Predrag Trifunović
sudija Vrhovnog suda Srbije

U periodu od 01.06.2002. godine, boravio sam u Montrealu (Kanada - provincija Kvebek) kao član grupe sudija iz Srbije i Crne Gore (izabrane od kanadske sekcije Međunarodne komisije pravnika) i učestvovao u “Preliminarnom studijskom programu Jugoslovenske misije”. Cilj posete je upoznavanje s kanadskim sudstvom i razmena iskustava. Kroz predavanja od strane istaknutih sadašnjih i bivših sudija i profesora Univerziteta u Montrealu (organizovanih u deset radnih dana u vremenu od 9 do 17 časova), pisane materijale i neposredno viđenje, upoznali smo organizaciju kanadskog pravosuđa, izbor sudija i njihov položaj, disciplinsku i građansku odgovornost, odnos sa zakonodavnom i izvršnom vlašću, a posebna tema je bila medijacija i posredovanje u sudovanju.

Sudovi su organizovani na provincijskom i federalnom nivou. U provincijama postoje:

Na saveznom nivou najviši sud je Vrhovni sud Kanade, a postoje i dva specijalizovana suda i to: Federalni sud Kanade i Poreski sud Kanade.

Provincijski sudovi su baza sistema i rešavaju oko 95% slučajeva koji uopšte ulaze u sudski proces. Oni su za većinu građana jedini sudovi s kojima će ikada imati kontakt. Njihova nadležnost pokriva najvećim delom gotovo kompletnu krivičnu materiju (osim najtežih krivičnih dela) i privrednu i građansku materiju s vrednošću spora do 30.000,00 dolara (u toku je izmena nadležnosti pa će limit biti 70.000,00 dolara).

U provinciji (Kvebek - 270 sudija) sud ima tri odeljenja i to: Građansko odeljenje, Krivično i Prekršajno odeljenje i Odeljenje za maloletnike. Sudije Provincijskog suda imenuje Vlada provincije iz redova aktivnih advokata (posle tri, pet ili više godina staža u advokaturi). Provincijske vlade imaju jurisdikciju nad administracijom pravosuđa u provincijama i snose troškove materijalnog poslovanja svih sudova i plata provincijskih sudija. Nema izmene strukture višeg sudstva niti zakon provincija važi dok Federalni parlament ne učini izmene i odredi plate novih sudija.

U Kvebeku, u okviru provincijskog prvostepenog suda postoji Odeljenje za “male sporove“ s vrednošću spora do 3.000,00 kanadskih dolara. Postupak vodi sudija po istražnom načelu. Odluka sudije je pravosnažna i stranke nemaju pravo žalbe. (U 1997. godini rešeno je 29.000 predmeta).

Viši sud (u Kvebeku - 143 sudije) imenovan je od strane Savezne vlade. U građanskoj materiji sudi sve sporove, bez obzira na svojstvo stranaka u sporu, gde vrednost spora prelazi iznos od 30.000,00 kanadskih dolara (sada 70.000,00 dolara), i isključivo je nadležan u porodičnoj materiji (razvod braka, alimentacije i starateljstvo). Sudi sporove po takozvanim “grupnim tužbama“ u vezi deonica, obustave i zabrane gradnje i imisija. U krivičnim stvarima nadležan je za najteža krivična dela. Viši sud ima i žalbenu sekciju i rešava o žalbama u građanskoj materiji, gde vrednost predmeta spora ne prelazi 20.000,00 kanadskih dolara i za određena krivična dela iz nadležnosti prvostepenog provincijskog suda. Ima krivično građansko, upravno, komercijalno i porodično odeljenje.

