Hajrija Mujović-Zornić
Marta Sjeničić*

Kodifikovana načela etike za brojne delatnosti u današnje vreme, sve više dobijaju na značaju i u skladu su sa težnjom da se istakne profesionalizam i stručnost u radu, kvalitet učinka rada i strukovno standardizovana postupanja. Istim procesom obuhvaćeno je i područje zdravstva. Naime, medicinski poslenici, a pre svega lekari, imaju svoju stalešku etiku, koja znači zakon njihove profesije. Taj zakon je rezultat prirode njihove delatnosti i staleške, profesionalne autonomnosti. Pored interdisciplinarnosti medicinskog prava, koga mnogi teoretičari nazivaju i “pravo na raskršću”, jer preuzima delove drugih pravnih disciplina koji se tiču zdravstva, u značaju profesionalnih pravila ogleda se takođe druga njegova osobenost. Naime, medicinsko pravo ne čine samo državni propisi (zakoni i podzakonski akti), već i staleški propisi, profesionalni vodiči, protokoli i standardizovane medicinske procedure. U nekim zemljama kodifikacija profesionalnih pravila stavlja se u rang zakona, kao što je slučaj sa Francuskom, koja je donela poseban Zakon o medicinskoj deontologiji1, i sa Holandijom, koja takođe ima Zakon o zdravstvenim profesijama2, pri čemu je i u nizu drugih zakona iz oblasti biomedicine ugradila etička načela i dala im pravnu snagu, što svakako predstavlja osobeno rešenje.

Iako se medicinska etika temelji na opštim etičkim normama, medicina kao struka ima naročito izraženu posebnost svojih etičkih normi, jer su njen neposredni predmet čovek, njegov život, zdravlje i dostojanstvo. U osnovi etičkih pravila za lekarsku profesiju jeste humanost kao suština medicinske etike i osnovne postavke “da samo dobar čovek može biti dobar lekar, da je poverenje u lekara temelj odnosa lekar - pacijent, i da lekar treba da leči ne samo bolest nego i bolesnika”.3 Osim toga, medicinska profesija se od davnina objašnjava korpusom etičkih stavova razvijenih primarno u korist pacijenta. Kao član te profesije lekar mora biti svestan pre svega odgovornosti za pacijente, kako pred društvom, pred drugim zdravstvenim profesionalcima, tako i pred samim sobom. Ovde je, naime, reč o standardima postupanja koji definišu suštinu savesnog rada lekara.

Osobenosti razvoja medicine i donekle slabljenje odnosa poverenja između lekara i pacijenta u novije vreme dovodi do toga da se staleški i pravni propisi, kojima se lekari pravno obavezuju da poštuju usvojene principe medicinske etike, sve više prožimaju. Nekada su moralne i pravne dužnosti lekara u toj meri sjedinjene da ih je teško u pojedinostima razlučiti. S druge strane, staleške i pravne norme često se dopunjuju, odnosno onde gde postoji pravna praznina važe etička pravila, a tamo gde su doneta pravna pravila ona se paralelno primenjuju ili, u slučaju različitih rešenja, imaju primat nad staleškim pravilima. O kompleksnosti pitanja u okviru ove problematike svedoče i pravne analize u kojima se istražuje specifična metodologija etičkih kodeksa, tj. kodifikacija etike i problemi povezani s tim, prednost definisanja jasnih etičkih pravila za zdravstvene profesionalce i pacijente, pri čemu bi etički kodeks slikovito mogao poslužiti kao “etički kompas” za sve njih. Protivnici kodifikacije smatraju da ona dovodi do pojednostavljenja etičkih pravila, smatrajući je kao nešto što dolazi “spolja” a ne “iznutra” što je imanentno svakoj etici.4

U izradi kodeksa radna grupa se rukovodila time da on treba da bude sveobuhvatan tj. da reguliše sva brojna pitanja lekarske delatnosti, počev od načela rada, organizacionih pitanja, posebnih medicinskih tretmana, do pitanja medicinske dokumentacije, reklamiranja, veštačenja i izdavanja potvrda. Razlog za to je što kod nas ne postoji još uvek zaokružena pravna regulativa u mnogim oblastima medicine, zbog čega primena odredaba ovog kodeksa treba da popuni postojeću pravnu prazninu, dok se ne donesu potrebni zakoni. Već u preambuli kodeksa jasno su izraženi ciljevi njegovog donošenja:

Odredbe se odnose na sve lekare koji stupaju u članstvo Komore i kao takvi su dužni da se upoznaju sa Kodeksom i da ga se pridržavaju. Nije od značaja da li lekar svoju profesionalnu delatnost obavlja u okviru javne ili privatne zdravstvene službe. Nepoznavanje odredaba kodeksa nikog ne opravdava. S druge strane, Komora je dužna, osim što članove upoznaje sa tekstom kodeksa, da pazi na poštovanje njime usvojenih rešenja. Protiv lekara koji se ne pridržava odredaba kodeksa Lekarska komora pokreće postupak pred sudom časti i tu je reč o profesionalnoj odgovornosti. Za postupak pred sudom časti i za sankcije koje taj sud može izreći važe propisi Zakona o lekarskoj i farmaceutskoj komori. Komora je, takođe, obavezna da se stara da svaki lekar prilikom upisa u registar položi lekarsku zakletvu, i potpiše izjavu da Kodeks prihvata kao svoj.

Odredbe prvog dela kodeksa imaju opšti karakter i nadalje su razrađene u posebnim delovima kroz pojedinačna rešenja (videti: pod B, čl. 1-20 Nacrta Kodeksa). Polazi se od definisanja suštine lekarske profesije koja se stavlja u službu zdravlja svakog čoveka i celog naroda. Ona je plemenita, slobodna i ne predstavlja preduzetničku niti trgovačku delatnost, budući da se u njenom obavljanju lekari ne rukovode prvenstveno svojim materijalnim koristima, nego dobrom za bolesnika. Lekar obavlja svoje zanimanje prema svojoj savesti, po zapovestima lekarske etike i u skladu sa odgovarajućim propisima koji važe za njegov profesionalni rad. S druge strane, lekar je samostalan i nezavisan u svom radu. Od načina rada i ponašanja svakog lekara zavisi značaj i ugled lekarskog poziva u celosti. Kodeks po prvi put kod nas govori o kategoriji kvaliteta lekarske usluge. Tako, lekar je dužan da osigura jednak kvalitet svog rada, koristeći sve mogućnosti koje mu za to stoje na raspolaganju. On je obavezan da primenjuje i mere kvaliteta koje je uvela Komora. Svaki lekar je dužan da, uvek i na svakom mestu, pruži hitnu medicinsku pomoć licu kome preti neposredna opasnost za život ili zdravlje. Licu nesposobnom za rasuđivanje, koje je svoj život dovelo u opasnost iz samoubilačke namere, lekar treba da pruži hitnu medicinsku pomoć ne respektujući njegovu volju. Kako u vreme mira tako i u vreme rata, lekar je dužan da svoje obaveze ispunjava sa prikladnim uvažavanjem ljudskog života i zdravlja, bez obzira na uzrast, pol, rasu, nacionalnost, veroispovest, društveni i materijalni položaj, političke poglede, partijsku pripadnost i druge okolnosti. Prilikom obavljanja svog zanimanja lekar treba da preduzima sve mere za predupređenje moguće štete po pacijenta, kao npr. kod štetnog delovanja lekova. U odnosu na svoju kompetentnost, lekar treba da svoja stručna znanja i umeće stalno održava i povećava.

