KOMPJUTERSKI PROGRAMI KAO AUTORSKO DELO
(KONVENCIJE, ZAKONI, PRAKSA)

Razvojem nauke i tehnike, novih tehnologija, a posebno informatike stvaraju i sve veće mogućnosti da se autorsko pravo zloupotrebljava. To je izazov za autorsko pravo, jer postojeće informacijsko društvo koristi kompjuterske i telekomunikacijske mreže u komercijalne, obrazovne, istraživačke i druge svrhe. Najmoćnija mreža u tome je Internet, globalna računarska mreža, kojoj svakodnevno pristupaju milioni korisnika širom sveta preko koje se trguje, šalje i prima elektronska pošta, razgovara, istražuje, zabavlja... To se vrši korišćenjem informacija pa i autorskih dela što je proces u stalnom razvoju.

Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO) vrši pripreme da i ona uvede globalnu informacijsku mrežu WIPOnet kako bi se olakšao pristup informacijama u oblasti intelektualne svojine zemljama u razvoju i obezbedila brža i efikasnija komunikacija u razmeni informacija. Masovno prihvatanje Interneta odnosno TPC/IP (Transmission Control Protokol Internet Protokol) u svetu trasiralo je put kojim će se u narednih pet do deset godina (u informatici se na duži period zbog naglog razvoja obično i ne računa) kretati informacione tehnologije pa je i u WIPOu sazrela ideja o unificiranom informacionom razvoju svetske zajednice za intelektualnu svojinu. (Slobodan Trifković, Marija Radosavljević, Implementacija računarske mreže Izbor objavljenih radova za intelektualnu svojinu 19902000, Knjiga prva str. 225 do 230). Pojava novih tehnologija, fonograma, videograma, baze podataka, satelitske i kablovske televizije i dr., a posebno kompjutera stvorili su uslove još većeg neovlašćenog iskorišćavanja i zloupotrebe autorskog dela. Autorska dela postaju pristupačna u iskorišćavanju kao slike, tekstovi, muzika, i dr., od strane korisnika koji ih mogu menjati i to bez saglasnosti autora i nosioca autorskog prava.

Postavlja se pitanje kako naći rešenja da se zaštite autorska prava, kako nosiocima autorskog prava obezbediti garancije zaštite imovinskih i moralnih prava? Kako obezbediti da pravo intelektualne svojine nađe sistem zaštite koji će pratiti savremeni informacijski i tehnološki razvoj, koji će obezbediti efikasniju pravnu zaštitu autorima i nosiocima autorskog prava?

Računarski (kompjuterski) program je originalna duhovna tvorevina ljudskog duha. Program sovtsver (Sovtware) kao nematerijalni deo uređaja ili sistema obuhvata niz programa, postupaka, pravila i odgovarajuće dokumentacije. Radi se o intelektualnom stvorenom sastavu pravila i uputa koji se beleže i izražavaju jezikom razumljivim kompjuterskom uređaju Hardveru (Hardware) koji prihvata podatke, sprovodi date operacije i daje rezultate. Program se sastoji od aritmetičkih i organizatorskih naređenja koja se izražavaju specijalnim simbolima, programskim jezikom kojih ima u upotrebi nekoliko.

U stvaranju programa može učestvovati više lica sa različitim kvalitetom rada, pa autori programa mogu biti više lica. Vlasnik i autor programa ne moraju biti ista lica. U korišćenju programa mogu biti uključena druga zainteresovana lica. Postavlja se potreba da se odnosi između svih tih lica i pravno urede.

Kompjuterski program je duhovna tvorevina i nastaje kao rezultat ljudskog stvaralaštva. Takva aktivnost izražava se kao koncepcija novih postupaka i ideja na kojima se zasniva jedan program i kao konkretizacija ovih ideja i postupaka u obliku programa, opisa programa i potrebne dokumentacije (Dr Vesna Besarović, Bilten Juzis 4/1988).

U Jugoslaviji se, posle brojnih dilema, diskusije i različitih pristupa kako u teoriji tako i u praksi u zemlji i inostranstvu, prvi put uređuje pitanje računarskih programa donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskom pravu ("Sl. list SFRJ", br. 21/90). Otklonjena je dilema pa se računarskim programima priznaje zaštita u okviru autorskog prava a ne patentograma. To pitanje se pre nas uređuje zakonom u Sjedinjenim Američkim Državama 1980. godine, a kasnije i u mnogim drugim zemljama.