Apelacioni sud (u Kvebeku sastavljen od 20 sudija, raspoređenih u dve sekcije, Montrealsku i Kvebesku) ima žalbenu nadležnost na svim stvarima koje nisu zakonom date drugom sudu. Vrši funkciju i provincijskog ustavnog suda. Zaseda u veću tri sudije, a u izuzetnim slučajevima predsednik suda (obično se naziva glavni sudija) može da odluči da sud zaseda u veću od pet sudija. U građanskim stvarima apelacioni sud odlučuje po žalbama na presude višeg suda i provincijskog, gde je vrednost predmeta spora veća od 20.000,00 kanadskih dolara. Sudije apelacionih sudova imenuje Savezna Vlada.

Apelacioni sud po žalbi raspravlja samo o bitnim povredama odredaba postupka i primeni materijalnog prava i o visini kazne u krivičnim stvarima. Žalba uopšte nije dozvoljena zbog nepotpuno ili pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Revizija je nepoznat pravni lek.

Smatra se da je žalbeni sud Kvebeka jedan od najopterećenijih sudova u Kanadi. U 1997. godini doneo je 1231 presudu građanskim i krivičnim stvarima, a u 2001. godini rešio je 1379 predmeta.

I pored težnje da se u prvostepenim postupcima koncentrišu svi dokazi i suđenje okonča na malom broju rasprava, žalbeni proces se odvija na oko dve do tri godine posle okončanja prvostepenog postupka. Žalbene rasprave su usmene i javne. Žalba treba da sadrži: rezime činjeničnog stanja koji je utvrdio prvostepeni sud; Izbor dokaza koji su povoljni za stranku; Kopiju presude; Zakonske argumente u korist stranke koja se žali. Odgovor na žalbu je obavezan. Sve žalbene sudije dobijaju predmet od sudije izvestioca (budućeg predsednika veća) koga je odredio glavni sudija. Pripremne poslove u vezi sa zakazivanjem žalbene rasprave obavlja sudski službenik zajedno sa sekretarom veća uz konsultacije sa predsednikom veća. Vreme održavanja suđenja i salu gde će ono biti održano određuje glavni sudija.

Po pravilu se u žalbenom postupku ne izvode dokazi saslušanjem svedoka, osim u izuzetnim slučajevima. Za vreme žalbene rasprave koja je javna, punomoćnici (advokati) ne smeju da pokreću pitanja koja nisu izložena u žalbi ili odgovoru na žalbu. Sudije mogu da se mešaju u bilo koje vreme i postavljaju pitanja punomoćnicima. Trajanje žalbene rasprave je ograničeno i svaki advokat ima konkretno vreme da odgovori na argumente protivnika. Presuda može da se saopšti odmah ili kasnije u pismenom obliku. Rok za izradu presude po žalbi je šest meseci. Svaki član veća koga je odredio glavni sudija (ili njegov pomoćnik) analizira predmet posebno; sudsko veće pre žalbene rasprave sastaje se i diskutuje ukratko o svakoj žalbi koja je na dnevnom redu za taj dan - glavni cilj je da se obezbedi da advokati obe strane pokrenu pitanja koja sudije žele da razjasne; posle toga sledi rasprava i po okončanju rasprave veće se sastaje da bi diskutovalo o verovatnom ishodu žalbe. Posle toga priprema se prvo mišljenje i mišljenja sudija koja podržavaju ili odudaraju od mišljenja većine i vrši distribucija tih mišljenja svim članovima žalbenog suda. Zatim slede konsultacije između članova grupe uključujući razmatranje komentara dobijenih od drugih članova suda. Na kraju se donosi presuda.

Pored opisanih, u Kvebeku postoji takozvani tribunal rada koji odlučuje o žalbi na odluke donesene od komesara za rad u stvarima, kao što su priznavanje grupa za pregovaranje u ime radnika, otpuštanje radnika ili disciplinskih mera protiv radnika. Takođe postoji tribunal za ljudska prava koji se sastoji od sudija iz Kvebeskog suda, i tribunal profesija koji je ustanovljen na osnovu profesionalnog kodeksa.

