KOMPENZACIONI PRIGOVOR I PRIGOVOR PROTIVTRAŽBINE RADI PREBIJANJA

Prof. dr Gordana Stanković,
Pravni fakultet - Niš

Novi Zakon o parničnom postupku Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, 125/04 od 22.11.2004), u odredbama koje se tiču glavne rasprave i njenog toka, doneo je određene novine u pogledu prava na iznošenje novih činjenica i novih dokaza.

Pravo na iznošenje onih novota koje se odnose na osnovanost tužbenog zahteva ograničeno je, po pravilu, na prvostepeni postupak. Prema odredbama ZPP, stranke imaju pravo da u toku cele glavne rasprave iznose nove činjenice i da predlažu nove dokaze, bez obzira da li to čine u pripremnim podnescima ili u svom raspravnom govoru - član 300. ZPP. U toku prvostepenog postupka sud ima aktivnu ulogu u formiranju činjeničnog supstrata odluke jer je dužan da se postavljanjem pitanja i na drugi celishodan način stara da se u toku postupka iznesu sve bitne činjenice, da se dopune nepotpuni navodi stranaka o pravno relevantnim činjenicama, da se označe dokazna sredstva koja se odnose na pojedine navode stranaka ili dopune predlozi koji se odnose na dokaze, i da se, uopšte, pruže sva potrebna razjašnjenja da bi se utvrdilo činjenično stanje koje je od značaja za odluku o osnovanosti zahteva za presudu - član 299. ZPP.

Pravo na neograničeno iznošenje novota koje se tiču glavnog zahteva u toku prvostepenog postupka omogućava ostvarivanje principa utvrđivanja istine, pravilno formiranje činjenične osnove i donošenje zakonite odluke. Iz tog razloga se, i po odredbama novog ZPP, tužba može preinačiti do zaključenja glavne rasprave - član 193. ZPP, a prigovor protivtražbine radi prebijanja, kao parnična radnja koja sadrži novi zahtev za presudu, može se istaći samo u toku prvostepenog postupka - čl. 359. st. 5. ZPP.

Pravo na iznošenje novota u žalbi, kao redovnom pravnom leku, ograničeno je i u novom ZPP iz određenih pravno-političkih razloga. Neograničeno pravo na iznošenje novota u pravnom leku bilo bi u suprotnosti sa principom o suđenju u razumnom roku i principom efikasnosti. Osim toga, ono bi moglo da podstakne abuzivno ponašanje parničara, koji nije zadovoljan prvostepenom odlukom, i da dovede do zloupotrebe procesnih ovlašćenja. Iz tog razloga, nove činjenice i novi dokazi se samo izuzetno, i pod određenim uslovima, mogu iznositi u žalbi. Pošto instancioni sud ima zadatak da ispituje pravilnost postupanja prvostepenog suda, žalilac, po pravilu, u žalbi može da iznosi samo onaj procesni materijal koji se nalazio pred prvostepenim sudom u momentu odlučivanja. Žalilac se u žalbi može pozivati samo na činjenice i dokaze koji su već bili izneti pred prvostepenim parničnim sudom ukoliko se, razume se, odnose na osnovanost tužbenog zahteva. Žalilac ima pravo da u žalbi iznosi nove dokaze samo ako ih iz opravdanih razloga nije izneo do zaključenja glavne rasprave, s tim što je dužan da dokaže postojanje određenih okolnosti koje predstavljaju opravdani razlog njegovog propuštanja - član 359. ZPP.

Činjenični supstrat odluke koji se formira u toku prvostepenog postupka do zaključenja glavne rasprave čine različite činjenice koje su stranke iznele da bi sud uverile u osnovanost svog zahteva za presudu. U činjenični supstrat odluke ulaze, između ostalog, i one činjenice kojima stranke iznose određene materijalno-pravne prigovore. Materijalno-pravnim prigovorima stranke osporavaju osnovanost zahteva za pružanje pravne zaštite i nastoje da postignu odbijanje konkretnog zahteva za presudu.

