KLEVETA I UVREDA 

-Od inkriminacije do dekriminalizacije-

Mr Dragana Kolarić

Uvodna razmatranja

Kleveta i uvreda su krivična dela koja su u centru pažnje poslednjih meseci, pa možemo slobodno reći i godina. Njihovom razmatranju pristupili smo u nameri, da dođemo do odgovora na pitanje, da li kleveta i uvreda treba da ostanu u krivičnom zakonu. Kao i kod svakog drugog pitanja, javljaju se oprečni stavovi. Sa jedne strane su oni, koji smatraju da je kažnjavanje za klevetu i uvredu necivilizovano i “neevropsko ponašanje” koje ugrožava slobodu medija i da bi stoga Srbija trebala da se približi demokratskim standardima dekriminalizacijom klevete i uvrede.1 Po njihovom mišljenju to bi bio pravi progres u ovom domenu. Kleveta i uvreda treba da budu u domenu građansko-pravne odgovornosti, odnosno suđenje za klevetu i uvredu treba dopustiti isključivo u civilnim (parničnim) postupcima. Najbolje rešenje tog pitanja je donošenje posebnog Zakona o zaštiti od klevete i uvrede.

Na drugoj strani imamo mišljenje, da opstanak krivičnih dela klevete i uvrede u Krivičnom zakonu ima svoje puno opravdanje. Čast i ugled ličnosti predstavljaju jednu od najznačajnih društvenih vrednosti. Ukoliko onemogućimo pojedincima da štite svoje lično dostojanstvo i ugled, bitno zadiremo u osnovna ljudska prava. Ova krivična dela postoje u zakonodavstvima mnogih evropskih zemalja, a imajući u vidu zemlje u našem regionu jedino je Bosna i Hercegovina izvršila dekriminalizaciju klevete i uvrede.2

Kao kompromisno rešenje između pomenutih uverenja pojavile su se različite ideje. Prva je, da kleveta i uvreda čuvaju svoje mesto u krivičnom zakonodavstvu, ali da se isključi mogućnost primene kazne lišenja slobode u odnosu na ova dela. Kazna zatvora ne odgovara savremenim standardima zaštite ljudskih prava u ovoj oblasti, jer nesrazmerno ograničava slobodu izražavanja.

Druga ideja je da se izvrši modifikacija inkriminacije tako što će se razdvojiti slučajevi klevete i uvrede političara i javnih ličnosti od ostalih lica. Na taj način krivična dela klevete i uvrede ostaju u krivičnom zakonu ali samo kada su oštećeni privatna lica, ali ne i javne ličnosti i nosioci javnih funkcija, posebno političari, uvređeni i oklevetani od strane medija prilikom obaveštavanja i komentara stvari od javnog interesa. U pitanju su lica čije zanimanje sa sobom nosi veći teret kritike, pa zato moraju da pokažu i veći stepen tolerancije.

Treći predlažu kao kompromis stavljanje ograničenja prema kome bi uslov za kažnjavanje bio izostanak “dužne novinarske pažnje”. Dakle, prilikom utvrđivanja da li postoji krivično delo klevete ili uvrede uzima se kao kriterijum “dužna novinarska pažnja”. Ističu se i predlozi koji su za delimičnu dekriminalizaciju, i to samo u odnosu na kvalifikovani oblik krivičnih dela klevete i uvrede, kada su one učinjene putem štampe, radija, televizije, drugih sredstava javnog informisanja i komuniciranja ili sličnih sredstava.