Vrhovni sud Kanade je opšti sud za žalbe. Ima devet sudija. Raspravlja o žalbama na odluke nižih žalbenih sudova u svim provincijama kao i onim koje se odnose na Federalni žalbeni sud i Poreski žalbeni sud. Vrši i funkciju Saveznog ustavnog suda. Njegove odluke su konačne i obavezujuće za sve niže sudove. Vrhovni sud Kanade može poništiti odluke zakonodavnih tela i izvršne vlasti ne samo na osnovu toga što oni krše zakon i saveznu podelu ovlašćenja nego i na osnovu toga što krše osnovna prava i slobode građana. Raspravlja o žalbama iz tri izvora, a u najvećem broju slučajeva stranka treba da dobije odobrenje za žalbu. Tako odobrenje ili dozvola za žalbu daje se od suda ako slučaj uključuje pitanje od javnog značaja ili pokreće neko važno pravno pitanje. Odluku o dozvoli žalbe donosi veće sudija na bazi pismenih zahteva koje dostavljaju stranke. Javna rasprava (o dozvoli), može da bude održana kada to zahteva sud. Od 400 do 600 zahteva godišnje dozvolu žalbe dobije svake godine 60 do 80 slučajeva. (Uglavnom u ustavnim i krivičnim stvarima). Izuzetno odobrenje za žalbu nije potrebno kada žalbeni sud provincije preinači oslobađajuću krivičnu presudu ili kada sudije toga suda izdvoje mišljenje u donošenju odluka. Takvih žalbi je 35 do 60 svake godine. Treći izvor su inicijative kojima se od suda traži davanje mišljenja povodom ustavnih ili drugih pitanja. Kada se dobije odobrenje za žalbu i kada se ona izuzetno može direktno podneti, zakazuje se rasprava po žalbi i sud po pravilu dozvoljava dva sata za usmenu argumentaciju.

Pored Vrhovnog suda Kanade ali odvojeno od provincijske sudske strukture nalazi se Federalni sud Kanade koji ima prvostepenu i žalbenu sekciju. Odlučuje u parnicama u kojima se kao stranka pojavljuje federalna vlada, u materiji pomorskog prava, autorskog prava, patenata, industrijske svojine i poreskih statuta i rešava sporove (dozvole) o izbeglicama i imigrantima. Taj sud preispituje odluke federalno imenovanih administrativnih sudova kao što su Nacionalni savet za puštanje na uslovnu slobodu. Odluke žalbene sekcije Federalnog suda podležu žalbi kod Vrhovnog suda Kanade kada su u pitanju takozvani međuprovincijski predmeti i predmeti (sporovi) federalno provincijskog karaktera.

Taj sud je specijalizovan za pitanje poreza i prihoda. Njegove odluke podležu žalbi kod žalbene sekcije federalnog suda.

To su vrste specijalizovanih tela koja rešavaju sporove iz oblasti radiodifuzije, penzijskog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja.

Odluke koje treba da se donesu zahtevaju specijalnu ekspertizu i ona je pri ruci. Procedura pred ovim administrativnim telima je jednostavnija i manje formalna nego redovnim pred sudovima. Odluke saveta i tribunala mogu da se preispituju od strane redovnih sudova.

Kanadski sudski sistem baziran je na britanskom sudskom sistemu i predstavlja takozvani “protivnički sistem“. Načelno svi postupci su isti. Stranke uz asistenciju svojih punomoćnika (advokata) pokušavaju da dokažu služeći se relevantnim dokazima one događaje i radnje koji čine osnovu njihovih navoda. U krivičnoj parnici branilac pokušava da dokaže da njegov klijent treba da bude oslobođen, a državni tužilac pokušava da dokaže krivicu optuženog van razumne sumnje. Uloga sudije u ovom sistemu je da ostane objektivan, uzdržan i da ispita svedoke samo kada treba da se razjasni neka nejasnoća. Sudija ne može da poziva “svoje” svedoke i ne sme da igra ulogu savetnika stranaka. Zapisnici su tonski ili se stenografišu. Sukobljene stranke i njihovi profesionalni predstavnici, a ne sudije, imaju primarnu odgovornost da rasvetle činjenice i izlože pravne stavove na osnovu kojih se donosi sudska odluka. Presuda je ograničena na pitanja koja stranke međusobno pokrenu. U prvoj instanci postupak vodi jedan sudija. Kada dođe do žalbenog postupka rasprava se vodi pred više sudija. Ovaj takozvani “protivnički sistem“ korigovan je u Kvebeku samo u pogledu sporova male vrednosti i maloletničkih sporova. Stranke, kao što je napred izloženo u tim sporovima, ne moraju da imaju advokate i sudija igra aktivnu ulogu i mora da pruži jednaku i nepristrasnu pomoć svakoj od stranaka, kako bi se zaštitila zakonitost.

