izvrŠenje ugovora i pravo na NAKNADu ŠTETE ZBOG PROMENE CENE
 

Mr Dragiša Slijepčević,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Uvodne napomene

Učesnici obligacionog odnosa dužni su da izvrše svoje ugovorne obaveze i odgovorni su za njihovo ispunjenje (član 17. stav 1. ZOO). Oni to moraju činiti uz uvažavanjem načela savesnosti i poštenja (član 12. ZOO). Suprotno ponašanje predstavlja povredu ugovora koja stvara posebna prava i obaveze ugovornih strana. Ugovor se može povrediti neispunjenjem preuzete obaveze ili zadocnjenjem u njenom izvršenju (član 262. stav 2. ZOO). U tom slučaju poverilac ima pravo da zahteva naknadu štete koja mu je naneta takvim ponašanjem dužnika. Za štetu zbog zadocnjenja odgovara i dužnik kome je poverilac ostavio primereni rok za ispunjenje (član 262. stav 3. ZOO). On je odgovoran i za potpunu i delimičnu nemogućnost ispunjenja i kada tu nemogućnost nije skrivio, ako je ona nastupila posle njegovog skrivljenog dolaska u docnju (član 262. stav 4. ZOO).

Poverilac ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi koje je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora uvažavajući činjenice koje su mu u to vreme bile poznate ili morale biti poznate (član 266. stav 1. ZOO). Ostvarenje tog prava uslovljeno je preduzimanjem svih razumnih mera od strane poverioca u cilju smanjenja štete izazvane povredom ugovora. U protivnom, druga ugovorna strana može zahtevati srazmerno umanjenje naknade (član 266. stav 4. ZOO). Pod običnom štetom se smatra umanjenje nečije imovine, a pod izmaklom koristi sprečavanje njenog povećanja (član 154. ZOO). Pored toga, u običnu štetu spada i obaveza plaćanja zakonske zatezne kamate. Ona nastaje kao posledica dužničke docnje kojom se namiruje pretpostavljena šteta zbog zadocnjenja u ispunjenju novčane obaveze (član 277. stav 1. ZOO). Zbog toga poverilac ima pravo na zateznu kamatu i kada zbog dužničke docnje nije pretrpeo posebnu štetu (član 278. stav 1. ZOO). Međutim, ako je šteta nastala kao posledica dužničke docnje veća od iznosa koji bi mu pripao na ime zatezne kamate poverilac ima pravo da zahteva i razliku do potpune naknade štete. Ovo imperativno zakonsko naređenje sadržano je u odredbi člana 278. stav. 2. ZOO. Jezičko značenje ove norme je apsolutno jasno. Ona upućuje da se pravo na razliku do potpunog namirenja štete može ostvariti u svim slučajevima kada je primljeni iznos na ime zakonske zatezne kamate manji od iznosa potpune naknade. Pada u oči da se ostvarenje tog prava ne uslovljava bilo kakvim prethodnim radnjama poverioca. Međutim, potpuna naknada se može ostvariti i kao isplata razlike u ceni ugovorene robe ili usluga. I u tom slučaju povećanje ugovorene cene može znato prevazići iznos primljene zakonske zatezne kamate kao posledice docnje. To bi značio da i u tom slučaju poverilac može pozivom na odredbu člana 278. stav 2. ZOO ostvariti pravo na razliku između primljenog iznosa zakonske zatezne kamate i važeće cene robe, odnosno usluga na dan ispunjenja. Identična situacija može nastati i u slučaju neblagovremenog ispunjenja obaveze ustanovljene pravnosnažnom odlukom. I u tom slučaju plaćeni iznos zatezne kamate može biti znatno manji od razlike između dosuđene i važeće cene na dan ispunjenja obaveze učinjenog po isteku paricionog roka.

Međutim, pravo poverioca na isplatu razlike u ceni kupljene robe uređeno je i odredbama člana 524. i 525. ZOO. Za razliku od odredbe člana 278. stav 2. ZOO ovim zakonskim odredbama ustanovljena je posebna procedura za ostvarenje prava na razliku u ceni. To je slučaj i sa ostvarenjem prava na naknadu štete zbog neblagovremenog izvršenja obaveze ustanovljene pravnosnažnom sudskom odlukom. I tada se propisuju posebni uslovi za ostvarenje prava na naknadu štete kao posledice zadocnjenja u izvršenju obaveze konstituisane pravnosnažnom odlukom. Ti uslovi su propisani odredbama člana 293. ZOO.

Kod takvog stanja stvari postavlja se pitanje da li se i u kojoj meri propisani uslovi citiranim zakonskim odredbama derogiraju odredbom člana 278. ZOO. U sudskoj praksi su zastupljena različita gledišta po tom pitanju. Po jednom pravnom shvatanju razlika u ceni se može ostvariti kao naknada potpune štete bez ikakvog uslovljavanja pozivom na odredbu člana 278. ZOO. Pristalice tog gledišta smatraju da se pravo na potpunu naknadu štete može ostvariti po tom osnovu ne samo zbog zadocnjenja u izvršenju preuzete ugovorne obaveze već i zbog raskida ugovora ili docnje u ispunjenju obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom. Suprotno tom, zagovornici drugog pravnog shvatanja smatraju da se pravo na razliku između primljene zatezne kamate i uvećane cene na dan ispunjenja može ostvariti pozivom na odredbu člana 278. ZOO samo u slučaju docnje u ispunjenju preuzete ugovorne obaveze. U protivnom, ako se radi o docnji nastaloj u izvršenju obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom, ili raskida ugovora o kupovini i prodaji to pravo se može ostvariti samo pod uslovima i na način propisan odredbama člana 293, odnosno člana 524. i 525. ZOO. Suprostavljenost tih stanovišta i analiza njihove pravne utemeljenosti predmet su i ovog referata.

Pravo na uveĆanu cenu zbog raskida ugovora o kupoprodaji

Povreda ugovora predstavlja ponašanje kojim se krši ugovorom ustanovljena obaveza. Ugovor se može povrediti potpunim ili delimičnim neizvršenjem preuzete obaveze, kao i zadocnjenjem u njenom ispunjenju. Potpuno ili delimično neizvršenje obaveze u pretežnom delu predstavljaju zakonom propisani osnov za raskid ugovora (član 124. i član 13.1 ZOO). Do raskida može doći po sili zakona ili izjavom poverioca da raskida ugovor. Zakonski raskid ugovora nastupa kada je ugovorom ili po prirodi stvari određeno da izvršenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora (član 125. stav 1. ZOO). U protivnom, ako izvršenje obaveze u određenom roku nije bitan sastojak ugovora dužnik zadržava pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, a poverilac da zahteva njeno ispunjenje (član 126. stav 1. ZOO). Osim toga, poverilac se i u tom slučaju može opredeliti za raskid ugovora. Do raskida će doći po bezuspešnom proteku naknadnog primerenog roka ostavljenog dužniku od strane poverioca za ispunjenje preuzete obaveze. I u tom slučaju nastupaju iste pravne posledice kao i da je rok bitan sastojak ugovora (član 126. stav 2. i 3. ZOO).