Pojmovno određenje časti i ugleda

Čast i ugled predstavljaju vrednosti čiju zaštitu ne treba dovoditi u pitanje. Ona je priznata u skoro svim zakonodavstvima i vrlo je stara. Obeležja osnovnih krivičnih dela protiv časti preciznije su određena u krivičnom zakonodavstvu početkom XIX veka, kada su utvrđene jasnije granice između klevete i uvrede.3 Pre toga se uglavnom govorilo samo o uvredi časti koja se mogla izvršiti delom ili rečima. Uzmimo za primer staro srpsko pravo. Svetostefanska hrisovulja (1313-1318. godina) u članu 78. govori o čupanju brade, za koju se plaćalo crkvi tri platna i tužiocu tri platna.4 Čupanje brade kao uvredu poznaju i Gračanička hrisovulja (1321. godina) i Dušanov zakonik. Prve odredbe o uvredi časti rečju nalazimo u Dušanovom zakoniku. Karakteristika starih prava je velika klasna razlika, koja u krivičnom pravu dolazi do izražaja kroz primenu kazni. Tako je Car Dušan pravio razliku, u pogledu uvrede časti rečju, ne samo između dva osnovna staleža (vlasteoskog i sebarskog), nego i između dva reda u vlasteoskom staležu, i to između vlastele i vlasteličića.5 Ova diskriminacija nije nepoznata ni savremenim pravnim sistemima. Tako je Hrvatska donošenjem svog Kaznenog zakona imala spornu odredbu u članu 204. kojim je bilo propisano da se kazneni postupak za kaznena dela protiv časti i ugleda iz čl. 199. do čl. 202. (kleveta, uvreda...) pokreće privatnom tužbom izuzev ako su kaznena dela učinjena prema predsedniku Republike Hrvatske, predsedniku Sabora Republike Hrvatske, predsedniku Vlade Republike Hrvatske, predsedniku Ustavnog suda Republike Hrvatske, predsedniku Vrhovnog suda Republike Hrvatske, u vezi sa njihovim radom ili položajem, kada kazneni postupak pokreće državni tužilac po službenoj dužnosti.6 Ovo je bio očigledan primer neravnopravnosti i nejednakosti kojim se petorica državnih funkcionera stavljaju u izrazito povlašćen položaj u odnosu na sve ostale građane. Navedene odredbe odstupaju od osnovnih ustavnih načela, kojima se jemči ravnopravnost i jednakost svih građana pred zakonom, zaključuje Ustavni sud Republike Hrvatske i donosi odluku o njihovom ukidanju.7 Takođe, Krivični zakon Srbije u članu 101. predviđa da se za krivična dela protiv časti i ugleda učinjena prema službenom ili vojnom licu u vezi sa vršenjem njihove funkcije, gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Ova odredba je izostavljena u Predlogu Krivičnog zakonika Srbije.

Prilikom pojmovnog određenja časti i ugleda, u prvi plan želimo da istaknemo da se svaka ljudska individua odlikuje ovim kategorijama koje su sastavni, neodvojivi deo njene ličnosti. Čast se najčešće definiše kao skup nematerijalnih vrednosti koje čovek poseduje kao ljudsko biće i kao pripadnik određene društvene zajednice.8 Ona se stiče samim rođenjem. O ugledu se najčešće govori kao o drugoj strani časti. Još je T. Živanović, razlikujući čast na unutrašnju i spoljašnju, ukazao na sadržaj spoljašnje časti koja podrazumeva uvažavanje koje čovek ima u društvenoj zajednici. To je upravo definicija ugleda koju danas srećemo kod mnogih autora. Na ovaj način određene, čast i ugled predstavljaju neodvojive kategorije koje se mogu posmatrati ne samo sa krivičnopravnog stanovišta, već i iz sociološkog, psihološkog, filozofskog i drugih aspekta.

Zaštita časti i ugleda na međunarodnom i nacionalnom planu

Da li je opravdana zaštita časti i ugleda svakog pojedinca u Krivičnom zakonu? Na više mesta naišli smo na stav da ukoliko, kao jedno od osnovnih načela savremene demokratije, prihvatimo slobodu izražavanja na taj način istovremeno isključujemo ili ograničavamo zaštitu ljudskog dostojanstva. Da li je to baš tako ili se radi o društvenim vrednostima među kojima nema favorizovanja i koje imaju podjednak značaj.

Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948. godine garantuje oba prava.9 U članu 12. Univerzalne deklaracije garantuje se načelo priznavanja urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih članova ljudske porodice rečima: “niko ne sme biti izložen proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast ili ugled. Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada.”