U Kanadskom sistemu sudije su imenovani od strane aktuelne vlade (provincijske ili savezne) iz redova aktivnih advokata. Smatra se da ovaj sistem proizvodi sudije koje su zbog prirode svoga ranije profesionalnog iskustva, najviše sklone da budu nezavisne u razmišljanju. Osim toga s obzirom da imenovani nisu na dnu karijerne lestvice njihove odluke neće da budu pod uticajem želje da pomognu svoju karijeru. Doba u kome advokati postaju sudije obezbeđuje da oni imaju veliko životno iskustvo. Tako su u 1994. godini prosečne godine starosti federalno naimenovanih sudija na dan kada su preuzeli funkciju (za sudije Višeg i Apelacionog suda), bile 48,8 godina. U Kanadi postoje kritike na ovakav izbor, jer ima mišljenja da neki advokati koji postanu sudije prethodno imaju značajne političke veze s političkom partijom one vlade koja ih je imenovala. Međutim, sistem je sve više otvoren i nepolitički, pa se naglasak stavlja na profesionalnu kompentenciju. Od budućeg federalnog sudije osim godina staža u advokaturi (10) između ostalog se traži: dobra moć rasuđivanja, znanje zakona, spremnost da se razmotre sve strane nekog argumenta sa svim prihvatljivim merama odvojenosti, sposobnost da se donese čvrsti zaključak i da se jasno obrazlože i daju razlozi takvog zaključka.

Selekcija sudija za više sudove svake provincije i teritorije, za Federalni sud Kanade i za Poreski sud Kanade vrši se prema jasno izloženoj politici i sve pripremne poslove obavlja Komesar za federalne sudske poslove. On vrši evidenciju onih koji su zainteresovani za sudska imenovanja i obezbeđuje da njihove molbe budu ispitane od strane drugih odgovarajućih provincijskih ili teritorijalnih savetodavnih komiteta. Pored samih kandidata, članovi struke pravnika i svi drugi zainteresovani pojedinci i organizacije mogu da naznače imena osoba za koje smatraju da su kvalifikovane za sudske dužnosti; oni koji ovako budu stavljeni na listu za izbor, kontaktirani su od strane komesara da bi se utvrdilo da li oni žele da budu naimenovani kao sudije. Po potvrdnom odgovoru komesar traži da kandidat ispuni formular o ličnom istorijatu. Sve informacije koje se dobiju tretiraju se kao poverljive. Preduslov za naimenovanje za federalnog sudiju je desetogodišnje članstvo u advokatskoj komori (ili kombinacija od 10 godina kao provincijski sudija). Pošto utvrdi da kandidat zadovoljava osnovane kriterijume za imenovanje komesar prosleđuje dosije kandidata odgovarajućem komitetu za procenu. Lica koja već vrše dužnost sudije na provincijskom nivou moraju obavestiti komesara pismeno o svojoj zainteresovanosti za federalno naimenovanje i ispuniti lični formular. Ti kandidati nisu predmet formalne procene od strane komiteta. Oni postaju predmet konsultacija između ministra pravde Kanade s njihovim tadašnjim i eventualno budućim nadređenim sudijom kao i s državnim tužiocem ili ministrom pravde provincije koja je u pitanju. Federalno naimenovane sudije koji konkurišu za izbor u više sudske instance ne podležu proceni od strane komiteta. Ti komiteti (savetodavni komiteti) imaju sedam članova i to predstavnika zakonodavne asocijacije, Kanadske advokatske komore, sudije Višeg suda postavljene od strane Apelacionog suda, predstavnika državnog tužioca i tri predstavnika Federalnog ministarstva pravde. Sve procedure i razmatranja u komitetu odvijaju se na poverljivoj osnovi. Komiteti procenjuju kandidate na bazi tri kategorije: “preporučen“, visoko preporučen i “nepreporučiv“. Svoja mišljenja komiteti dostavljaju federalnom ministru pravde. Konačni izbor na predlog ministra rešava Vlada.