Izuzetno, ugovor se može raskinuti i bez ostavljanja dužniku naknadnog roka za njegovo ispunjenje. To je moguće učiniti kada se iz dužnikovog držanja može pouzdano zaključiti da on preuzetu obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku (član 127. ZOO). Šta više, ugovor je moguće raskinuti i pre isteka ugovorenog roka. Mogućnost takvog raskida postoji kada je pre isteka roka za ispunjenje obaveze očigledno da jedna strana neće ispuniti svoju ugovornu obavezu. Tada druga ugovorna strana može raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete (član 128. ZOO). Raskidom ugovora obe strane se oslobađaju svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete.

I ugovor o kupoprodaji se može raskinuti po sili zakona ili prostom izjavom strane verne ugovoru. On se raskida po sili zakona kad je ugovoreni rok ispunjenja bitan sastojak ugovora. Do toga neće doći samo ako poverilac odmah po isteku roka za ispunjenje izjavi da ugovor održava na snazi (član 125. stav 2. ZOO). Takođe raskid tog ugovora prostom izjavom volje može izvršiti i ugovoru verna strana u slučaju docnje u izvršenju obaveze za čije ispunjenje rok nije bitan sastojak ugovora. Na isti način ugovor se može raskinuti i zbog postojanja materijalnih ili pravnih nedostataka na kupljenoj stvari. Međutim, u svim slučajevima raskida kupoprodajnog ugovora prostom izjavom volje potrebno je da se drugoj strani prethodno ostavi primereni rok za ispunjenje preuzete obaveze (član 126. stav 2. član 490. stav 1. i član 510. stav 2.  ZOO). To su opšta pravila o raskidu ugovora zbog neispunjenja koja se primenjuju i u slučaju raskida ugovora o kupoprodaji. Zato se i raskidom kupoprodajnog ugovora u korist strane verne ugovoru konstituiše pravo na naknadu štete. Šteta koja nastaje raskidom ugovora o kupoprodaji može se iskazati kao: 1) obična šteta i izmakla korist; 2) apstraktna šteta i 3) konkretna šteta nastala zbog razlike u ceni usled izvršene prodaje ili kupovine radi pokrića. U prvom slučaju reč je o šteti čija se naknada ostvaruje u skladu sa pravilima propisanim odredbom člana 266. i 526. ZOO. Drugi slučaj predstavlja naknadu apstraktne štete koja se ostvaruje u skladu sa odredbom člana 524. ZOO. Treći slučaj je naknada konkretne štete zbog razlike u ceni nastale prilikom prodaje ili kupovine radi pokrića, koja se realizuje pod uslovima i na način propisan odredbom člana 525. ZOO.

Pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi se ostvaruje u slučaju kada iznos apstraktne, odnosno konkretne štetet ne pokriva stvarnu štetu pričinjenu strani vernoj ugovoru. Oštećenoj strani iz ugovora o kupoprodaji se to pravo priznaje odredbom člana 526. ZOO. Međutim, naknada ove štete se može realizovati samo u skladu sa pravilima propisanim odredbom člana 266. ZOO. Stoga se postojanje i visina takve štete mora dokazati. Teret dokazivanja leži na oštećenoj strani. Ona je dužna da pored postojanja obične štete ili izmakle koristi dokaže i njenu predvidljivost od strane dužnika ugovorne obaveze. Predvidljivost se iskazuje kao svest o mogućim posledicama povrede ugovorne obaveze, s obzirom na činjenice koje su dužniku u vreme zaključenja ugovora bile poznate ili su mu morale biti poznate. Time je pravo poverioca na naknadu štete zbog povrede ugovora, i to kako naknade obične štete tako i izmakle koristi, uslovljeno predvidljivošću i jedne i druge štete od strane dužnika ugovorne obaveze.1 Iz tog razloga poverilac mora dokazati ne samo da je zbog povrede obaveze od strane dužnika pretrpeo običnu štetu ili izmaklu korist, već i njenu visinu. To dalje znači da dužnik može istaći prigovor da prilikom zaključenja ugovora nije znao i da nije mogao znati za postojanje činjenica na osnovu kojih je mogao predvideti da će zbog njegovog kršenja ugovorne obaveze nastati šteta čiju naknadu poverilac traži. Dužnik je ovlašćen da osporava postojanje bilo kakve štete, kao i visinu tražene naknade po tom osnovu. Zato poverilac mora dokazati da je dužnik prilikom zaključenja ugovora morao predvideti mogućnost nastupanja takve štete kao posledice kršenja ugovorom ustanovljene obaveze. Teret dokazivanja ovih činjenica podrazumeva postojanje stepena predvidljivosti koja se u pravnom prometu iskazuje u granicama pažnje dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina.

Odredbom člana 524. Zakona o obligacionim odnosima uređeno je pravo na naknadu apstraktne štete. Pod apstraktnom štetom se podrazumeva razlika između ugovorene i tržišne cene - bez obzira na štetu koju je strana verna ugovoru stvarno pretrpela. Apstraktni obračun štete zasniva se na razlici između ugovorene i tekuće cene pogođene robe.2 Međutim, ova naknada štete se može ostvariti samo u slučaju raskida ugovora. Ona pripada strani vernoj ugovoru bez obzira da li se radi o prodavcu ili kupcu. Apstraktna šteta se priznaje kupcu u slučaju kada je ugovorena cena robe manja od njene tekuće cene na dan raskida. Kupac ima pravo na tu razliku iz razloga što se pretpostavlja da bi on u redovnom toku stvari kupljenu robu po manjoj ceni mogao preprodati po većoj tekućoj ceni. I obrnuto, u slučaju kupovine robe za sopstvene potrebe kupac bi u slučaju raskida ugovora za novu kupovinu iste vrste i količine robe morao platiti uvećanu - tekuću cenu. Pravo na apstraktnu štetu pripada i prodavcu kada je ugovor raskinut krivicom kupca. On to pravo može ostvariti ako je ugovorena cena robe veća od njene tekuće cene na dan raskida. U tom slučaju se pretpostavlja da se roba ne može prodati novom kupcu po ranije ugovorenoj, već važećoj tekućoj ceni.