Najznačajniji deo Kodeksa tiče se odnosa lekara prema pacijentima (Ibid, čl. 20-83). U vezi sa postupcima lečenja ističu se najpre određena prava lekara, koja nisu ograničena ili su samo delimično ograničena pravima pacijenta. To je prvenstveno sloboda lečenja, gde je lekar suveren i kompetentan. Lekar je dužan da se u svome radu pridržava važećih medicinskih standarda i u tom okviru on je slobodan da izabere one metode koje smatra najefikasnijim. Paralelno sa tim predviđa se pravo lekara da pod određenim uslovima odbije ili prekine lečenje (npr. kad nije kompetentan ili kad pacijent ne sarađuje). Međutim, ovo pravo ne postoji prema pacijentu kome je potrebna hitna lekarska pomoć. U tom kontekstu se reguliše i pravo na lekarski štrajk. Lekar koji odluči da učestvuje u zajedničkom štrajku ne oslobađa se time svoje lekarske dužnosti prema pacijentu. On treba da ukaže hitnu lekarsku pomoć i da se stara o pacijentima koji se već nalaze na lečenju. Naspram prava na naknadu za lekarsku uslugu Kodeks propisuje zabranu primanja poklona osim protivvrednosti koje imaju značaj sitnih zahvalnosti, što se ceni prema okolnostima konkretnog slučaja. Tačnije, lekaru je zabranjeno da od pacijenata ili trećih lica prima obećanja poklona ili same poklone, raspolaganja za slučaj smrti ili druge koristi, kao i sticanje materijalne koristi zbog propisivanja ili preporučivanja lekova. Isto tako, lekar ne sme dopustiti da mu za upućivanje pacijenta ili materijala koji treba ispitati neko obeća ili daje naknadu ili neku drugu korist.

Poseban deo Kodeksa u okviru ove glave odnosi se na pacijentovu autonomiju (Ibid, čl. 41-49). Intencija ovih odredaba jeste da se istakne pozicija pacijenta kao aktivnog, a ne pasivnog, učesnika u procesu lečenja. Govori se o dužnostima lekara da poštuje pacijentova prava, pre svega njegovo pravo na samoodređenje, na obaveštavanje i pristanak, na dostojanstven tretman i na privatnost. Tako, lekar treba da uvažava tzv. pravo na drugo mišljenje (second opinion), što znači da ne sme sprečavati pacijenta da se “o istoj stvari” obrati i nekom drugom lekaru. Ako pacijent želi da pribavi drugo mišljenje o stanju njegovog zdravlja i o načinu lečenja, lekar je dužan da mu olakša konsultaciju.

Lekar ne sme da preduzima nijedan medicinski zahvat bez pristanka prethodno obaveštenog pacijenta, budući da pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog tela i zdravlja. Ako je pacijent maloletan ili lišen poslovne sposobnosti pristanak daje njegov zakonski zastupnik. Pacijent ima pravo da odbije ono što mu se predlaže, čak i u situacijama kad je u pitanju spašavanje ili održavanje njegovog života. Lekar tada pacijentu ukazuje na moguće posledice nepristajanja i od njega uzima pismenu izjavu o tome.

Izuzeci od pravila o pristanku postoje u slučajevima hitnosti, prinudne medicinske intervencije ili kad se pristanak pacijenta pretpostavlja. Kodeks naročito pojašnjava značaj pretpostavljenog pristanka u slučajevima proširenja ili promene operativnog zahvata. Kad obavlja prinudnu medicinsku intervenciju nad licem koje je, na osnovu zakona ili odluke suda, dužno da se takvoj intervenciji podvrgne, lekar je dužan da poštuje njegovu ličnost i da se strogo pridržava odgovarajućih pravnih propisa. Pri tome, naglašava se posebno da lekar psihijatar ne sme primenjivati meru prinudne hospitalizacije duševno zdravog lica.

Pored pribavljanja pristanka druga važna obaveza lekara jeste obaveštavanje pacijenta, lično, blagovremeno i o svim okolnostima od kojih bi mogla da zavisi njegova odluka da pristane ili ne. To obaveštenje treba dati i bez pacijentovog traženja. Obaveza obaveštavanja proteže se i na komplikacije u lečenju koje neočekivano nastupe, kao i na greške u medicinskom tretmanu, što se takođe saopštava pacijentu, odnosno njegovom zakonskom zastupniku. Posledice neobaveštavanja sastoje se u tome da pacijentov pristanak nema pravnu važnost, a lekar koji zahvat obavi, makar i propisno, snosi rizik njegovog neuspeha i štetnih posledica.

