Prof. dr Milutin Srdić

Kapara je tradicionalna poznata ustanova ugovornog prava. Upotrebljava se i u savremenom pravu ostvarujući nekoliko različitih funkcija, a na prvo mesto stavlja se funkcija prema kojoj kapara predstavlja znak da je ugovor, povodom koje se ona i izdaje, zaključen. Zatim, kapara ima funkciju obezbeđenja ispunjenja obaveza nastalih ugovorom, ali ona označava i anticipirano delimično istupanje dužnikove obaveze (akontacija isplate).

Odnos kapare nastaje između dužnika i poverioca na osnovu ugovora o kapari. Taj ugovor se ubraja među tzv. “realne” ugovore, jer je za njegov nastanak, pored saglasnosti volja ugovornika, potrebno i da predmet kapare bude predat. Naš pravni sistem je prihvatio to tradicionalno shvatanje i regulisao ugovor o kapari kao realan ugovor.

Sporazum o kapari, po svojoj prirodi, predstavlja akcesorni ugovor u odnosu na ugovor čijem obezbeđenju služi, koji je glavni (samostalni). Otuda se sporazum o kapari, najčešće zaključuje u istom trenutku kada i glavni ugovor. Naravno, ako ugovorne strane tako hoće, ugovor o kapari se može zaključiti i posle zaključenja glavnog ugovora, ali ne i pre toga. Ovo drugo nije moguće baš stoga što je sporazum o kapari sporedan ugovor pa, deleći u svemu pravnu sudbinu glavnog ugovora, on i ne može nastati pre njega. Posledice takve prirode ugovora o kapari je i da on proizvodi pravna dejstva samo ako je glavni ugovor, čijem učvršćenju služi, punovažan i sklopljen u propisanoj formi.

“Ako je u trenutku zaključenja ugovora jedna strana dala drugoj izvestan iznos novca ili izvesnu količinu drugih zamenljivih stvari kao znak da je ugovor zaključen (kapara), ugovor se smatra zaključenim kad je kapara data, ako nije što drugo ugovoreno.

U slučaju ispunjenja ugovora, kapara se mora vratiti ili uračunati u ispunjenje obaveze.

Ako što drugo nije ugovoreno, strana koja je dala kaparu ne može odustati od ugovora ostavljajući kaparu drugoj strani, niti to može učiniti druga strana vraćanjem udvojene kapare.” (član 179).

“Ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je dala kaparu, druga strana može po svom izboru tražiti izvršenje ugovora, ako je to još moguće, ili tražiti naknadu štete, a kaparu uračunati u naknadu ili vratiti, ili se zadovoljiti primljenom kaparom.

Ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je primila kaparu, druga strana može po svom izboru, tražiti izvršenje ugovora, ako je to još moguće, ili tražiti naknadu štete i vraćanje kapare, ili tražiti vraćanje udvojene kapare.

U svakom slučaju, kad druga strana traži izvršenje ugovora, ona ima pravo i na naknadu štete koju trpi zbog zakašnjenja.

Sud može na zahtev zainteresovane strane smanjiti preterano veliku kaparu.” (član 80).

U navedenim odredbama sadržana su pravila na osnovu kojih se uređuju pravna dejstva kapare u slučaju kad ugovorna obaveza nije ispunjena krivicom jedne ugovorne strane. To je upravo ona situacija u kojoj dolazi do punog izražaja funkcija kapare kao sredstva obezbeđenja ispunjenja obaveze. Svoju funkciju obezbeđenja, kapara ostvaruje vršeći psihički pritisak na dužnika tako što, ako ne ispuni obavezu iz ugovora i to iz uzroka za koje odgovara, pored nepovoljnih posledica, koje ga mogu pogoditi na osnovu opštih pravila vezanih za ispunjenje obaveza i posledica neispunjenja, preti mu gubitak kapare. Pri tome, ta pretnja je usmerena na način da pogodi krivu stranu, bez obzira da li je ona kaparu primila ili ju je dala.

Nepovoljne posledice, koje će pogoditi jednu stranu u slučaju neispunjenja obaveze, nastupaju, kako je određeno pravilima sadržanim u navedenom članu, samo ukoliko je on odgovoran za to neispunjenje. Prema pravilima ZOO, dužnik je odgovoran za neispunjenje obaveze ili neku drugu njenu povredu, u načelu, samo ako je ono posledica njegove krivice. Pri tome, kad strana, koja je verna ugovoru, hoće da se koristi ovlašćenjima, koja joj u pomenutoj situaciji pripadaju, ona ne mora dokazivati dužnikovu krivicu pošto se ona pretpostavlja.

Iako pravna dejstva kapare, u slučaju neispunjenja obaveze, pogađaju na jednak način svaku od ugovornih strana, kad je ona odgovorna za neispunjenje, ova dejstva se, po prirodi stvari, različito manifestuju, s obzirom na to da li je za neispunjenje odgovorna strana, koja je dala kaparu ili ona, koja ju je primila. Tako, u prvom slučaju kad je za neispunjenje obaveze odgovorna strana koja je dala kaparu, druga strana, tj. ona koja ju je primila, može da zadrži primljenu kaparu. U drugom slučaju, kad je za neispunjenje obaveze odgovorna strana, koja je primila kaparu, druga strana, tj. ona koja je kaparu dala, ovlašćena je da zahteva povraćaj udvojene kapare.