Iz rečenog se može zaključiti da je ostvarenje prava naknade apstraktne štete mnogo povoljniji vid obeštećenja poverioca od slučaja naknade obične štete ili izmakle koristi. To je posledica zakonom ustanovljenog pravila da je za ostvarenje apstraktne štete dovoljno dokazati samo postojanje razlike u ceni. To praktično znači da kupac koji je raskinuo ugovor ne mora dokazivati da bi kupljenu robu preprodao i koliku bi dobit po tom osnovu ostvario. Iz istih razloga isključena je i mogućnost dokazivanja od strane prodavca da bi kupac uprkos uvećanja tekuće cene stvar mogao nabaviti i po nižoj ceni. Po istom principu ni kupac ne može dokazivati da u slučaju raskida ugovora njegovom krivicom prodavac može prodati stvar po većoj ceni. Time se apstraktna šteta zakonom kvalifikuje kao minimalna visina obeštećenja. Stoga oštećena strana verna ugovoru ima pravo i na naknadu štete u većem iznosu od onog koji bi joj pripao po osnovu apstraktne štete, ali samo pod uslovom da postojanje veće štete može dokazati (član 526. ZOO).

Pravo na naknadu apstraktne štete može se ostvariti samo u slučaju raskida ugovora. Ona pripada kupcu kada je ugovorom određena cena manja od tekuće cene a prodavcu kada je tekuća cena manja od ugovorene cene. To jasno ukazuje i da se pravo na apstraktnu štetu može ostvariti samo u slučaju kada je ugovorom određena prodajna cena. Apstraktna šteta se ne može ostvariti kada ugovorom o kupoprodaji cena nije određena. Međutim, to pravilo se ne može primeniti i u slučaju ugovaranja tekuće cene kao odredive cene prodaje. Iz istih razloga pravo na apstraktnu štetu bi se moglo realizovati i za slučaj ugovaranja odredive cene, ali samo u situaciji kada su ugovorom precizno određeni kriterijumi za njeno određenje. U tim slučajevima moguće je utvrditi ugovorenu cenu robe i tekuću cenu na dan raskida ugovora. Tekuća cena se određuje prema danu raskida ugovora, što znači da se uzima u obzir ona tekuća cena koja je prema zvaničnoj evidenciji postojala na dan raskida ugovora.3 Sporno je šta se smatra zvaničnom evidencijom tekuće cene. Nesporno je da je to berzanska cena robe, ali i svaka druga tržišna cena čije se postojanje nesumnjivo može utvrditi na dan raskida ugovora. Pri tome, za određenje tekuće cene relevantno je mesto u kome je posao obavljen. To je izričito propisano odredbom člana 524. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, zakon ne određuje koje se mesto smatra mestom obavljenog posla. Stoga se određenje ovog uslova za ostvarenje apstraktne štete mora posebno ceniti u svakom konkretnom slučaju, što znači da je i njegovo određenje preopušteno sudskoj praksi.

Bitno je istaći i da apstraktna i konkretna - dokazana šteta nisu dva vida iste štete, već različiti oblici stvarne štete tako da svaki od njih predstavlja poseban osnov za ostvarenje prava na naknadu štete.4 Iz tog razloga neostvarenje zahteva za naknadu konkretne štete ne vodi gubitku i prava na naknadu apstraktne štete. Naprotiv, zahtev za naknadu konkretne štete podrazumeva postojanje štete u visini većoj od iznosa koji se može ostvariti po osnovu apstraktne štete. Stoga se i u teoriji i u sudskoj praksi smatra da zahtev za naknadu konkretne štete u sebi sadrži i zahtev za naknadu apstraktne štete. To znači da se oštećenoj strani koja nije dokazala postojanje konkretne već samo apstraktne štete može dosuditi naknada u visini razlike između ugovorene i tekuće cene na dan raskida i kada u tužbi takav zahtev nije izričito postavljen.

Pored apstraktne, drugi oblik stvarne štete predstavlja i kupvina ili prodaja radi pokrića. Stoga je i ostvarenje tog prava naknade štete posebno uređeno. Ono se realizuje u skladu sa pravilima propisanim odredbom člana 525. ZOO. Zakon propisuje dva uslova za ostvarenje naknade štete radi pokrića. Oni su zajednički i za prodaju radi pokrića i za kupovinu radi pokrića. Prvi je da predmet ugovora o kupoprodaji predstavljaju zamenljive stvari, a drugi postojanje docnje u izvršenju ugovorom preuzetih obaveza. Prodavac može da izvrši prodaju radi pokrića zato što kupac nije platio cenu u roku ili zato što o roku nije preuzeo stvar čija mu je predaja ponuđena.5 U slučaju docnje u isplati cene prodavac može ostvariti pravo na naknadu štete radi pokrića kada mu ugovorena cena u celosti nije plaćena, ili kada mu je samo delimično plaćena. Isti je slučaj i sa docnjom u preuzimanju kupljene količine zamenljivih stvari. I tada prodavac ima pravo na naknadu štete radi pokrića kako u slučaju nepreuzimanja celokupne tako i u slučaju preuzimanja samo delimične količine prodatih stvari. Prodavac je uvek ovlašćen da zbog kupčeve docnje izvrši prodaju bilo celokupne količine ili samo dela ugovorene količine robe radi pokrića. On to može učiniti i zbog docnje u isplati kupoprodajne cene i zbog docnje nastale neopravdanim odbijanjem prijema ponuđenih mu stvari. Sporno je samo da li se to pravo može ostvariti isključivo kada predmet prodaje predstavlja određena količina zamenljivih stvari, ili i slučaju kada je to samo jedna stvar određena po rodu. Iz jezičkog značenja odredbe člana 525. stav 1. ZOO moglo bi se zaključiti da se pravo naknade štete radi pokrića priznaje samo kupcu ili prodavcu veće količine zamenljivih stvari. Međutim, mišljenja smo da se pod terminom “izvesna količina zamenljivih stvari” može smatrati i kupoprodaja samo jedne stvari određene po rodu. U prilog tog stanovišta su i dosadašnja pravna shvatanja sudske prakse. Po istom principu, kao prodavac, pravo naknade štete radi pokrića može ostvariti i kupac. I on može zahtevati naknadu ove štete kako u slučaju kada mu je uskraćena predaja celokupne količine kupljenih stvari tako i u slučaju samo delimično učinjene isporuke. Pri tome, zajednički uslov ostvarenja ovog oblika štete i za kupca i za prodavca je da predmet ugovora o kupovini radi pokrića moraju biti stvari iste vrste i kvaliteta kao i stvari koje su predstavljale predmet osnovnog kupoprodajnog ugovora.