Deca, nesposobni i stara lica shvataju se kao posebno osetljive kategorije pacijenata. Pojačana je njihova zaštita i lekar je dužan da se obrati starateljskim organima ili sudu kad u toku lečenja primeti da postoji zloupotreba u vršenju starateljskih prava nad ovim licima ili bilo kakav konflikt interesa u pogledu lečenja.

Po prvi put se uvodi odredba o uvažavanju religioznih uverenja pacijenta tj. da ukoliko pacijent to želi može mu se omogućiti duhovna podrška sveštenog lica.

U delu u kome se reguliše lekarski honorar uvodi se odredba da lekar treba da vodi računa i o ekonomskom stanju pacijenta (tzv. siromaško pravo), što važi pre svega za tarife usluga u privatnoj lekarskoj praksi. Naime, naknada za lekarsku uslugu treba da bude odmerena prema okolnostima konkretnog slučaja, zavisno od karaktera usluge, utrošenog vremena i ekonomskih prilika pacijenta, odnosno dužnika naknade. Pacijent ima pravo da od lekara traži pismenu potvrdu (račun) o plaćenoj naknadi. Lekar je slobodan da pacijenta leči i besplatno, pod uslovom da to ne čini isključivo u cilju reklamiranja i pridobijanja pacijenata.

Bliže se reguliše timski rad lekara i rad u konzilijumu i njihov odnos prema pacijentu, gde svako odgovara za svoje postupke i gde se pacijent maksimalno štiti u pogledu kontinuiteta lečenja i privatnosti. Tako, mišljenje lekara specijaliste kome se ordinirajući lekar obratio za pomoć ima karakter saveta, tako da za postupak lečenja odgovornost snosi ordinirajući lekar. Kad se radi o teškim i komplikovanim slučajevima, lekar ne treba da odlučuje sam, nego u konzilijumu. U slučaju kad lekari različitih specijalnosti rade zajedno, kao jedan tim koji opslužuje istog pacijenta, svaki je slobodan u obavljanju poslova iz svoje stručne oblasti, ali je, u isti mah, i sam prvenstveno odgovoran za svoj rad. Samo ako jedan lekar ima ulogu rukovodioca tima, on je dužan da nadzire ostale i da snosi odgovornost i za njihov rad.

Kod istovremenog zbrinjavanja više pacijenata, lekar treba da utvrdi redosled bolesnika (lista čekanja) vodeći računa prvenstveno o medicinskim pokazateljima, o čemu odlučuje, po pravilu, u kolegijumu. Kad se naruši odnos poverenja i dođe do sukoba i nesuglasica između lekara i pacijenta, konflikt se rešava kod rukovodioca zdravstvene ustanove, na sudu časti Komore, a u slučaju težih oblika kršenja odredaba Kodeksa i putem sudske zaštite, u krivičnom ili parničnom postupku.

Status umirućeg ili neizlečivo bolesnog čoveka predmet je posebne regulative. Kodeks stavlja u dužnost lekaru da pacijentu pruži uslove umiranja koji su dostojni čoveka, smatrajući da je umiranje jednako deo lečenja. Sledstveno tome, lekaru se dopušta pasivna eutanazija, kao pasivna pomoć u umiranju, tj. uzdržavanje od mera kojima se produžava život umirućem pacijentu pri čemu se vodi računa o pacijentovoj volji, bilo da je ona saznatljiva pretpostavljena ili ranije izražena, i o svrsishodnosti samog tretmana. Odlaganje neizbežne smrti za umirućeg pacijenta znači tada samo besmisleno produženje patnji, zbog čega se lekar ograničava samo na ublažavanje tegoba. Ostaje na snazi i dalje zabrana aktivne eutanazije, tj. preduzimanje mera kojima se aktivno skraćuje život umirućeg.

