplati predmetne pozajmnice, bez obzira što je tužbeni zahtev postavljen u dinarima.” (Rešenje Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 952/2004 od 26.8.2004. godine).

4 Član 2. Zakona o visini stope zatezne kamate (“Službeni list SRJ” br. 32/93, 24/94, 28/96)

5 Član 10. Zakona o obligacionim odnosima

6 Član 5. Zakona o deviznom poslovanju (“Službeni list SFRJ” br. 66/85...96/91 i “Službeni list SRJ” 27/92...79/94)

7 Predrag Trifunović, Zatezna kamata - neka sporna pitanja, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda br. 3. str. 276, “Službeni glasnik”, Beograd, 2004.

8 Član 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima

9 Član 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima

10 Član 1. stav 2. tačka 1. i stav 3. Zakona o visini stope zatezne kamate

11 Član 2. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate (“Službeni list SRJ” br. 32/93, 24/94, 98/96)

12 Mesečna stopa rasta cena na malo

12 Mesečna stopa rasta cena na malo

13 Visina kamatne stope koja se obračunava na devizne depozite po viđenju