Sama naknada štete radi pokrića se iskazuje kao razlika u ceni određenoj ugovorom i ceni po kojoj je izvršena kupovina, odnosno prodaja radi pokrića. Ona pripada prodavcu kada je prodaju stvari izršio po manjoj ceni od ugovorene, a kupcu kada je stvari koje su predmet kupovine kupio po većoj ceni od cene određene ugovorom. Međutim, i u jednom i u drugom slučaju za ostvarenje takve naknade dovoljno je dokazati samo postojanje ugovora o prodaji, odnosno kupovini radi pokrića, a ne i činjenicu da je takav ugovor i stvarno realizovan. Time se znatno olakšava ne samo procesni položaj oštećengo lica već i samo ostvarenje prava na naknadu štete radi pokrića. Ipak, to ne znači da se ovo pravo može ostvariti i u slučaju fiktivne kupovine, odnosno prodaje radi pokrića. Naprotiv, u takvoj činjeničnoj situaciji dopušteno je dokazivanje da kupovina, odnosno prodaja nisu realizovani, ali teret dokazivanja takve činjenice nije na strani oštećenog već lica čijom docnjom je šteta radi pokrića skrivljena. To je ujedno i opravdanje potrebe posebnog zakonskog uređenja ovog oblika stvarne štete.

Pored postojanja razlike u ceni određenoj ugovorom i ceni po kojoj je izvršena kupovina ili prodaja radi pokrića, za ostvarenje prava naknade takve štete potrebno je da se kupovina, odnosno prodaja realizuju u razumnom roku. Osim toga, oštećena strana ima i obavezu da o nameravanoj prodaji ili kupovini radi pokrića prethodno obavesti drugu ugovornu stranu.6 Pri tome, treba istaći da se i kupovina i prodaja radi pokrića mogu realizovati u slučaju docnje druge ugovorne strane. To znači da se i pravo na naknadu štete ostvaruje kao posledica docnje u izvršenju ugovornih obaveza, a ne kao pravo koje nastaje raskidom ugovora. Ipak, naknada štete radi pokrića može se realizovati i kao posledica raskida ugovora, ali samo u slučaju kada ispunjenje o roku predstavlja bitan elemenat ugovora. U tom slučaju docnja u ispunjenju ugovorne obaveze ne vodi samo raskidu ugovora po sili zakona već i konstituisanju prava na naknadu štete radi pokrića. Međutim, oštećena strana i tada, kao i u slučaju docnje kada ispunjenje o roku nije bitan elemenat ugovora, mora drugoj strani dostaviti obaveštenje o nameravanoj prodaji, odnosno kupovini radi pokrića. Dostavljanje takvog obaveštenja ima za cilj da se druga strana poslednji put pozove da ispuni preuzetu obavezu iz ugovora. Stoga za vreme trajanja roka koji je u tu svrhu ostavljen ne može doći do prodaje, odnosno kupovine radi pokrića. To je moguće učiniti tek po njegovom isteku, s tim da istek tako ostavljenog roka vodi ne samo mogućnosti ostvarenja prava na naknadu štete radi pokrića, već i raskidu samog ugovora (član 126. ZOO).

Pored navedenih uslova za ostvarenje prava naknade štete radi pokrića potrebno je i da se kupovina, odnosno prodaja realizuju u razumnom roku i na razuman način. Ovaj uslov je određen stavom 2. člana 525. Zakona o obligacionim odnosima. Zato i njegovo ispunjenje predstavlja bitnu činjenicu za realizaciju prava na naknadu štete radi pokrića. Međutim, kada je i da li je kupovina odnosno prodaja radi pokrića izvršena u razumnom roku i na razuman način predstavlja faktičko pitanje. Stoga se postojanje te činjenice mora posebno utvrđivati u svakom konkretnom slučaju. Njeno postojanje ili nepostojanje ceni sud uz uvažavanje načela savesnosti i poštenja, odnosno zloupotrebe prava. Pored toga, sud mora voditi računa i o prirodi stvari čija se prodaja, odnosno kupovina radi pokrića vrši.7 Iz istih razloga dužnik ima pravo da dokazuje suprotno. U tom slučaju teret dokazivanja podrazumeva postojanje činjenica koje nesumnjivo upućuju da se pokriće moglo jeftinije realizovati. Postojanje tih činjenica je od značaja samo za ostvarenje prava na umanjenje naknade štete, a ne i za gubitak prava kupovine odnosno prodaje radi pokrića. To praktično znači da u tom slučaju sud može uzeti u obzir činjenicu da kupovina, odnosno prodaja radi pokrića nije realizovana u razumnom roku. Tada se poveriocu može dosuditi samo naknada adekvatna razlici između ugovorene cene i važeće cene po kojoj se u redovnom toku stvari mogla izvršiti nabavka radi pokrića. Međutim, sama kupovina ili prodaja može se realizovati u ma kom mestu na unutrašnjem tržištu, pod uslovom da to nije učinjeno na štetu protivne strane. Šta više, kupovina radi pokrića se može realizovati i kupovinom stvari boljeg kvaliteta od onog koji je ugovorom određen. Uslov za ostvarenje takve kupovine je nepostojanje na tržištu robe ugovorenog kvaliteta, odnosno postojanje osobitih poteškoća u njenoj nabaci.8