Vrhovni sud je odredio bitne uslove sudijske nezavisnosti u to: sudija može da bude smenjen samo zbog nesposobnosti za obavljanje sudijske dužnosti; drugi uslov je finansijska sigurnost; pravo na platu i penziju mora da bude ustanovljeno zakonom i ne sme da bude predmet proizvoljnog mešanja izvršne vlasti na način koji bi mogao uticati na sudsku nezavisnost; treći uslov je institucionalna nezavisnost. Predsednik suda ima kontrolu nad odlukama u vezi dodele predmeta sudijama, zasedanja suda, sudskih lista, dodele sudskih prostorija i upravljanja administrativnim osobljem angažovanim u izvršenju ovih funkcija.

Federalno naimenovane sudije imaju ustavom zagarantovanu sigurnost položaja i ostaju na funkciji najviše do 75. godine, osim ako sami daju ostavku ili budu smenjeni, odnosno umru. Kanadski sudski savet je preporučio da sudije budu penzionisane u 70-oj godini. U provincijama sudije odlaze u penziju sa 65 ili 70 godina. Postoji mogućnost u nekim provincijama da sudija nastavi sa radom sa skraćenim radnim vremenom i posle godina za penziju.

Vlada bira sudije ali zato parlament određuje sudijske plate i penzije federalno naimenovanih sudija. Nivo sudskih plata je za sve federalno naimenovane sudije određen Zakonom o sudstvu. Plate su prilagodljive godišnjoj stopi inflacije. U svim izveštajima podvlači se da finansijska sigurnost predstavlja aspekt sudske nezavisnosti, pa plata treba da bude dovoljno visoka da privuče najbolje kandidate i “ublaži nepogodnosti života u sudstvu“. Pošto su Kanadske sudije naimenovane iz profesije advokata ulazak među sudije može da predstavlja značajno smanjenje prihoda za vrlo uspešnog advokata. Sudije moraju da napuste sve načine učešća u aktivnom političkom životu, moraju da izbegnu usko povezivanje s kolegama u pravnoj profesiji, ne smeju da se uključuju u javne rasprave, zabranjeno im je da se bave drugim zanimanjem i generalno uzevši, moraju da upražnjavaju vrlo suzdržan način života. Savezna komisija je 1975. godine preporučila da sudijske plate budu otprilike ekvivalentne srednjim platama najviših saveznih funkcionera. Po izveštaju iz 1998. godine predsednik Vrhovnog suda Kanade primio je 208.200 kanadskih dolara, sudije Vrhovnog suda Kanade 192.900 dolara, sudije provincijskog žalbenog suda 162.300 dolara (predsednik provincijskog žalbenog suda 177.700 dolara). Na nivou zemlje prosečna plata sudije u 1990. godini iznosila je 102.646 kanadskih dolara za puno radno vreme. Doktori opšte prakse i hirurzi i zubari imali su prosečnu platu od 102.370 kanadskih dolara a prosečan dohodak u deset najplaćenijih zanimanja iznosio je 73.313 dolara. Prosečna plata za porodicu u 1993. godini bila je 53.459 dolara, a prosečna plata pojedinca u toj godini iznosila je 23.274 dolara.