Kodeks naročitu pažnju posvećuje posebnim medicinskim merama ili postupcima koji pokreću važne etičke probleme i za čije indikacije i sprovođenje Komora utvrđuje odgovarajuće preporuke, kojih je lekar dužan da se pridržava. Prvi od tih postupaka koje kodeks uređuje jeste transplantacija tj. presađivanje delova ljudskog tela drugome (Ibid, čl. 53-59). Delovi ljudskog tela mogu se, pod zakonom određenim uslovima, uzimati od umrlih lica, a samo izuzetno i od živih davaoca. Od živih lica organ ili tkivo može se uzeti samo ako ne stoji na raspolaganju organ ili tkivo umrlog lica niti postoji alternativna terapijska metoda jednake delotvornosti. Pri tome, delovi tela živog lica koje je punoletno, duševno zdravo i poslovno sposobno mogu se uzeti radi presađivanja drugome samo ako ono na to pristane, i pod uslovom da se time očigledno ne dovodi u opasnost njegov život niti se njegovo zdravlje izlaže riziku trajnog ili težeg oštećenja. Lekar u zdravstvenoj ustanovi dužan je da primi pismenu izjavu o pristanku ili o protivljenju davanju delova tela za presađivanje i da o tome obavesti centar za presađivanje i određivanje podudarnosti delova ljudskog tela. Pismenu izjavu treba evidentirati i čuvati u medicinskoj dokumentaciji i upisati je u zdravstvenu legitimaciju izjavioca ili donatorsku karticu. Lekar ne sme zahtevati ili primati novčanu ili neku drugu naknadu zbog ustupanja delova ljudskog tela radi presađivanja. On je dužan da sprečava trgovinu delovima ljudskog tela namenjenih lečenju.

Po prvi put se kod nas govori o pravu pacijenta na izdvojene delove svoga tela posle neke medicinske intervencije, Izdvojeni delovi pacijentovog tela pripadaju pacijentu od koga su uzeti, i mogu se koristiti samo u dijagnostičke i terapijske svrhe radi njegove lične koristi. Predmeti ugrađeni u čovekovo telo kao trajna zamena za prirodne delove (na primer, veštačka rebra, veštački kukovi, zubne plombe, pejsmejkeri i sl.), takođe čine sastavni deo tela određenog lica. Veštački delovi izdvojeni iz tela pripadaju onome čije je telo, odnosno njegovim naslednicima.

Kodeks uređuje veštačko oplođenje kao poseban medicinski postupak čiji je cilj lečenje neplodnosti ili izbegavanje opasnosti od prenošenja teških bolesti (Ibid, čl. 59-62). Ono se obavlja unošenjem oplodnih ćelija i embriona u odgovarajuće organe žene. Pre započinjanja veštačkog oplođenja, lekar je dužan da zainteresovane partnere obavesti o pojedinim fazama postupka oplođenja, o izgledima na uspeh, o mogućim komplikacijama, i o troškovima tretmana. Lekaru koji praktikuje veštačku oplodnju dopušteno je da izvan tela žene oplodi samo onoliko jajnih ćelija koliko se embriona može odmah uneti u matericu žene, a to je najviše tri. Zamrzavanje embriona je u načelu zabranjeno. Postupak veštačkog oplođenja ne sme se primeniti da bi se izabrao pol budućeg deteta (tzv. selekcija pola), osim ako se time hoće izbeći teška nasledna bolest vezana za pol. Zabranjuje se tzv. surogat materinstvo, odnosno veštačko oplođenje kod koga se zna da će dete posle rođenja biti trajno ustupljeno drugome.

Začeće čovekovog života i rađanje su od posebnog značaja i lekar treba da se prema njima odnosi sa osećanjem naročite odgovornosti (Ibid, čl. 67-69). Imajući u vidu pravo na planiranje porodice, lekar je dužan da zainteresovanim licima pruži iscrpnu i pouzdanu informaciju o postupcima oplođenja i regulisanja začeća, u skladu sa aktuelnom medicinskom naukom i praksom. Lekar je ovlašćen da izvrši sterilizaciju žene ili muškarca samo u slučajevima koji su zakonom utvrđeni, tj. ako to iziskuju medicinski ili socijalni razlozi. Preuzimajući medicinsko staranje o trudnici lekar, u isti mah, preuzima na sebe odgovornost i za zdravlje i život deteta, sve do njegovog rođenja. Kod pobačaja kao korektivnog metoda planiranja porodice uvodi se tzv. klauzula savesti na koju se može pozvati lekar ginekolog ukoliko zbog svojih uverenja ne želi da izvrši dopušten pobačaj, uz obavezu da uputi na drugog lekara. Posebno se reguliše pobačaj nad maloletnom trudnicom, u kom slučaju lekar treba da vodi računa i o njenoj volji. Lekar koji vrši ili nadzire pobačaj treba da se stara o tome da se mrtav fetus ni na koji način ne zloupotrebi ili oskrnavi.