Zakon o autorskom i srodnim pravima u daljem tekstu ZASP ("Sl. list SRJ", br. 24/98) koji je stupio na snagu 23. maja 1998. godine pitanju računarskih programa pruža zaštitu u izvornom, objektnom i izvršnom kodu (član 2. stav 2. tačka 10). Zakon štiti autora i nosioce autorskih prava kao i interese proizvođača računarskih programa. Time se doprinosi bržem privrednom i naučnom razvoju zemlje i uključivanju privrede u međunarodnu podelu rada i međunarodnu ekonomsku integraciju.

Autor programa odnosno njegov nosilac uživa autorskopravnu zaštitu kao i autori drugih dela uz uvažavanje specifičnosti računarskih programa i okviru prava koja zakon određuje. Zakon posebno određuje u određenom domenu pitanje računarskih programa odredbama članova 2, 5, 41, 48, 89, 91. i 92. stav 4.

Autor odnosno nosilac autorskog prava na računarskom programu uživa autorska, moralna i autorska imovinska prava u smislu zakona i ugovora koji se zaključuju u okviru zakona.

Cilj Konvencije je da unapredi zaštitu prava intelektualne svojine kako bi se podstakla stvaralačka aktivnost. Pod pojmom intelektualne svojine prema konvenciji označavaju se prava koja se odnose na: književna, umetnička, naučna dela; interpretacije umetnika i interpretatora i izvođača umetnika izvođača, fonograme i radio emisije; pronalaske u svim oblastima ljudske aktivnosti, naučna otkrića, industrijske uzorke i modele, fabričke, trgovačke i uslužne žigove, kao i trgovačka imena i trgovačke nazive, zaštitu od lojalne utakmice i sva druga prava vezana za intelektualnu aktivnost u industrijskoj, naučnoj, književnoj i umetničkoj oblasti (član 1).

Na diplomatskoj konferenciji 20. decembra 1996. godine u Ženevi u organizaciji Svetske organizacije za intelektualnu svojinu WIPO usvojen je WIPO Ugovor o autorskom pravu. WIPO Ugovor potpisala je 51 država kao i Evropska zajednica. Do sad je ugovor ratifikovalo 14 država među kojima i SAD. Da bi ugovor stupio na snagu potrebno je da ga ratifikuje 30 država. Jugoslavija nije potpisala niti ratifikovala WIPO Ugovor.

Kompjuterski programi su zaštićeni kao i književna dela u smislu člana 2. Bernske konvencije. Takva zaštita primenjuje se na kompjuterske programe bez obzira na način i oblik njihovog izdržavanja (član 4. WIPO ugovora).

Savet konstatuje da kompjuterski programi nisu jasno zaštićeni u svim zemljama članicama i da postoje razlike u zaštiti, a da oni igraju sve značajniju ulogu u brojnim industrijskim sektorima i da se tehnologija koja se na njih odnosi stoga može smatrati kao osnova za industrijski razvoj zajednice. Savet pod terminom Kompjuterski program označava programe bez obzira na njihov oblik računajući na one koji su ugrađeni u hardver, a termin obuhvata pripremne radove koncipiranja koji na kraju dovodi do razvijanja nekog programa, pod uslovom da su takve prirode da omogućavaju izradu kompjuterskog programa u kasnijim stadijumima. Procena kvaliteta ili estetska vrednost programa nisu kriterijumi koji opredeljuju da li se radi o originalnom autorskom delu. Savet daje principe da bi se izbegla svaka dvosmislenost, šta se štiti a šta nije predmet zaštite na osnovu Direktive, način korišćenja, iznajmljivanja programa, prava autora da spreči nedozvoljeno umnožavanje svog dela, prava lica koja su legalno stekla kompjuterski program, trajanje zaštite i za mnoga druga pitanja.

Direktiva uređuje objekt zaštite (član 1), autorstvo kompjuterskog programa (član 2), pitanja korisnika zaštite (član 3) ograničavajućih akata (član 4), izuzetake od ograničenja (član 5), dekompilacije (član 6), specijalne mere zaštite (član 7), trajanje zaštite (član 8), očuvanje drugih pravnih odredbi (član 9), završne odredbe (član 10) kao i to da je Direktiva namenjena zemljama članicama (član 11).