Materijalno-pravne prigovore, kao sredstva materijalno-pravne odbrane, stranka može, prema odredbama novog ZPP iznositi samo do zaključenja glavne rasprave. Pošto se činjenični supstrat odluke formira u toku prvostepenog postupka, stranke su prekludirane da svoje materijalno-pravne prigovore iznose u žalbi, kao redovnom pravnom leku. To se odnosi, pre svega, prema izričitoj zakonskoj odredbi, na prigovor zastarelosti i kompenzacioni prigovor. Pošto se radi o peremtornim prigovorima, kojima se ističe na okolnost da je potraživanje u vreme podizanja tužbe prestalo (zbog zastarelosti ili je ugašeno kompenzacijom), sasvim je razumljivo što je pravo na iznošenje ove vrste činjenica vremenski ograničeno i vezano isključivo za prvostepeni postupak.

Materijalno-pravne prigovore žalilac ne može da iznosi u žalbi, bez obzira da li tvrdi da se radi o pogrešno ili o nepotpuno utvrđenom stanju stvari. Zbog opšteg režima koji se tiče novota, u žalbi se ne mogu iznositi prigovor zastarelosti i kompenzacioni prigovor - član 359. st. 3. ZPP. Žalilac nema pravo da u žalbi ističe da je potraživanje tužioca prestalo da postoji zbog nastale kompenzacije pre podizanja tužbe ukoliko tu okolnost nije izneo u toku prvostepenog postupka ili da je kondemnatorna tužba podignuta radi ostvarivanja zastarelog potraživanja.

U praksi se često ne pravi razlika između kompenzacionog prigovora (ili prigovora prebijanja), kao materijalno-pravnog sredstva odbrane tuženog od tužbe, i prigovora protivtražbine radi prebijanja, kao parnične radnje koja sadrži novi zahtev za presudu, iako su u pitanju dve potpuno različite vrste parničnih radnji.

Poznato je da kompenzacija ili prebijanje predstavlja gašenje dospelih, uzajamnih i istovrsnih potraživanja između istih lica usled njihovog međusobnog potiranja. Kompenzacija je institut materijalnog, obligacionog prava. Ona omogućava da se brzo, bez troškova i rizika, na jednostavan način ostvaruje isti rezultat koji se postiže i ispunjenjem dveju obligacija. Pored toga, ona sprečava da onaj ko je isplatio svoj dug drugome, ne uspe kasnije da podmiri svoje potraživanje koje ima prema tom licu.

U našem pravu, prema odredbama ZOO, kompenzacija može da bude zakonska i sudska. Zakonska kompenzacija nastupa na osnovu jednostrane izjave volje jedne strane u obligacionom odnosu ukoliko su ispunjeni određeni uslovi. Sudska kompenzacija nastaje odlukom suda, na traženje parnične stranke i to ukoliko tuženi zatraži da se takva odluka donese. Tuženi takav zahtev može istaći u protivtužbi (kompenzaciona protivtužba) ili u prigovoru protivtražbine radi prebijanja. Uslovi koje treba da ispune potraživanja (tražbina i protivtražbina) da bi došlo do prebijanja, identični su i u pogledu sudske i u pogledu zakonske kompenzacije. Ove dve vrste kompenzacije razlikuju se samo u pogledu načina na koji prebijanje nastupa.

Prebijanje ne nastaje automatski, onog trenutka kad su se stekli uslovi za kompenzaciju. Da bi, prema odredbama ZOO, do kompenzacije došlo, potrebno je da jedna strana saopšti (izjavi) drugoj da vrši prebijanje tj. potrebno je da postoji izjava o kompenzaciji ili kompenzaciona izjava. Izjava o kompenzaciji je jednostrana materijalno-pravna izjava volje koja ima preobražajni karakter. Materijalno pravo predviđa pretpostavke za punovažnost i dejstva izjave o prebijanju. Dejstvo ove izjave je u tome što ona izaziva prebijanje. Kompenzacija nastaje onog časa kad su se stekli uslovi da do kompenzacije dođe, tako da dejstvo ove izjave u materijalno-pravnim odnosima nastupa ex tunc.