Autoritet suda i poverenje javnosti u pravdu zavisi o velikoj meri od reda u sudnicama i efikasne primene naredbi suda. Po običajnom pravu (koje u Kanadi ima najširu primenu po ugledu na Britanski sistem) sud mora da ima moć da se štiti zajedno sa strankama od akata koji bi mu onemogućili rad i sredstva za držanje reda koja izazivaju respekt. Vidovi nepoštovanja suda su: nepovinovanje naredbi suda, nedolično ponašanje u sudu, podmićivanje, uticanje na porotu i pretnja svedocima. Ponašanje stranaka i drugih u sudskom postupku može da ima posledice na građanskom i krivičnom planu. U kodeksu građanske procedure Kvebeka predviđeno je da svi koji su krivi za nepoštovanje suda podležu globi koja ne prelazi 5.000,00 dolara, ili zatvoru na period ne duži od jedne godine. Zatvor za odbijanje naredbe može da se odredi više puta sve dok osoba ne posluša. Svi koji su krivi za nepoštovanje suda u prisustvu sudije koji vrši svoju dužnost mogu da budu osuđeni odmah, pod uslovom da im je data prilika da objasne svoje ponašanje. U suprotnom (kada je nepoštovanje izvršeno bez prisustva sudije) prekršiocu naredbe se omogućuje pravo i vreme na odbranu. Presuda o nepoštovanju suda donosi se posle sumarnog saslušanja. Osim izloženog, i osoba koja drži neki dokaz suprotno naredbi sudije kriva je za nepoštovanje suda. Svedok i veštak koji odbiju da svedoče (a veštak koji odbije ili neopravdano odugovlači da dâ svoj izveštaj) krivi su za nepoštovanje suda. Nepoštovanje suda van sudnice tradicionalno ima tri vida: skandalizovanje suda, opstruiranje pravde i pokušaj da se utiče na javnost za vreme suđenja.

Sudija je disciplinski odgovoran ako prekrši Zakon i principe sudijskog ponašanja, izražene u sudskim kodeksima (nemaju ih sve provincije). Neformalni rukovodeći principi ponašanja se odnose na držanje, način života, javne istupe, vansudske poslove, diskvalifikacije, poklone, predavanja i ponašanja u sudu. Sudija treba da se suzdrži od članstva u grupama ili organizacijama ili učestvovanja u javnim diskusijama koje po proceni razumne fer i informisane osobe mogu da naruše poverenje i nepristrasnost sudija povodom pitanja koja mogu da se pojave pred sudom. Sve političke aktivnosti moraju prestati sa imenovanjem. Sudija treba da se uzdrži od članstva u političkim partijama i političkog sakupljanja novca; učestvovanja u političkim skupovima, političkim kampanjama i uzimanja učešća u kontroverznim političkim diskusijama, kao i potpisivanja peticija u cilju uticaja na političke odluke. Po pravilu sudiji nije dozvoljena kritika tekućeg zakonodavstva ili sudskih odluka. On mora da izbegne iznošenje ličnog mišljenja o važnim društvenim pitanjima, jer bi to moglo da vodi utisku o njegovoj pristrasnosti, kada takva pitanja dođu pred sud. Smatra se da suzdržano ponašanje sudija predstavlja bazični pristup. Sudije moraju da posvete sve svoje vreme vršenju sudijskih dužnosti i zabranjeno im je da se bave ma kojim drugim zanimanjem ili poslom. Izuzetno sudija može da bude član komisije za istragu ako ga za to ovlasti Vlada. Posle imenovanja treba da prestane sa svakom vrstom komercijalnih aktivnosti. Postoji saglasnost da može da nastavi i upravlja s neproblematičnim investicijama. Sudija ne sme da prima poklone od stranaka i svakoga ko bi mogao u budućnosti da bude umešan u proces ili materijalno zainteresovan za ishod slučaja. Nema saglasnosti oko toga da li je primereno da sudija predaje u školi, fakultetu ili piše pravne tekstove, ali postoji većinsko mišljenje da sudija može da drži predavanja na Pravnim fakultetima i piše pravne knjige, sve dok to ne utiče na njegove sudijske dužnosti. U sudnici sudija mora da bude odlučan, da održava čvrsto kontrolu nad procesom, da obezbeđuje potrebnu dinamiku i tretira svakoga sa odgovarajućom ljubaznošću.