Naknada Štete zbog docnje u izvrŠenju obaveze odreĐene pravnosnaŽnom odlukom

Šteta može nastati i zbog docnje u izvršenju obaveze određene pravnosnažnom odlukom. U tom slučaju docnja nastaje sa protekom paricionog roka određenog izvršnom ispravom za izvršenje činidbe koja je njome naložena. Ako posebnim propisom nije drukčije određeno opšti paricioni rok iznosi 15, odnosno 8 dana u postupku u privrednim sporovima i meničnim i čekovnim sporovima (Član 333. stav 1. i 2. i član 489. stav 1. tačka 3. ZPP-a - “Službeni glasnik RS”, br. 125/04). Sud je ovlašćen da odredi i duži rok ispunjenja obaveze koja se ne sastoji u novčanom davanju. Inače, rok za izvršenje činidbe određene sudskom odlukom počinje da teče prvog dana posle dostavljanja prepisa presude stranci kojoj je naloženo izvršenje (član 333. stav. 3. ZPP). Međutim, prinudno se može izvršiti samo ona činidba koja je određena pravnosnažnom odlukom, a po proteku roka za njeno dobrovoljno ispunjenje (član 32. stav 1. ZIP - “Službeni glasnik RS”, br. 125/04). Stoga se može zaključiti i da početak roka za dobrovoljno izvršenje počinje da teče prvog dana posle dostavljanja prepisa drugostepene odluke stranci kojoj je naloženo izvršenje određeno prvostepenom odlukom koja je potvrđena od strane drugostepenog suda. To je posledica činjenice da redovni pravni lek ima supenzivno djestvo. Međutim, ako se stranka odrekne ili odustane od pravnog leka nastupaju pravne posledice određene stavom 3. člana 333. ZPP-a. U tom slučaju i paricioni rok počinje da teče narednog dana po izvršenom dostavljanju prvostepene odluke.

Postojanje pravnosnažne odluke za čije je ispunjenje protekao paricioni rok predstavlja zakonski osnov ostvarenja zahteva za naknadu štete zbog neispunjenja. Ona se može ostvariti pod uslovima i na način propisan odredbom člana 293. ZOO. Zato je potrebno da se pored postojanja pravnosnažne odluke i proteka roka za dobrovoljno ispunjenje koji je određen pravnosnažnom odlukom steknu još tri uslova. To su: 1) da je poverilac pozvao dužnika da obavezu ispuni u naknadnom roku; 2) da poverilac izjavi da po isteku naknadnog roka neće primiti ispunjenje i 3) da dužnik ni u naknadnom roku nije ispunio svoju obavezu.

Međutim, odredbom člana 293. ZOO nije određeno o kakvoj se obavezi dužnika radi. Stoga je sporno da li se pravo na naknadu štete može ostvariti samo u slučaju neblagovremenog ispunjenja nenovčane obaveze, ili je to moguće i kada predmet ispunjenja predstavlja novčana obaveza. U pravnoj teoriji zastupljeno je stanovište da se poverilac može uvek koristiti pravom iz člana 293. ZOO bez obzira o kakvoj se obavezi radi, osim kada se radi o novčanoj obavezi.9 Takvo stanovište vodi zaključku da se šteta može pričiniti samo neizvršenjem nenovčane a ne i novčane obaveze. Čini se da se ovakvo pravno shvatanje ne može prihvatiti.

Štetu može pretrpeti i poverilac novčane obaveze. On se može naći u takvoj situaciji kada je pravnosnažnom odlukom naloženo ispunjenje novčane obaveze zajedno sa isplatom zakonske zatezne kamate od njenog dospeća do konačne isplate. Činjenica je da zakonska zatezna kamata predstavlja poseban vid obeštećenja poverioca novčane obaveze. To je pretpostavljena šteta čije se postojanje ne mora posebno dokazivati. Međutim, i u tom slučaju poverilac može zbog dužničke docnje pretrpeti štetu. Ona se može iskazati u razlici dobijenog iznosa glavnog duga uvećanog za zakonsku zateznu kamatu i iznosa koji bi mu pripao kao novčana protivvrednost robe ili usluge po važećim tržišnim cenama na dan ispunjenja za koje mu je utvrđena novčana naknada pravnosnažnom odlukom i dosuđena. Mogućnost nastupanja ovakve štete naročito je prisutna u uslovima globalnog ili regionalnog poremećaja tržišta određenih roba ili usluga. Primer takve situacije predstavlja enormni skok cena sirove nafte na svetskom tržištu. On se upravo iskazuje u nerealnom rastu cena naftnih derivata do mere da poverilac za dosuđeni iznos i obračunatu zateznu kamatu ne može kupiti istu količinu takvih roba po važećim tržišnim cenama na dan ispunjenja. Jasno je da i u tom slučaju docnja dužnika vodi umanjenju poveriočeve imovine. Ona se iskazuje u stvarnoj - konkretnoj šteti u visini razlike naplaćenog iznosa iz pravnosnažne odluke i iznosa novčane protivvrednosti roba i usluga za koje mu je takva naknada dosuđena utvrđenog po važećim tržišnim cenama na dan ispunjenja.