Ukoliko dužnik, pošto je poveriocu već saopštio svoju kompenzacionu izjavu, ipak bude tužen, i tužilac, tužbom za osudu na činidbu, zatraži da tuženi plati dug, tuženi je prinuđen da se od te tužbe brani na materijalno-pravnom terenu isticanjem kompenzacionog prigovora.

Kompenzacioni prigovor je materijalno-pravni prigovor kojim se tuženi brani od tužbe na materijalno-pravnom terenu. Tuženi se brani tako što ističe da je još pre parnice dao izjavu o kompenzaciji i da je na taj način izvršio prebijanje, te je to dovelo do gašenja uzajamnih, istorodnih i dospelih potraživanja i to od časa kad su se stekli zakonski uslovi da do prebijanja dođe. Isticanjem kompenzacionog prigovora u parnici, tuženi ne osporava tužiočeve navode o postojanju tužiočevog potraživanja, niti pobija njegov pravni osnov. Tuženi ističe samo postojanje jedne nove činjenice, postojanje izjave o kompenaciji, koja je izazvala prestanak tužiočevog potraživanja i da je, iz tog razloga, i njegov tužbeni zahtev neosnovan, kao i da ga iz tog razloga i treba odbiti.

Ako tužilac eventualno ne prizna da mu je saopštena izjava o kompenzaciji, tuženi, u skladu sa pravilom o teretu dokazivanja, mora da dokazuje svoje navode o tome da je dao kompenzacionu izjavu i da je tako izvršeno prebijanje.

Mogućno je i da je tuženi, tek pošto je parnica počela da teče, dao izjavu o kompenzaciji. I u tom slučaju, tuženi će pred sudom istaknuti kompenzacioni prigovor, kao sredstvo svoje materijalno-pravne odbrane od tužbe, i dokazivati da je nastupila posledica koja je materijalnim pravom predviđena ako je data izjava o kompenzaciji, tj. dokazivati da je došlo do gašenja uzajamnih potraživanja i da tužbeni zahtev kao neosnovan, u celini ili delimično, treba odbiti.

I u jednoj, i u drugoj situaciji, sud utvrđuje da li postoji nova činjenica koja je istaknuta kompenzacionim prigovorom - da li je data izjava o kompenzaciji i da li je nastupilo njeno dejstvo. Ukoliko je izjava data, a bili su ispunjeni svi materijalno-pravni uslovi za prebijanje, tužiočev tužbeni zahtev nije osnovan, u celini ili delimično, i sud će ga odbiti.

Tuženi koji je u toku parnice ili pre parnice dao izjavu o prebijanju, brani se od tužbe isticanjem kompenzacionog prigovora, tako da korišćenjem jednog materijalno-pravnog prigovora, koristi jedno od sredstava materijalno-pravne odbrane od tužbe. Tuženi ističe da je tužiočevo potraživanje postojalo ali da se kasnije ugasilo i zato traži da se tužbeni zahtev odbije kao neosnovan, u celini ili delimično.

Tuženi koji se od tužbe brani isticanjem kompenzacionog prigovora ne može u toku parnice da istakne i prigovor protivtražbine radi prebijanja. Ukoliko tuženi tvrdi da je već došlo do građansko-pravne (zakonske) kompenzacije i do gašenja potraživanja, on ne može istovremeno da traži da u pogledu istih potraživanja dođe i do sudske kompenzacije i da sud, svojom odlukom, izvrši prebijanje.

Prigovor protivtražbine radi prebijanja je stranačka parnična radnja tuženog kojom on, u toku parnice, ističe novi zahtev za presudu.