O disciplinskoj odgovornosti odlučuje sudijski Savet na nivou provincije i Kanadski sudski savet na Saveznom nivou (36 sudija). Savet ima pravo da istražuje svaku pritužbu i sumnju. Sudije smenjuje Parlament a Savet može dati preporuku za smenjivanje u slučaju: godina ili starosti; neprimerenog ponašanja; neuspeha u obavljanju dužnosti; ulaženja u situaciju koja onemogućuje obavljanje dužnosti. Osim preporuke za smenu oni mogu da izreknu, po pravilu (nejednako u provincijama) sledeće mere: upozorenje sudije, ukor, narediti da se, kao uslov za nastavak rada, sudija izvini oštećenom ili nekoj drugoj osobi; narediti da kao uslov za nastavak rada sudija preduzme mere, kao što su obrazovanje ili lečenje sa ili bez zahteva da sudija ode na bolovanje, sa ili bez plate; suspendovati sudiju sa plate na neodređeno vreme; suspendovati sudiju bez plate za period od 30 dana i preporučiti da ministar Pravde smeni sudiju (u provincijama gde tako ovlašćenje ministar ima) i u tom slučaju da ga odmah suspenduju bez plate dok traje smenjivanje.

Međutim, smenjivanje u parlamentima je retkost. Za poslednjih 30 godina smenjen je samo jedan sudija u federalnom parlamentu.

O medijaciji i posredovanju u cilju mirnog rešenja sporova postoji sličnost sa sistemom koji vlada u SAD-u (javnost je o tome upoznata). Međutim, u Kanadi i apelacioni sud (kao i žalbeni deo višeg suda) može da (ako proceni) pozove stranke u cilju medijacije, odnosno posredovanja radi mirnog rešenja spora. Posrednik je sudija koji neće sudelovati u žalbenom postupku ako mirenje bude bezuspešno. Postoji posebna prostorija u sudu za pokušaj mirnog rešavanja sporova, koja nema izgled sudnice (okrugli stolovi, fotelje, mogućnost da se stranke ponude sokom i kafom). Razgovor traje 3 sata. Ako mirenje ostane bezuspešno žalbeni postupak se nastavlja i sve zabeleške u vezi posredovanja se uništavaju. Argumentacija iz razgovora se ne može upotrebiti u žalbenom postupku. Ako se stranke sporazumeju (sporazum može obuhvatiti i druge sporove koji su u toku), sudija posrednik sačinjava zapisnik o poravnanju koji overavaju članovi žalbenog veća. Zapisnik o poravnanju koji stranke potpišu ima snagu pravnosnažne sudske odluke. Na ovaj način u 2002. godini od 1379 završnih predmeta rešeno je oko 100 predmeta, uglavnom iz oblasti susedskog prava u porodičnih odnosa.

Autoritet sudijskih odluka (a samim tim i suda), u Kanadi je veoma visok. Samo 1% prvostepenih presuda ulazi u žalbeni proces. Tome doprinose ne samo ekonomski i socijalni činioci i opšte stanje pravne sigurnosti u državi, već i način izbora sudija (stručnost i iskustvo), kvalitet sudskih odluka (sve odluke Vrhovnog suda i apelacionih sudova objavljuju se sa obrazloženjem i nalaze se u posebnim zbornicima), nagrađivanje sudija (natprosečne plate), dostupnost stručne literature, (svi značajni časopisi na engleskom i francuskom jeziku nalaze se u ogromnim bibliotekama suda), kao i drugi faktori (tehnička opremljenost i drugo).

Istinitost i tačnost odluke zavisi ne samo od znanja i rada sudije već i od znanja i umeća punomoćnika zbog karakteristika protivničkog sistema.