Kao što je izloženo, svrha kapare je učvršćenje upotrebne discipline kao i pravne sigurnosti, uopšte. Međutim, dešava se da pojedinci rukovođeni svojim interesima bogaćenja, špekulišući teškoćama drugih, zaključuju ugovore, ne u želji da oni budu izvršeni, nego upravo u očekivanju da ih ugovorna strana neće izvršiti. Zbog toga, nesrazmera ugovorenog iznosa kamate u praksi je shvaćena da je suprotna svojoj nameni i da sud u sporu može uticati da se ta srazmera uspostavi. U takvom sporu, kada se odlučuje o smanjenju kapare, sud treba da posebno uzme u obzir eventualnu štetu, koja je nastupila za poverioca usled neizvršenja ugovora.

Za slučaj delimičnog ispunjenja obaveze ZOO primenjuje:

“U slučaju delimičnog ispunjenja obaveze, poverilac ne može zadržati kaparu, nego može tražiti ispunjenje ostatka obaveze i naknadu štete zbog zadocnjenja, ili tražiti naknadu štete zbog nepotpunog ispunjenja, ali se u oba slučaja kapara uračunava u naknadu.

Ako poverilac raskine ugovor i vrati ono što je primio kao delimično ispunjenje, on može birati između ostalih zahteva koji pripadaju jednoj strani kad je ugovor ostao neizvršen krivicom druge.” (član 81).

Svoje pravo da optira za odustanak od ugovora, može ovlašćena strana da iskoristi do određenog roka. Taj rok strane mogu da predvide svojim sporazumom a ako to one ne učine, mogućnost optiranja ovlašćene strane za odustanak od ugovora, prestaje u momentu dospelosti njene ugovorene obaveze Pravo na odustanak od ugovora prestaje za ovlašćenu stranu takođe i, ukoliko ona počne da izvršava svoju ugovornu obavezu kao i ako primi, ma i samo delimično, ispunjenje svog saugovornika. Međutim, i da nema ovakvog posebnog pravila, ono bi nalazilo svoju primenu u ovom slučaju jer, opisano ponašanje ovlašćene strane, predstavlja nedvosmislenu izjavu volje da ona ne želi da se koristi svojim ovlašćenjem da odustane od ugovora.

Pored izloženog, ističe se da, iako samo u dva slučaja, da ugovoru verna strana, pored odustanice, zahteva i naknadu štete koju je pretrpela usled odustanka ovlašćene strane od ugovora. To će, najpre, biti slučaj kad je tako ugovoreno a zatim i u slučaju kad ovlašćena strana postupa dolozno tj. kad koristi svoje ovlašćenje na odustanak od ugovora sa namerom da svome saugovorniku nanese štetu. Prema tome, odustanica nema indemnatorni karakter, tj. ne javlja se kao oblik naknade štete, koja bi eventualno nastala usled odustanka od ugovora.

Zakon o obligacionim odnosima propisuje ulogu odustanice na sledeći način:

Kad strana u čiju je korist ugovorena odustanica izjavi drugoj strani da će dati odustanicu, ona više ne može zahtevati izvršenje ugovora.

Strana ovlašćena da odustane dužna je dati odustanicu istovremeno sa izjavom o odustajanju.

Ako ugovarači nisu odredili rok do koga ovlašćena strana može odustati od ugovora, ona to može učiniti sve dok ne protekne rok određen za ispunjenje njene obaveze.

Ovo pravo odustajanja od ugovora prestaje i kad strana u čiju je korist ugovoreno počne ispunjavati svoje obaveze iz tog ugovora ili primati ispunjenje od druge strane.” (član 82).

Iz navedenih odredbi proizilazi da odustanica, predstavlja sporazum, kojim ugovorne strane predviđaju ovlašćenje za jednu od njih ili, za svaku ugovornu stranu, da može odustati od ugovora plaćajući onoj drugoj određenu imovinsku vrednost. U zakonu se ne određuje šta može biti predmet odustanice, što znači da strane, poštujući opšta ograničenja, koja važe za predmet ugovora kakav mora biti predmet obaveze, mogu predvideti kao predmet odustanice bilo koju stvar. U praksi se, gotovo isključivo, kao predmet odustanice ugovara određena suma novca.

Kad je ugovorena odustanica, strana koja je ovlašćena da odustane od ugovora, ima mogućnost opcije: da ostane u ugovoru i ispuni svoje ugovorne obaveze a takođe i ostvaruje svoja prava iz ugovora, prema drugoj strani ili, da odustane od ugovora i plati predviđenu odustanicu. Mogućnost optiranja postoji samo za ugovornika u čiju je korist ugovorena odustanica, tako da druga strana ne može zahtevati od nje isplatu odustanice umesto izvršenja ugovorne obaveze. To važi i u slučaju kad je pomenuto ovlašćenje predviđeno u korist obeju ugovornih strana uz razliku što će u tom slučaju, svaka od njih moći da odustane od ugovora plaćajući odustanicu.

Međutim, ni tada nijedna od strana ne može tražiti od one druge da, umesto ispunjenja obaveze, plati odustanicu.

U ovom slučaju, ako odustane strana koja je dala kaparu, ona je gubi, a ako odustane strana koja je kaparu primila, ona je udvojeno vraća.” (član 83).