Sledom rečenog mišljenja smo da se pravo na naknadu štete zbog neispunjenja može ostvariti i u slučaju docnje u izvršenju novčane obaveze. Ovo najpre iz razloga što odredbom člana 293. ZOO nije isključena mogućnost obeštećenja zbog docnje u izvršenju novčane obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom. Naprotiv, odredbom stava 1. tog člana izričito se propisuje da svako neizvršenje obaveze iz pravnosnažne odluke može voditi ostvarenju prava na naknadu štete zbog neispunjenja. U prilog tog pravnog shvatanja je i odredba člana 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Njome se određuje da poverilac koji zbog dužnikove docnje pretrpi štetu u većem iznosu od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate ima pravo da zahteva i razliku do potpune naknade štete. Istina, ovom zakonskom odredbom se regulišu samo prava poverioca u slučaju docnje u izvršenju ugovorom ustanovljene novčane obaveze od strane dužnika. Ona se ne može primeniti i na slučaj docnje u ispunjenju obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom. Ovo iz razloga što se neizvršenje obaveze u roku određenom pravnosnažnom odlukom ne može izjednačiniti sa neblagovremenim ispunjenjem ugovorne obaveze. Naprotiv, to su pravno posmatrano različite situacije. Zato nema mesta dosuđenju naknade štete zbog docnje u izvršenju novčane obaveze određene pravnosnažnom odlukom pozivom na odredbu člana 278. stav 2. ZOO. Međutim, to ne znači da se po istom principu takva naknada ne može ostvariti na temelju odredbe člana 293. ZOO. To je ne samo pravno moguć, već i obavezujući pravni put za ostvarenje takve štete. Ovo iz razloga što je prinudno izvršenje pravnosnažnih odluka moguće sprovesti samo u skladu sa odredbama ZIP-a. To je logična posledica činjenice da se pravnosnažnom odlukom u prvom redu konstituiše pravo poverioca da zahteva njeno prinudno izvršenje. On to može učiniti sve do isteka zakonom propisanog roka zastarelosti za postavljanje takvog zahteva. Međutim, u tom vremenskom periodu može doći i do enormnog povećanja cena robe ili usluga čija je protivvrednost iskazana novčanom obavezom utvrđenom pravnosnažnom odlukom. Jasno je da neblagovremeno izvršenje ovakve novčane obaveze neposredno pogađa imovinske interese poverioca. Zato se i poveriocu novčane obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom mora priznati pravo na obeštećenje pod uslovima i na način propisan odredbom člana 293. ZOO. Ustanovljenje tog pravnog puta za otklanjanje štetnih pravnih posledica dužničke docnje u izvršenju novčane obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom iskazuje se i sa aspekta pravne sigurnosti. Ovo iz razloga što pravni odnos uređen pravnosnažnom presudom obavezuje i poverioca i dužnika. Pravnosnažnošću odluke se unosi izvesnost u pogledu konačnog uređenja prava i obaveza svih učesnika presuđenog spornog odnosa. Zato se i mogućnost preispitivanja takve odluke dopušta samo u granicama mogućeg ostvarenja pravne zaštite putem vanrednih pravnih sredstava. Iz tih razloga nema mesta ni naknadnom ustanovljenju obaveze na strani dužnika koji zadocni u izvršenju novčane obaveze mimo uslova propisanih odredbom člana 293. ZOO. I u tom slučaju dužniku novčane obaveze mora se staviti u izgled snošenje svih štetnih posledica njegove docnje. Razlika je samo što poverilac novčane obaveze ne može odbiti prijem iznosa glavnog duga i zatezne kamate utvrđene pravnosnažnom odlukom. To je posledica zakonskog naređenja iskazanog odredbom člana 310. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojim se ustanovljava obaveza prijema delimičnog ispunjenja novčane obaveze, osim u slučaju postojanja posebnog interesa za odbijanje takvog izvršenja. Zato će poverilac novčane obaveze ustanovljene pravnosnažnom odlukom biti dužan da primi nominalni iznos glavnog duga i zatezne kamate i kada zbog docnje u izvršenju te obaveze trpi veću štetu. Ovo iz razloga što se taj iznos mora uračunati u konačni iznos duga iskazanog u visini pričinjene mu štete. To isplatu glavnog duga i zatezne kamate utvrđene pravnosnažnom odlukom čini delimičnim ispunjenjem ukupne novčane obaveze dužnika prema poveriocu. Stoga se takva isplata mora primiti, ali se i pored toga može zahtevati isplata i razlike do visine štete pričinjene poveriocu zbog dužnikove docnje u ispunjenju takve obaveze.

Prema tome, pravo na naknadu štete zbog neispunjenja može se ostvariti ne samo zbog docnje u izvršenju nenovčane već i novčane obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom. To se može učiniti samo pod uslovima propisanim odredbom člana 293. ZOO. U tom cilju dužniku se mora ostaviti primereni naknadni rok. Svrha naknadnog roka je da upozori dužnika u docnji na posledice koje će za njega nastati usled prekoračenja paricionog i naknadnog roka.10 Time se dužniku pruža mogućnost da izbegne moguće štetne posledice svoje docnje. On to može učiniti ispunjenjem dugovane obaveze u naknadnom primerenom roku. U tom slučaju poverilac se lišava mogućnosti da zahteva naknadu pričinjene mu štete dužničkom docnjom zbog neispunjenja obaveze u paricionom roku. To znači da se pravo na naknadu štete zbog neispunjenja obaveze određene pravnosnažnom odlukom može ostvariti tek po učinjenom obaveštenju dužniku o mogućnosti takvog namirenja i isteka naknadnog roka za dobrovoljno ispunjenje. Obaveštenje o ostavljanju naknadnog roka predstavlja jednostranu izjavu poverioca. Poverilac nije dužan da dokaže nepostojanje interesa za prijem ispunjenja naloženog pravnosnažnom odlukom, ali mora dokazati da je dužnika obavestio o mogućim štetnim posledicama njegove docnje. Osim toga, poverilac mora dokazati da obaveza iz pravnosnažne odluke nije ispunjena, odnosno da je u slučaju novčane obaveze delimično ispunjena, i da mu je zbog toga pričinjena šteta. Inače, pravo na naknadu štete zbog neispunjenja poverilac može ostvariti sve do isteka zakonom propisanog roka za prinudno izvršenje pravnosnažne odluke. Stvar je njegovog izbora da li će se i kada tom mogućnošću koristiti. Ali, uvek kada poverilac želi da ostvari svoje pravo na naknadu štete dužniku se mora ostaviti naknadni primereni rok kako bi se istom stavile u izgled moguće štetne posledice njegove docnje. U protivnom, izostanak takvog obaveštenja i naknadnog roka za ispunjenje obaveze određene pravnosnažnom odlukom vodi gubitku prava na naknadu štete nastale zbog docnje dužnika u njenom izvršenju.

Naknada Štete zbog docnje u izvrŠenju novČane obaveze

Ugovorna obaveza može se sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju (član 46. stav 1. ZOO). Predmet davanja može biti određena nenovčana ili novčana obaveza. Pod novčanom obavezom se podrazumeva ispunjenje koje se sastoji u predaji određene sume novca. Činjenica da predmet obligacije predstavlja ispunjenje novčane obaveze vodi i konstituisanju posebnih prava poverioca u slučaju docnje u njenom izmirenju. To ove obligacije čini i bitno drugačijim od onih koje za predmet imaju određenu nenovčanu obavezu. Jedna od tih specifičnosti iskazuje se i u obavezi dužnika da za slučaj docnje u ispunjenju novčane obaveze pored glavnice duguje i zateznu kamatu. Dužnik je u obavezi da plati zateznu kamatu bez obzira da li je njegovom docnjom pričinjena šteta poveriocu. To je posledica prirode novčane obaveze, jer se smatra da novac predstavlja opšti ekvivalent. Ta svojstva novca omogućuju i sticanje određenih koristi koje se iskazuju kroz mogućnost štednje i ostvarenja određenog interesa - kamate kao cene novca. Zato u slučaju zadocnjenja u ispunjenju novčane obaveze poverilac ne mora dokazivati postojanje bilo kakve štete da bi ostvario pravo na kamatu. Obaveza plaćanja zatezne kamate nastaje sa docnjom dužnika u ispunjenju novčane obaveze. To je pretpostavljena šteta čije se postojanje ne mora posebno dokazivati. Otuda je i obaveza naknade takve štete propisana imperativnom odredbom člana 278. stav 1. ZOO. To je zakonska sankcija dužničke docnje u ispunjenju ugovorom ustanovljene novčane obaveze.