U ovom delu kodeksa najveći broj zabrana odnosi se na zaštitu embriona i genetske intervencije (Ibid, čl. 62-67). Zabranjuje se kloniranje ukoliko ono predstavlja stvaranje genetski identičnog potomstva. Naime, zahvat u čovečiji genom u nameri da se on promeni može se obaviti isključivo radi preventivnih, dijagnostičkih ili terapijskih ciljeva (terapijsko kloniranje). Nasuprot tome, nije dozvoljen zahvat u čovečiji genom sa ciljem da se stvore po genetskom sastavu istovetni embrioni i da se time izazove promena genoma potomaka (reproduktivno kloniranje). Zabranjuje se diskriminacija lica po osnovu genetskih osobina i kod svake analize ove vrste traži se pismeni pristanak pacijenta. Niko ne sme biti diskriminisan u bilo kom smislu zbog njegovih genetskih osobina. Pristanak na analizu genoma može se opozvati u svako vreme, pa i kad je analiza već okončana, ukoliko lice koga se ona tiče još ne zna za njene rezultate. To lice ima i pravo da zahteva uništenje registrovanih rezultata analize, budući da se analiza čovekovog genoma i njeni rezultati smatraju lekarskom tajnom.

Odredbama o sportskoj medicini reguliše se kontrola sportista i doping, kao lekaru nedozvoljeno sredstvo (Ibid, čl. 70-71). Zdravstvenu kontrolu sportiste lekar treba da vrši redovno, pre i posle treninga ili učešća u sportskom takmičenju. Lekar mora biti uporan u tome da se njegova procena prihvati, naročito kad je reč o sportu koji bi mogao izazvati povredu psihičkog integriteta sportiste. Neprihvatanje njegove ocene treba da prijavi merodavnom sportskom udruženju. Lekar ne sme savetovati, propisivati ili primenjivati nadražujuća farmakološka sredstva, koja su u stanju da menjaju učinak sportiste, naročito sredstva koja vrše neposredan ili posredan uticaj na prirodnu psihofizičku ravnotežu.

Predviđena su i odgovarajuća rešenja u pogledu medicinskih istraživanja na čoveku, koja dopuštaju terapijske i naučne oglede, ali pod strogo određenim uslovima (Ibid, čl. 72-76). U svom naučno-istraživačkom radu lekar treba da se rukovodi stavom po kome interesi i dobrobit pacijenta, odnosno ispitanika imaju prednost prema interesima nauke i društva. Tako, biomedicinski ogledi na ljudima mogu se obavljati pod uslovom da služe poboljšanju zdravlja pacijenata koji u njima učestvuju (terapijski ogledi) ili da znatno doprinose medicinskoj nauci (naučni ogledi). Ogledi na maloletnicima i duševnim bolesnicima mogu se sprovoditi samo u cilju njihovog lečenja. Lekar koji obavlja biomedicinski ogled mora biti ubeđen da očekivana korist za zdravlje pacijenta znatno premašuje neizbežan rizik. Lica na kojima se vrši biomedicinski ogled treba dobrovoljno da iskažu svoju pismenu saglasnost sa učešćem u ogledu, pošto su prethodno dobila iscrpne informacije o značaju ogleda, o očekivanim rezultatima i mogućim rizicima, kao i o tome da u svakom trenutku mogu odustati od učešća u ogledu. Kad se radi o licima koja su poslovno nesposobna, potrebna je saglasnost obaveštenog zakonskog zastupnika. Ordinirajući lekar može učestvovati u biomedicinskom ogledu koji se obavlja na njegovim pacijentima, a u svakom slučaju on treba da bude obavešten o ogledu, o njegovoj prirodi i o etičkoj i pravnoj osnovi. Pacijent može odbiti da učestvuje u istraživanju i to ne sme negativno uticati na odnos lekara prema njemu i na kvalitet pružene medicinske usluge. Rezultati biomedicinskih ogleda na čoveku, i pozitivni i negativni, moraju se objaviti ili učiniti dostupnim javnosti na drugi način. Ne smeju se objavljivati rezultati ogleda koji nije sproveden u skladu sa načelima lekarske etike i pravnim načelima.