Sa druge strane, isti dokument, jemči i slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo lica da ne bude uznemiravano zbog svog mišljenja (član 19).

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima u celini preuzima odredbu člana 12. Univerzalne deklaracije, čime je ostvaren segment zaštite časti i ugleda. Sloboda izražavanja garantovana je članom 19. gde se ističe da niko ne sme biti uznemiravan zbog svog mišljenja. Svako ima pravo na slobodu izražavanja koja podrazumeva slobodu iznalaženja, primanja i širenja informacija i ideja svih vrsta, u usmenom, pismenom, štampanom ili umetničkom obliku, ili na bilo koji način po slobodnom izboru.10 Interesantno je da Pakt dozvoljava ograničavanje ovih sloboda u slučajevima koji moraju biti izričito propisani zakonom.

Kada je naša zemlja postala član Saveta Evrope 2003. godine to je podrazumevalo i preuzimanje niza obaveza. Jedna je bila i ratifikovanje Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koja je doneta u Rimu 4.11.1950. godine, a stupila na snagu tri godine kasnije kada je potpisana od strane 15 država.

Ova Konvencija predstavlja kolektivnu garanciju na evropskom nivou za poštovanje onih principa koji su ustanovljeni Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, u kom smislu je ustanovljen međunarodni pravosudni mehanizam, čije odluke moraju biti poštovane od strane država članica.11 Taj pravosudni mehanizam podrazumeva postojanje sledećih organa: Evropske komisije za ljudska prava i Evropskog suda za ljudska prava sa sedištem u Strazburu.

Zaštita časti, ugleda i ličnog dostojanstva nigde nije posebno izdvojena u Konvenciji, ali je u tom pogledu najznačajnija odredba člana 10. kojom se garantuje sloboda izražavanja: “Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja obaveštenja i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da radio-stanice, televizijske stanice i bioskopska preduzeća podvrgnu režimu dozvola za rad.

Pošto vršenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono može biti podvrgnuto formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama koji su predviđeni zakonom i koji su neophodni u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne sigurnosti radi sprečavanja nereda ili zločina, radi zaštite zdravlja ili morala, radi zaštite ugleda ili prava drugih, radi sprečavanja otkrivanja obaveštenja primljenih u poverenju ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.”12

Prema ovom dokumentu sloboda izražavanja obuhvata slobodu mišljenja i slobodu primanja i davanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti. Ova sloboda, međutim, nije apsolutna. Države potpisnice imaju pravo na njeno ograničavanje pod uslovima predviđenim u st. 2. člana 10. Nas zanima odnos između slobode izražavanja sa jedne strane, i časti i ugleda sa druge strane. Konvencija ni jednoj od navedenih vrednosti ne daje prednost, već ističe da države imaju ovlašćenje da podvrgnu kontroli, uslovima i kaznama koje su predviđene zakonom, slobodu izražavanja da bi se ostvarili interesi zaštite zdravlja, morala, ugleda i prava drugih.

Posle analize odredbi ova tri najvažnija dokumenta u oblasti ljudskih prava i sloboda, možemo da odgovorimo na pitanje koje smo postavili na početku ovog dela, da li je sloboda izražavanja vrednost koja zaslužuje apsolutnu zaštitu ili postoji ekvivalentan odnos između između onoga što čini njenu sadržinu i časti i ugleda? Svi navedeni dokumenti proklamuju slobodu izražavanja kao jedan segment osnovnih sloboda i prava koju uživaju sva lica ali isto tako, odgovarajućim odredbama, pružaju jasnu i nedvosmislenu zaštitu časti i ugleda svakog lica.