Međutim, docnja u izvršenju novčane obaveze može voditi i nastanku veće štete od iznosa koji predstavlja obračunata zatezna kamata. U tom slučaju, a na temelju odredbe člana 278. stav 2. ZOO, poverilac ima pravo da zbog dužnikovog zadocnjenja zahteva razliku preko iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate do potpune naknade štete. Dužnička docnja može imati za posledicu i nastanak štete koja se iskazuje u razlici nastaloj zbog povećanja cene robe ili usluga čija novčana protivvrednost predstavlja dugovanu obavezu iz ugovora. Međutim, za razliku od štete nastale zadocnjenjem u izvršenju obaveze određene pravnosnažnom odlukom, pravo na naknadu štete nastale docnjom u izvršenju ugovorom određene novčane obaveze može se ostvariti samo na osnovu činjenice da je šteta nastala. To praktično znači da poverilac takve ugovorne obaveze mora dokazati samo da zbog dužničke docnje trpi štetu koja je veća od iznosa koji bi mu pripao po osnovu zatezne kamate. Ostvarenje tog prava nije uslovljeno prethodnim obaveštenjem dužnika o mogućoj šteti, kao ni ostavljanjem naknadnog primerenog roka. Time se poverilac iz ugovornog odnosa čiji je predmet novčana obaveza stavlja u znatno povoljniji pravni položaj u postupku ostvarenja zahteva za naknadu štete nastale docnjom dužnika u odnosu na poverioca obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom. To je logična posledica pravnih dejstava pravnosnažne odluke i potrebe da se njihovim striktnim poštovanjem obezbedi pravna sigurnost. Zato je i ostvarenje prava na naknadu štete nastale zbog docnje u izvršenju obaveze određene pravnosnažnom odlukom uslovljeno prethodnim obaveštavanjem dužnika i ostavljanjem naknadnog roka za ispunjenje koji je bezuspešno protekao. Samo u tom slučaju stiču se zakonom propisani uslovi za naknadu štete nastale zbog docnje u izvršenju obaveze određene pravnosnažnom odlukom. U protivnom, to pravo se gubi. Nasuprot tome, a za slučaj docnje u izvršenju ugovorom ustanovljene novčane obaveze pravo na naknadu štete se može uvek ostvariti. To je moguće učiniti sve do isteka zakonom propisanog roka zastarelosti za ispunjenje osnovne obaveze - isplate dugovanog novčanog iznosa (član 372. stav 3. ZOO). Zastarelost tog prava će nastupiti u roku od 3 godine, kada je u pitanju izvršenje novčane obaveze iz ugovora u privredi, odnosno u periodu od 10 godina ili kraćem periodu, ako se radi o novčanim obavezama konstituisanim ugovorom zaključenim između fizičkih ili fizičkih i pravnih lica. Početak zastarnog roka nastupa narednog dana od izvršenog plaćanja u docnji. Sa tim datum postaje izvesna šteta koja je zadocnjenjem u izvršenju novčane obaveze pričinjena poveriocu. Stoga se od tog datuma računa zastarni rok i samo njegovim istekom ograničava mogućnost ostvarenja prava na naknadu ugovorne štete.

Samo pravo na naknadu štete nastale docnjom u izvršenju novčane obaveze može se ostvariti u skladu sa opštim pravilima propisanim odredbom člana 266. ZOO. Pod tim uslovima može se ostvariti i pravo na naknadu štete zbog povećanja cene robe do koga je došlo u periodu dužničke docnje u izvršenju ugovora o kupoprodaji. Na taj način zakonom je dopuštena samo mogućnost naknade štete nastale u slučaju docnje u izvršenju ugovorom konstituisane novčane obaveze. Zato je i primena odredbe člana 278. stav 2. moguća samo za slučaj docnje u ispunjenju ugovora, a ne i u slučaju njegovog raskida. Raskidom ugovora stvaraju se posebne pravne posledice. Jedna od njih je i mogućnost naknade štete. Otuda se u slučaju raskida ugovora pravo na naknadu štete ostvaruje po opštim pravilima ustanovljenim odredbom člana 266. ZOO, odnosno po posebnim pravilima propisanim odredbama člana 524. i 525. ZOO, kada se radi o raskidu ugovora o kupoprodaji. Odredba člana 278. stav 2. ZOO ne može se primeniti ni kao pravni osnov za naknadu štete nastale zbog docnje u izvršenju obaveze (novčane ili nenovčane) utvrđene pravnosnažnom odlukom. Ovo iz razloga što se i u tom slučaju radi o posebnom obliku stvarne štete koja se namiruje pod uslovima i na način propisan odredbom člana 293. ZOO.

Z a k lj u Č a k

Šteta može nastati kao posledica zadocnjenja u izvršenju ugovorom ustanovljene novčane obaveze, odnosno raskida ugovora ili zbog docnje u izvršenju obaveze određene pravnosnažnom odlukom. Ona se može iskazati kao konkretna - obična šteta, ili izmakla korist, odnosno apstraktna šteta. Tako pričinjena šteta može nastati i zbog promene cene. Međutim, bez obzira što šteta zbog promene cene može nastati zbog docnje u izvršenju ugovorne obaveze, raskida ugovora ili docnje u izvršenju obaveze određene pravnosnažnom odlukom, ona se može ostvariti samo na način i pod uslovima propisanim posebnim odredbama Zakona o obligacionim odnosima za svaku od tih pravnih situacija. To konkretno znači da se naknada štete zbog promene cene može ostvariti pozivom na odredbu člana 278. stav 2. samo u slučaju docnje u izvršenju novčane obaveze. Ova odredba se ne može primeniti kada se radi o šteti nastaloj zbog promene cene za vreme docnje u izvršenju obaveze određene pravnosnažnom odlukom. Isti je slučaj i sa ostvarenjem prava na naknadu štete zbog raskida ugovora o kupoprodaji koja se iskazuje u razlici nastaloj promenom tekuće cene. Ovo iz razloga što se neizvršenje obaveze u roku određenom pravnosnažnom odlukom ne može izjednačiti sa neblagovremenim ispunjenjem ugovorne obaveze. To se ne može učiniti i kada je u pitanju naknada štete nastale raskidom ugovora o kupoprodaji. U pitanju su apsolutno različite pravne situacije koje su kao takve i uređene posebnim odredbama ZOO. Iz tog razloga su i odredbe glave III ZOO podeljene u dva odeljka. U prvi odeljak su svrstane odredbe o poveriočevim pravima i obavezama proisteklim iz ugovornog odnosa, a u odeljku dva odredbe o poveriočevim pravima u nekim posebnim slučajevima. U okviru odredaba o poveriočevim pravima u nekim posebnim slučajevima nalaze se i odredbe člana 293. ZOO. Njome su određena prava poverioca u slučaju neblagovremenog izvršenja obaveza (novčanih i nenovčanih) određenih pravnosnažnom odlukom. Stoga se i pravo poverioca zasnovano na neblagovremenom izvršenju novčane obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom mora raspraviti u skladu sa odredbom člana 293. ZOO, a ne primenom člana 278. stav 2. ZOO. Odredbom člana 293. stav 1. ZOO, propisano je da poverilac u tom slučaju može pozvati dužnika da u naknadnom primerenom roku ispuni svoju obavezu i izjaviti da po isteku tog roka neće primiti ispunjenje, već će tražiti naknadu štete zbog neispunjenja. Jezičko značenje ove odredbe je apsolutno jasno. Ono ukazuje da poverilac obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom može ostvariti pravo na naknadu štete samo u slučaju kumulativnog ispunjenja tri uslova. To su: 1) postojanje poveriočevog poziva dužniku da obavezu ispuni u naknadnom primerenom roku; 2) data izjava dužniku od strane poverioca da po isteku naknadno ostavljenog roka neće primiti ispunjenje i 3) da dužnik i u naknadnom roku nije izvršio svoju obavezu. U protivnom, poveriocu potraživanja utvrđenog pravnosnažnom odlukom ostaje na raspolaganju samo mogućnost da u postupku prinudnog izvršenja izvrši namirenje svog potraživanja.