Tuženi, koji u toku parnice ne osporava postojanje potraživanja poverioca, može da istakne postojanje svoje nekompenzirane ali kompenzabilne protivtražbine, i da zatraži od suda da sud presudom izvrši prebijanje potraživanja (tražbine i protivtražbine) i da potom odbije tužiočev tužbeni zahtev kao neosnovan. U tom slučaju tuženi je u toku parnice istakao prigovor protivtražbine radi prebijanja. Tuženi, koji ovu radnju preduzima, ističe da do prebijanja pre parnice nije došlo, iako su bili ispunjeni zakonski uslovi, i traži od suda da on izvrši prebijanje svojom odlukom. Zbog toga se i ova parnična radnja zove “prigovor protivtražbine radi prebijanja”.

Prigovor protivtražbine radi prebijanja je parnična radnja tuženog kojom on iznosi svoje tvrđenje da i on prema tužiocu, kao poveriocu, ima protivtražbinu koja ispunjava uslove za prebijanje sa potraživanjem iz tužbe i traži od suda da on prebijanje izvrši svojom odlukom. Po svojoj pravnoj prirodi, prigovor protivtražbine radi prebijanja je parnična radnja tuženog koja sadrži novi zahtev za presudu.

Pošto su u parnici istaknuta dva zahteva za presudu, sud ima zadatak da ispita i utvrdi da li postoje potraživanja parničara i da li su ispunjeni uslovi za prebijanje predviđeni ZOO. Ukoliko su ispunjeni uslovi za prebijanje, sud će svojom odlukom izvršiti prebijanje i potom, zavisno od toga da li je došlo do potpunog ili delimičnog prebijanja, odbiti tužiočev tužbeni zahtev u celini ili delimično. Ako se, usled izvršene kompenzacije potraživanje tužioca nije ugasilo (u potpunosti ili delimično), sud ne može da odbije tužbeni zahtev.

Prigovor protivtražbine radi prebijanja je parnična radnja tuženog koju on može da preduzme pod određenim uslovima:

1) Prigovor protivtražbine radi prebijanja može da istakne samo tuženi od trenutka kad je parnica počela da teče pa sve do zaključenja glavne rasprave. Pošto se radi o parničnoj radnji koja sadrži novi zahtev za presudu, prigovor protivtražbine radi prebijanja se ne može isticati posle zaključenja glavne rasprave ili u toku drugostepenog postupka tj. na usmenoj drugostepenoj raspravi.

2) Prigovor je dopušten ako postoji jurisdikcija domaćih sudova i ako je parnični sud stvarno nadležan za rešavanje o novom zahtevu.

3) Od trenutka litispendencije zasnovana je nadležnost parničnog suda za podizanje prigovora protivtražbine radi prebijanja po pravilima o atrakcionoj nadležnosti. 

4) Prigovor protivtražbine radi prebijanja tuženi može da koristi kao neposrednu odbrambenu parničnu radnju i kao eventualno defanzivnu parničnu radnju. Kad želi da izazove kompenzaciju odlukom suda i odbijanje tužbenog zahteva za iznos protivtražbine, tuženi odmah ističe ovaj prigovor. Kad tuženi vojuje protiv tužbe drugim procesnim radnjama (npr. osporava osnovanost tužbenog zahteva), a za slučaj da sa tom odbranom ne uspe, on može da istakne prigovor protivtražbine radi prebijanja eventualno, da bi se, žrtvovanjem protivtražbine, oslobodio tražbine.

5) Ukoliko je tužba odbačena ili povučena, sud ne može odlučivati o prigovoru protivtražbine radi prebijanja jer je on nesamostalna parnična radnja.