Peti i šesti odeljak glave Kodeksa koja se tiče odnosa lekara prema pacijentima, odnose se na medicinsku dokumentaciju i zaštitu podataka i na profesionalnu tajnu. Medicinska dokumentacija mora biti potpuna, blagovremena i tačna. Tako vođena dokumentacija služi, ne samo kao oslonac lekaru za podsećanje, već i interesu pacijenta da ima urednu dokumentaciju. Dokumentacija se sastoji, pre svega, od zabeleški o nalazima koji se tiču stanja pacijentovog zdravlja i o preduzetim merama. Pored učinjenih zabeleški, lekar je dužan da u pacijentovom dosijeu čuva i laboratorijske nalaze, razne tehničke pokazatelje, kao i svoje lične utiske i zapažanja. Lekaru se, stavom 3. člana 77. Kodeksa, ukazuje da u svojim zabeleškama nikako ne treba da izostavi anamnezu, tegobe pacijenta, dijagnostičke mere i dijagnozu, terapiju i rezultate terapije, savete date pacijentu i datume.

Lekar koji načini zabeleške snosi odgovornost za ono što je pribeležio. Ukoliko više lekara radi zajedno, svaki od njih treba zasebno da vodi zabeleške o svojim radnjama i za te zabeleške odgovara.

Medicinsku dokumentaciju lekar je dužan da čuva i štiti u roku od deset godina po okončanom lečenju pacijenta (ukoliko zakonom nije utvrđena obaveza čuvanja na duži rok) i ta obaveza usled pacijentove smrti ne prestaje. Naročite mere zaštite iziskuju zabeleške na elektronskim nosačima podataka, jer su one posebno podložne zloupotrebama.

Pacijent, u načelu, ima pravo uvida u medicinsku dokumentaciju koja se njega tiče, s tim da mu lekar može uskratiti ili ograničiti uvid ukoliko je ubeđen da bi to moglo znatno ugroziti pacijentov život ili zdravlje. Uvid u dokumentaciju lekar može dopustiti i pacijentovom pravnom zastupniku, drugim lekarima i zdravstvenim ustanovama, ali samo kada je to u interesu pacijenta i uz njegovu pismenu saglasnost. Pacijent nema pravo uvida u one delove dokumentacije koji sadrže subjektivne utiske ili opažanja lekara.

Usko vezano za čuvanje i pre svega zaštitu medicinske dokumentacije je pitanje čuvanja profesionalne tajne koje je uređeno članovima 81. i 82 Kodeksa. Lekar je dužan da čuva profesionalnu tajnu, i ta obaveza traje i posle pacijentove smrti. Pod profesionalnu tajnu potpadaju svi podaci o pacijentu i njegovoj okolini, koji su lekaru povereni ili koje je on spoznao prilikom obavljanja svog poziva, kao i pismena saopštenja pacijenta, zabeleške o pacijentu i svi nalazi do kojih se došlo medicinskim ispitivanjem. Ukoliko podatke iznosi u naučnim publikacijama, na predavanjima i u stručnim saopštenjima, lekar je dužan da onemogući indentifikaciju pacijenta na koga se objavljeni podaci odnose.

Ako više lekara, istovremeno ili jedan za drugim leče istog pacijenta, oni nemaju međusobnu obavezu da tajnu čuvaju, naravno, ukoliko je pacijent sa time saglasan ili se njegova saglasnost može pretpostaviti.