Prema tome, poverilac slobodno odlučuje na koji način će zaštititi svoje pravo. On to može učiniti tako što će se opredeliti da u postupku izvršenja prinudno namiri svoje potraživanje, ili postupajući na način propisan odredbom člana 293. stav 1. Ako se opredeli da zaštitu prava realizuje u skladu sa odredbom člana 293. stav 1. poverilac po isteku primerenog roka može zahtevati samo isplatu štete zbog neispunjenja. To ima za posledicu da po isteku naknadnog roka nastupa nemogućnost podnošenja predloga za izvršenja na osnovu prvobitne izvršne isprave. Ovo iz razloga što izvršeni izbor za naknadu štete po isteku primerenog roka vodi transformaciji prvobitne u novu obavezu. Stoga poverilac koji želi da ostvari pravo na naknadu štete zbog docnje u izvršenju obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom uvek mora ostaviti naknadni primereni rok dužniku za njeno izvršenje. To je nužno učiniti da bi dužnik blagovremeno sagledao pravne posledice neizvršenja obaveze u naknadnom roku. Izvršeni izbor je definitivan tek po isteku ostavljenog primerenog roka. Sve do tog vremena poverilac može promeniti svoju odluku i umesto tužbe za naknadu štete podneti predlog za prinudno izvršenje obaveze iz pravnosnažne odluke. I obrnuto, po izvršenom prinudnom namirenju u izvršnom postupku poverilac gubi pravo na naknadu potpune štete zbog docnje u njenom dobrovoljnom ispunjenju u okviru paricionog roka. Inače, samo pravo izbora moguće je realizovati sve do isteka zakonom propisanog roka zastarelosti izvršenja obaveze utvrđene pravnosnažnom odlukom.

Iz istih razloga se i pravo na naknadu apstraktne štete nastale povećanjem cena i raskidom ugovora o kupoprodaji, odnosno naknade konkretne štete u vidu kupovine radi pokrića štete nastale docnjom u izvršenju obaveze koja se sastoji u predaji zamenljivih stvari, može ostvariti samo pod uslovima i na način propisan odredbom člana 524. i 525. ZOO. Pri tome, apstraktna i konkretna šteta ne predstavljaju dva vida iste štete, već različite oblike stvarne štete. Zato svaki od tih oblika predstavlja i poseban pravni osnov za ostvarenje prava na naknadu štete.

__________________________

1  Komentar Zakona o obligacionim odnosima, knjiga I, Saveremena administracija, Beograd 1980., strana 667

2  Komentar Zakona o obligacionim odnosima, knjiga I,  Savremena administracija, Beograd   1980., strana 1022

3  Komentar Zakona o obligacionim odnosima, knjiga II, Savremena administracija, Beograd 1995., strana 974

4  D. Stamenković, Naknada štete u slučaju raskida ugovora, ugovorno i odštetno pravo po Zakonu o obligacionim odnosima, Zbornik radova, Beograd 1979., strana 318.

5  Komentar Zakona o obligacionim odnosima, knjiga II, Savremena administracija, Beograd 1995., strana 976.

6  Obaveza prethodnog obaveštavanja o nameravanoj kupovini, odnosno prodaji druge ugovorne strane - predstavlja izričiti zakonski uslov koji je određen stavom 3. člana 525. ZOO

7  Pod prirodom stvari čija se prodaja ili kupovina radi pokrića vrši treba podrazumevati svojstva stvari koja opredeljuju rok njihove upotrebe, odnosno čuvanja, kao i sve druge okolnosti koje mogu opredeliti objektivno vreme potrebno za realizaciju tog prava. Tako će razumni rok za prodaju lako kvarljivih stvari biti izuzetno kratak, za razliku od roka prodaje onih stvari koje nisu podložne takvoj vrsti promena. Isti je slučaj i sa stvarima kod kojih vreme nije od uticaja na njihovu kvarljivost, već samo na promenu kvaliteta ili drugih svojstava koja opredeljuju visinu  kupoprodajne cene.

8  Kad se smatra da robe istog kvaliteta nema na tržištu faktičko je pitanje. Postojanje ove činjenice se može ceniti sa aspekta domaćeg, ali i međunarodnog tržišta. To znači da nestašica određene robe na domaćem tržištu ne  mora sama po sebi voditi i nemogućnosti nabavke takve robe, ako je njena kupovina moguća na međunarodnom  tržištu. U tom slučaju sud će ceniti da li su i od kavog značaja ove činjenice na realizaciju prava naknade štete radi pokrića. Međutim, domašaj pravnog učinka ovih činjenica može se ograničiti samo na obim - visinu ostvarenja naknade, a ne i na gubitak prava na naknadu štete radi pokrića.

9  Komentar Zakona o obligacionim odnosima, knjiga  I, Savremena administracija, Beograd, 1995. strana 679

10 Komentar Zakona o obligacionim odnosima, knjiga I, Savremena administracija, Beograd, 1995., strana 679