Sporazumom se posebno uređuje pitanje kompjuterskih programa i zbirke podataka i to u odeljku prvom: Autorsko i srodno pravo, Kompjuterski program bilo u izvornom ili stvarnom kodu zaštićen je kao književno delo na osnovu Bernske konvencije (član 10. stav 1). U daljim odredbama uređuje se pitanje rentnih prava (član 11) i trajanje zaštite (član 12).

Pitanje ostvarivanja prava intelektualne svojine regulisano je u delu trećem Sporazuma, član 41. građanski i upravni postupci: pravni i objektivni postupci član (42), dokazi (član 43), nalozi (član 44), odšteta (član 45), ostala pravna sredstva (član 46), pravo na informaciju (član 47), obeštećenje tuženog (član 48), upravni postupak (član 49), privremene mere (člana 40), izbegavanje sporova i njihovo rešavanje i to transparentnost (člana 63), rešavanje sporova (član 64) i druga pitanja (o Sporazumu TRIPS Branka Totić, Patentni glasnik, Beograd broj 6/94 i Vesna Besarević, Blagota Žarković, intelektualna svojina, Međunarodni ugovori, Dosije, Beograd 1999. godine).

Da bi računarski program uživao autorskopravnu zaštitu mora se raditi o originalnoj intelektualnoj tvorevini koja nastaje radom autora, fizičkog lica a ne mašine. Vrednost računarskog programa, njegova namena, veličina, sadržina i način ispoljavanja i njegova dopuštenost nemaju uticaja na kvalifikaciju računarskog programa kao autorskog dela. Računarski program da bi uživao zaštitu kao i svako drugo autorsko delo, mora biti izražen u određenoj formi. Kod računarskog programa programski koncept i algoritmi bi odgovarali ideji kod književnog i umetničkog dela dok bi program u užem smislu (set instrukcija) odgovarao formi (V. Besarević cit. delo str. 272). Ideja kod računarskog programa pravno nije zaštićena pa bi pravnu zaštitu uživao program u užem smislu, odnosno set instrukcija koje se ubacuju u hardver.

Prema članu 41. ZASP dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja naknade umnožavanje primerka objavljenog dela za potrebe ličnog obrazovanja i slične potrebe, međutim, ta odredba se ne odnosi na računarske programe.

Kada se računarski program, koji je autorsko delo, pribavi na zakonit način radi sopstvenog uobičajenog namenskog korišćenja programa, tada pribavilac ima pravo bez dozvole i bez plaćanja doktorske naknade da:

Podatak dobijen na navedeni način ne sme se saopštavati drugima ili koristiti za druge svrhe, ali zakoniti pribavilac ima pravo da neposredno ili preko drugog stručnog lica koje radi po njegovom nalogu preuzme označene radnje (član 42. ZASP).

Računarski program može se napraviti na osnovu posebnog ugovora o narudžbi autorskog dela (član 89. do 91. ZASP), a može se stvoriti i za vreme trajanja radnog odnosa (član 92. do 95. ZASP). Prava i obaveze autora i naručioca i autora naručioca i autora i poslodavca kako imovinska tako i moralna prava moraju biti poštovana u skladu sa Zakonom.

Naručilac računarskog programa stiče sva prava iskorišćavanja računarskog programa ako nije ugovorom drukčije određeno, dok je poslodavac nosilac isključivih imovinskih prava na delu. Naručilac i poslodavac su dužni da autorska moralna prava autora poštuju.

Kako je računarski program stvoren u radnom odnosu poslodavac je na njemu isključivi nosilac imovinskih prava u okviru svoje registrovane delatnosti u roku od 5 godina od završetka dela ako opštim aktom ili ugovorom o radu nije drukčije određeno. U tom slučaju autor ima pravo na posebnu naknadu zavisno od efekata iskorišćavanja dela i zadržava i druga autorska prava. (Slobodan M. Marković: Osnovi autorskog i susednih prava "Naučna knjiga", Beograd 1992. str. 7173). Odnos između autora, nosioca autorskih prava, poslodavca i korisnika računarskog programa postaju sve aktuelniji zbog iskorišćavanja dela koje u sebi može nositi i određene komercijalne i druge vidove sticanja ekonomske koristi od strane korisnika računarskog programa čime se mogu umanjivati ekonomski efekti kako autora, tako naručioca odnosno poslodavca.