Lekar nema obavezu da čuva tajnu samo u sledećim slučajevima:

Nacrt kodeksa lekarske etike, kao staleški propis čije se usvajanje sada predlaže, završne odredbe posvećuje primeni, važenju i stupanju na snagu (Ibid, čl. 121-123). Naime, pored praćenja primene odredaba kodeksa, predviđa se i direktna primena međunarodnih i regionalnih dokumenata kao i načela međunarodnog humanitarnog prava u ovoj oblasti. U tom smislu lekari su dužni da se pridržavaju Međunarodnog kodeksa lekarske etike, deklaracija i preporuka Svetske zdravstvene organizacije i Svetske asocijacije lekara. Aktuelna obaveštenja o propisima i načelima koja se tiču njihovog zanimanja lekari treba da kontinuirano prate i da zahtevaju potrebne informacije od Komore. Ukoliko postoji nesaglasnost odredaba Kodeksa sa odredabama propisa Republike Srbije, državni propisi imaju prioritet. U slučaju da neko pitanje nije uređeno pravnim propisima Republike Srbije, ali jeste odredbama Kodeksa, lekari će postupati u saglasnosti sa ovim odredbama.

Kodeks lekarske etike stupiće na snagu na osnovu odluke Skupštine Komore. Kodeks nije uslov za osnivanje Komore, ali je conditio sine qua non za njeno funkcionisanje. Ovaj skup etičkih principa i pravila daće dušu Lekarskoj komori, a bez njega bi ona bila puka forma bez sadržine. Pored pravila sadržanih u Kodeksu, postoji još niz pravila koje Komora treba da, kroz svoja druga akta, ustanovi. Iz konačne verzije Kodeksa izbačene su odredbe koje regulišu sankcionisanje lekara koji su prekršili odredbe Kodeksa. Radna verzija je, naime, sadržala odredbe koje uređuju stalešku (disciplinsku) odgovornost i propisuju sankcije u vidu ukora, novčane kazne, suspendovanja sa posla, isključenja iz komore, oduzimanja dozvole za rad, i slično. Prilikom sastavljanja konačne verzije, autori kodeksa bili su mišljenja da se regulisanje ove materije prepusti nadležnosti lekarske komore. Ona će, kada se osnuje, imati i Sud časti, koji će ovu regulativu i u praktičnom sprovoditi. Treba imati u vidu da će Komora biti zadužena samo za blaže prekršaje, dok će u slučaju težih povreda pacijenti moći da se obrate sudu.

Nacrt kodeksa lekarske etike kakav je u ovom radu prezentiran, uprkos svojoj sveobuhvatnosti, ostavlja i određene dileme. Najpre, može se diskutovati o samoj koncepciji uređenja ove materije. Naime, uporednopravno postoje najmanje dva modela regulisanja. Anglosaksonski kodeksi nastoje da budu što kraći i svode se samo na principe. Takav je npr. Američki kodeks medicinske etike sa samo devet principa kojima se lekari rukovode u svom radu, iako realno on nikada nije stavio van snage prvobitni, mnogo obimniji kodeks donet još 1847. godine. S druge strane, kodeksi zemalja kontinentalnog pravnog sistema veoma su razrađeni i detaljni, a neki su doneti kao zakoni ili inkorporirani u njih. Određene dileme postoje i u pogledu rešenja koja se kod nas predlažu izrađenim nacrtom kodeksa. Jedno od takvih mesta je odredba o ukazivanju hitne pomoći licu koje je svoj život dovelo u opasnost iz samoubilačke namere. Naime, diskutabilno je da li se to odnosi na pomoć svakom licu ili samo licu nesposobnom za rasuđivanje, kako je predviđeno rešenjem ovog nacrta. Nadalje, mogu biti sporne i odredbe o pasivnoj eutanaziji, o zabrani zamrzavanja embriona kod vantelesnog oplođenja, ili pak o tome koja je to mera dopuštenih poklona u vidu “sitnih zahvalnosti”, i dr. Postoje i neka pitanja koja nacrt nije regulisao, već su prepuštena regulativi buduće Komore. Radi se, uglavnom, o problematici koja u pretežnom delu ne ulazi u materiju deontologije (na primer, materija alternativne medicine), te će Komora ova i slična pitanja stručne i proceduralne prirode urediti svojim smernicama i preporukama.