Od međunarodnih izvora pomenućemo još i Deklaraciju o slobodi političke debate koju je, na 872. zasedanju 12.2.2004. godine, usvojio Komitet ministara Saveta Evrope.13 Ovaj dokument sadrži niz načela koja se odnose na objavljivanje informacija i mišljenja o političkim ličnostima i javnim funkcionerima u medijima. Smatramo je posebno značajnom, upravo zbog sukoba koji postoji u javnosti između medija i potrebe njihove demokratske kontrole vlasti i postojećih inkriminacija klevete i uvrede u Krivičnom zakonu Srbije, za koje se, po nekim mišljenjima, neopravdano procesuiraju novinari i urednici. Ova Deklaracija poziva države članice da na nju skrenu pažnju političkim i javnim organima i sudstvu i da je učine dostupnom novinarima, medijima i njihovim profesionalnim organizacijama. Načelo broj osam govori o pravnim sredstvima protiv kršenja prava od strane medija. Prvo se ističe da političke ličnosti i javni funkcioneri treba da imaju pristup samo onim pravnim sredstvima protiv medija na koja imaju pristup i privatna lica. Drugo, odštete i novčane kazne za klevetu i uvredu moraju da budu u proporcionalnom odnosu sa kršenjem prava ili ugrožavanjem ugleda drugih. Dalje se ističe da kleveta i uvreda od strane medija ne bi trebalo da vodi izricanju zatvorske kazne, osim ukoliko ozbiljnost kršenja prava ili ugrožavanja, kaznu čini neophodnom i proporcionalnom.

Analizom domaćeg, nacionalnog zakonodavstva uočavamo da ono ne odstupa od dostignutih standarda u ovoj oblasti. Povelja o ljudskim i manjinskim pravima koja je sastavni deo Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora u članu 29. garantuje slobodu izražavanja na isti način kao i citirane odredbe međunarodnih izvora. Da se radi o pravu koje je relativne prirode ukazuje i drugi deo istog člana koji dozvoljava ograničenje zagarantovanog prava zakonom, ako je to neophodno radi zaštite prava i “ugleda” drugih lica, očuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda, nacionalne bezbednosti, javnog zdravlja i morala ili javne bezbednosti.

Ustavi republika članica Državne zajednice Srbija i Crna Gora, sasvim jasno garantuju zaštitu časti i ugleda, kao i slobodu izražavanja.

Kao i većina evropskih zemalja Krivični zakon Srbije i Krivični zakonik Crne Gore sadrže odredbe kojima propisuju osnovne i kvalifikovane oblike krivičnih dela klevete i uvrede.

Krivični zakonik Crne Gore u skladu sa novim trendovima i tendencijama ukida mogućnost izricanja kazne zatvora i uvodi novčanu kaznu. Utisak je da je to preuranjeno, nerealno i neprihvatljivo.14 Radi se o vrlo visokim iznosima, pa ako osuđeni ne plati kaznu u određenom roku dolazi do pretvaranja nenaplative novčane kazne u kaznu zatvora, tako što će se za svakih započetih četrdeset evra novčane kazne odrediti jedan dan zatvora. Tako ipak dolazimo u situaciju da kada su u pitanju teži oblici ovih krivičnih dela osuđeni odlaze u zatvor, u skladu sa odredbom člana 39. stav 6. KZCG, od šest meseci, a ako je izrečena novčana kazna u iznosu većem od četrnaest hiljada eura, kazna zatvora ne može biti duža od jedne godine.15