WIPO ugovor u članu 7. govori o rentalnim pravima i predviđa da autor kompjuterskog programa ima isključivo pravo da dozvoli davanje u javni komercijalni zakup originala i kopija svojih dela, a da se to ne odnosi na kompjuterski program, u slučaju kada sam program nije bitan (suštinski) predmet iznajmljivanja.

Računarski program može biti stvoren intelektualnim radom jednog i više lica. Ukoliko u njegovom stvaranju učestvuje više lica sva ta lica imaju koautorstvo na programu. Koautori mogu biti samo lica programeri čiji doprinos nije tehničke prirode.

Ugovorom o narudžbi ili ugovorom o radu i opštim aktom poslodavca treba urediti odnose između njih i autora a i odnose između koautora treba urediti posebnim ugovorom.

Pored građanskopravne zaštite računarski programi uživaju i krivičnopravnu zaštitu. ZASP u kaznenim odredbama predviđa krivično delo povrede moralnih prava autora i interpretatora (član 182), neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnih prava (član 183), uništenje ili oštećenje prve standardne kopije filmskog dela (član 184) i neistinito registrovanje autorskog dela i predmeta srodnih prava (člana 185). Iz navedenih odredbi nije jasno da li su i u kojoj meri krivičnopravno zaštićeni računarski programi. Pitanje ove zaštite postaje sve aktuelnije s obzirom na razvoj novih tehnologija i informatike i svih drugih oblika i vidova iskorišćavanja autorskog dela i mogućnosti za njihovu povredu. Krivična zaštita autorskih prava pa i računarskih programa treba da je i državni interes pa treba predvideti da se gonjenjem preduzima i preko državnog tužioca za određena dela. Postojeća odredba člana 186. ZASP predviđa da se gonjenje za krivična dela iz člana 182. do 185. Zakona preuzima po privatnoj tužbi. Takvo zakonsko uređenje nije svrsishodno i nije u funkciji zaštite autorskih dela pa i računarskih programa (Dimitrije Milić: Komentar Zakona o autorskom i srodnim pravima sa sudskom praksom, "Nomos", Beograd 1998, str.240. do 246).

Pitanje zaštite kompjuterskih programa ima poseban nacionalni i međunarodni značaj i predmet je pažnje i zaštite nacionalnih zakonodavstava i mnogih sporazuma. Računarski programi kao autorska dela i deo prava intelektualne svojine, kod nas uživaju zaštitu u okviru autorskog a ne patentnog prava. Za razliku od mnogih zemalja i međunarodnih akata (Direktive saveta evropske zajednice, WIPO ugovora, TRIPS sporazuma i dr.) računarski programi nisu svrstani u autorska književna dela već zakonodavac kod nas daje opštu definiciju autorskih dela, a posebno navodi šta se naročito smatra autorskim delom i tu nabraja i računarske programe.

ZASP kao moderan zakon nije mogao urediti sva pitanja a neka i ne spadaju u domen tog zakona, a od posebnog su značaja za efikasniju zaštitu prava intelektualne svojine. Zato je potrebno na bolji način urediti procesne zakone u vezi stvarne nadležnosti za rešavanje sporova u postupku pred sudom, pitanje krivičnopravne zaštite, a naročito da i državni tužilac ima pravo gonjenja za određena krivična dela zbog povrede autorskih dela i računarskih programa.

Razvoj kompjuterske industrije i informatike kao značajne privredne grane u koju se investiraju ogromna sredstva i najkvalitetniji kadrova i izrada kompjuterskih programa kao intelektualnih tvorevina zaslužuju sve bolju i kvalitetniju pravnu regulativu na nacionalnom i međunarodnom planu.

Razvoj kompjuterske tehnologije i informatike i pojava mnogih pravnih problema u vezi njih dovode do stvaranja nove pravne discipline Kompjuterskog prava i potrebe za izučavanjem te pravne oblasti.