Prigovor protivtražbine radi prebijanja je parnična radnja tuženog koja sadrži novi zahtev za presudu koji tuženi ističe u toku parnice. On se, kao parnična radnja i razlikuje se od kompenzacione izjave. Izjava o kompenzaciji je materijalno-pravna izjava volje dužnika upućena poveriocu kojom on izjavljuje da vrši kompenzaciju. Prigovor protivtražbine radi prebijanja je parnična radnja koja je upućena sudu od koga se traži sudska odluka i tako stvara mogućnost da odlukom suda do kompenzacije dođe. Adresat prigovora je sud, a izjava o kompenzaciji je upućena drugoj strani u materijalno-pravnom odnosu - poveriocu.

Ovu parničnu radnju može da preduzme i punomoćnik tuženog koji ima parnično punomoćje. Radnja mora da bude blagovremeno preduzeta podneskom koji treba da bude dostavljen tužiocu.

Sam prigovor protivtražbine radi prebijanja nije materijalno-pravna izjava volje kojom se izaziva kompenzacija. Ova parnična radnja, sama po sebi ne može da izazove kompenzaciju jer se ona ostvaruje preko sudske odluke.

Prigovor protivtražbine radi prebijanja može se sa uspehom koristiti samo ako postoje oba potraživanja odnosno ako prethodno nije bila data izjava o kompenzaciji; ako je izjava o kompenzaciji data, došlo je do kompenzacije i isticanje prigovora protivtražbine radi prebijanja više nije osnovano. Kad je data izjava o kompenzaciji, do kompenzacije dolazi onog trenutka kad su se srela kompenzabilna potraživanja, dok u slučaju sudske kompenzacije, prebijanje nastaje konstitutivnom sudskom odlukom.

Pošto je prigovor protivtražbine radi prebijanja parnična radnja koja sadrži zahtev za presudu, on se može povući, opozvati. Izjava o prebijanju ne može da bude vezana za uslov; prigovor protivtražbine radi prebijanja može da bude istaknut i kao eventualna defanzivna parnična radnja.

Prigovor protivtražbine radi prebijanja je stranačka parnična radnja koja se razlikuje i od kompenzacionog prigovora. Prigovor protivtražbine radi prebijanja je dispozitivna parnična radnja. S obzirom na cilj, prigovor je i ofanzivna i defanzivna parnična radnja.

Prigovor protivtražbine radi prebijanja je nesamostalna parnična radnja. Ukoliko tužba bude odbačena ili povučena, sud neće odlučivati o prigovoru protivtražbine radi prebijanja (za razliku od slučaja kad je bila podignuta kompenzaciona protivtužba). Ako se parnica ne okonča presudom, prigovor protivtražbine radi prebijanja ne izaziva nikakve posledice u materijalno-pravnim odnosima odnosno ne dovodi do kompenzacije jer je nju mogla da izazove samo sudska odluka.

Prigovor protivtražbine radi prebijanja je parnična radnja i zato on svoje dejstvo proizvodi samo u parnici. Ovom parničnom radnjom tuženi ističe novi zahtev za presudu i tako pokreće postupak u kome treba odlučiti o osnovanosti njegovog zahteva za presudu. Tuženi ovom radnjom pokreće parnicu o protivtražbini, i kad o novom zahtevu počne litispendencija, isti zahtev za presudu on više ne može isticati u novoj parnici. Litispendencija u pogledu zahteva istaknutog prigovorom počinje od trenutka kad je tužilac o prigovoru obavešten.

Tuženi može da raspolaže svojom parničnom radnjom. On može da povuče prigovor protivtražbine radi prebijanja. Za povlačenje prigovora nije potreban pristanak tužioca. U slučaju da prigovor bude povučen, litispendencija o zahtevu koji je istaknut prigovorom prestaje.

O zahtevu za presudu iz prigovora protivtražbine radi prebijanja sud odlučuje presudom, koja, pošto postane pravnosnažna, izaziva dejstvo u materijalno-pravnim odnosima.