Završna razmatranja

Kakve su tendencije u Srbiji? U skupštinskoj proceduri je Predlog Krivičnog zakonika Srbije. Njegove odredbe su bile predmet više rasprava. U organizaciji Misije OEBS-a u Srbiji i Crnoj Gori održan je okrugli sto “Krivično-pravne odredbe o uvredi i kleveti”, gde je uglavnom isticana potreba da se kleveta i uvreda izbace iz Krivičnog zakonika. Radna grupa za izradu Krivičnog zakonika, po našem mišljenju, opravdano je zadržala ova krivična dela. To je u skladu sa citiranim odredbama međunarodnih dokumenata koji zaštitu ličnog dostojanstva, časti i ugleda proklamuju kao jedno od osnovnih prava svakog čoveka. Uzmimo za primer već citiranu Deklaraciju o slobodi političke debate u medijima. Tu se ističe da političke ličnosti i funkcioneri treba da imaju pravo na korišćenje samo onih pravnih sredstava protiv medija na koje imaju pravo i privatna lica. Ranije pomenuti član 101. Krivičnog zakona Srbije koji je predviđao da se za krivična dela protiv časti i ugleda učinjena prema službenom ili vojnom licu u vezi sa vršenjem njihove funkcije, gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, ukinut je u Predlogu Krivičnog zakonika Srbije čime je ostvarena ravnopravnost svih građana. Dalje se ističe da novčana kazna za klevetu i uvredu mora da bude u proporcionalnom odnosu sa kršenjem prava. Nije sporno da načelo pravednosti i srazmernosti predstavlja jedno od osnovnih načela na kojem se zasniva krivično pravo savremenih civilizovanih država pa tako i krivično pravo naše zemlje.16 Kazna i druga krivična sankcija koja se primenjuje prema učiniocu krivičnog dela mora biti pravedna i srazmerna učinjenom delu.17 Deklaracija potom ukazuje, da kleveta ili uvreda od strane medija ne bi trebalo da vodi izricanju zatvorske kazne, osim ukoliko ozbiljnost kršenja prava ili ugrožavanja kaznu čini apsolutno neophodnom i proporcionalnom. To znači da države u svojim pravnim sistemima mogu i za ova krivična dela da predvide kaznu zatvora ako stepen ugrožavanja odnosno povrede zaštićenog dobra to zahteva. Sadašnje rešenje i ono u Predlogu Krivičnog zakonika Srbije predviđa alternativno novčanu kaznu ili kaznu zatvora za osnovne oblike klevete i uvrede i za teži oblik tj. ako je delo izvršeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu. Kada je kod krivičnog dela klevete ono što se iznosi ili pronosi dovelo do teških posledica za oštećenog u Predlogu KZ propisana je kazna zatvora do tri godine. I ovde je moguće izricanje novčane kazne primenom odredbi o ublažavanju kazne (član 57. st. 6. Predloga), ako se utvrdi da postoje naročito olakšavajuće okolnosti i da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja (član 56. Predloga).

Na osnovu izloženog, čini nam se opravdanim da tvrdimo da je Predlog Krivičnog zakonika Srbije, u razmatranim odredbama, na nivou standarda koji postavlja Evropska unija u ovoj oblasti.

__________________________

1  Mikoš Harašti, predstavnik OEBS-a za slobodu medija, okrugli sto pod nazivom “Krivično-pravne odredbe o uvredi i kleveti”, Beograd, 24. januar 2005. godine.

2  Oba entiteta Bosne i Hercegovine su usvojila Zakone o zaštiti od klevete, koji su ovu oblast definitivno dekriminalizovali.

3  Komentar Krivičnog zakona Republike Srbije u redakciji dr Ljubiše Lazarevića, Beograd, 1995. godina, str. 323.

4  Taranovski, T; Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, Beograd, 1996. godina, str. 449.

5  Ibidem, str. 451.

6  Narodne novine Republike Hrvatske br. 110/97.

7  Odluka Ustavnog suda Republike Hrvatske br. U-I-24/2000.

8  Ibidem, str. 322.

9 Vešović, M.; Zbirka dokumenata o ljudskim pravima i slobodama, Beograd, 1998. godina, str. 61.

10  Službeni list SFRJ br. 17/1971.

11  Stefanović, S; Kleveta i uvreda - trendovi i nove ideje u vezi sa inkriminacijama, Referat sa savetovanja ‘’Strategija državnog reagovanja protiv kriminala’’, Budva, 2003. godina, str. 376.

12  Vešović, M.; Op. cit, strana 137.

13  http://www.cpm.edu.yu/code/navigate.asp?id=90, skinuto dana 28.2.2005. godine.

14  Čejović, B.; Neophodnost donošenja Krivičnog zakonika Srbije, RKK, br. 1/04, strana 30.

15  Više o tome: Čejović, B.; op.cit, strana 23.

16  Vidi: Stojanović, Z; Krivično pravo-opšti deo, Beograd, 2004. godina, strana 43.

17  Ibidem, strana 50.