Iako prigovor protivtražbine radi prebijanja, kao parnična radnja, proizvodi svoje dejstvo u parnici, izuzetno, pored procesnog dejstva, ova parnična radnja izaziva i jedno materijalno-pravno dejstvo izričito predviđeno odredbama ZOO: dovodi do prekida toka roka zastarelosti.

ZPP nije predvideo posebna pravila o formi ove stranačke parnične radnje. Tuženi može da preduzme ovu parničnu radnju i u pismenoj i u usmenoj formi - član 14. ZPP.

Prigovor se može istaći do zaključenja glavne rasprave.

Tok postupka u parnici u kojoj je istaknut prigovor protivtražbine radi prebijanja zavisi od držanja tužioca odn. od toga da li on priznaje postojanje protivtražbine ili ne, kao i od toga da li je prigovor istaknut kao neposredno ili kao eventualno odbrambeno sredstvo. Samim tim, od toga zavisi i redosled raspravljanja i izviđanja u svakoj konkretnoj parnici.

O zahtevu za presudu istaknutom u prigovoru protivtražbine radi prebijanja sud odlučuje konačnom presudom kojom odlučuje o osnovanosti tužbenog zahteva.

O zahtevu za presudu koji je istaknut prigovorom protivtražbine radi prebijanja sud ne može da odluči delimičnom presudom jer je on nesamostalna parnična radnja. S druge strane, kad je istaknut prigovor, uspostavlja se uslovljavajući odnos između tužbenog zahteva i zahteva iz prigovora, tako da nije mogućno odlučivanje delimičnom presudom ni o usvajanju tužbenog zahteva. Sud može jedino da donese delimičnu presudu kojom će utvrditi da postoji tužiočevo potraživanje. Ovakav stav u procesnoj literaturi pravda se opštim procesnim interesima i zaštitom interesa tužioca.

U parnici u kojoj je istaknut prigovor protivtražbine radi prebijanja, sud ne može odlučiti dopunskom presudom ni o zahtevu iz tužbe, ni o zahtevu iz prigovora.

Presuda koja se donosi u parnici u kojoj je istaknut prigovor protivtražbine radi prebijanja ima specifičan dispozitiv pošto sud odlučuje o zahtevima za presudu parničara koji se nalaze u specifičnom, uslovljavajućem odnosu. Izreka presude koja se donosi u parnici u kojoj je istaknut prigovor protivtužbine radi prebijanja sastoji se, najčešće, iz tri stava. Njihova sadržina je različita jer zavisi od situacije u pitanju.

1) U prvom stavu dispozitiva sud utvrđuje da postoji potraživanje tužioca. U drugom stavu sud utvrđuje da postoji potraživanje tuženog. U trećem stavu sud vrši prebijanje tako što u celini odbija tužbeni zahtev ili ga delimično usvaja i nalaže tuženom da ispuni deo nekompenziranog dela potraživanja.

   Ako je protivtražbina bila veća od tražbine, sud neće osuditi tužioca na činidbu jer tuženi nije podigao protivtužbu već prigovor protivtražbine radi prebijanja kojim se može tražiti kompenzacija samo u granicama tužiočevog tužbenog zahteva.

2) Ukoliko sud utvrdi da je tuženi neosnovano podigao prigovor protivtražbine radi prebijanja, u prvom stavu dispozitiva sud utvrđuje da postoji potraživanje tužioca, u drugom stavu utvrđuje da ne postoji potraživanje tuženog, a u trećem stavu usvaja tužbeni zahtev.

3) Kad sud utvrdi da je neosnovan tužiočev tužbeni zahtev, on ne odlučuje posebno o tuženikovom zahtevu istaknutom prigovorom protivtražbine radi prebijanja jer je zahtev koji je ovom radnjom istaknut nesamostalan zahtev za presudu. Ukoliko je tužiočev tužbeni zahtev neosnovan, sud samo odbija tužbeni zahtev kao neosnovan.