mr Velisav Marković

Zakonom o unutrašnjim poslovima RS ("Sl. glasnik RS" br. 44/91 i 79/91), određeno je da se unutrašnji poslovi obavljaju na način kojim se svakom čoveku i građaninu obezbeđuje jednaka zaštita i ostvarivanje njegovih Ustavom utvrđenih sloboda i prava (član 2). U obavljanju unutrašnjih poslova mogu se primenjivati samo mere prinude koje su predviđene zakonom i kojima se sa najmanje štetnih posledica za građane i njihove organizacije, preduzeća, ustanove i druge organizacije, postiže izvršenje poslova (član 3).

Kod primene pojedinih ovlašćenja, npr. sredstava prinude Pravilnikom o uslovima i načinu upotrebe sredstava prinude ("Sl. glasnik RS", br. 40/95), propisano je da su ovlašćena službena lica dužna da sredstva prinude upotrebljavaju sa najmanje štetnih posledica po građane i pravne subjekte i samo za vreme dok postoje zakonski razlozi (član 2).

Utvrđena su i načela u primeni sredstava prinude. To su: ustavnosti i zakonitosti, humanosti, javnosti, zaštite slobode i prava čoveka i građanina, efikasnosti i restriktivne upotrebe sredstava prinude.

U naše policijsko pravo su trenutno uneti etički pojmovi i niz odredaba kojima se uređuje status i ponašanje pripadnika policije (npr. u Pravilnik o ponašanju i međusobnim odnosima radnika organa unutrašnjih poslova i dr.). Brojni etički delikti su uređeni kao teže i lakše povrede radnih obaveza i dužnosti (displinski delikti) predviđeni Zakonom o radnim odnosima u državnim organima ("Sl. glasnik RS", br. 48/91 i 66/91) i Zakonom o unutrašnjim poslovima.

Etika policije označava najpre svest, koja motiviše časno vršenje službe, odnosno manifestovanje moralnog habitusa. Ona takođe izražava skupinu odgovarajućih stavova, odnosno vrednosti (npr. zainteresovanost, marljivost, disciplinovanost, tačnost, ažurnost, korektnost) ali i samu dispoziciju (tj. spremnost, volju, elan, entuzijazam) za izvršavanje radnih obaveza kao takvih, pri čemu se podrazumeva i naznačen častan način. Vidi M. Jevtović: Moral policije u nastavnom planu Policijske akademije, Bezbednost br. 2, 1998. godine, str. 227.

Granice ovlašćenja su utvrđene zakonima i podzakonskim aktima a prekoračenje ovlašćenja je propisano kao teža povreda radnih obaveza i dužnosti (član 59. stav 1. tačka 5. Zakona o radnim odnosima u državnim organima) iako u nekim slučajevima ima obeležja i krivičnih dela (zlostava u službi, iznuđivanje iskaza, protivpravno lišenje slobode i dr.).

U našoj zemlji još nije donet policijski etički kodeks. Kodeks kao zapis moralnih normi doprinosi pravilnom vršenju (lege artis) dužnosti i ovlašćenja određene profesije, ne samo u pogledu stručnosti, već i u odnosu na vrednosna merila, što i jeste srž moralnog ponašanja. (P. Kobe: Prilog diskusiji o etici i pravu, Arhiv za društvene i pravne nauke br. 2/78.)

Praksa je pokazala da su kodifikovane moralne norme snažnije, da čvršće obavezuju pripadnike profesije i da se potpunije i lakše primenjuju.

Prema Koksu na nastanak policijskih kodeksa utiču dva specifična etička problema sa kojima se susreću policajci:

Istorijski začeci prvog policijskog kodeksa potiču od instrukcija koje je pripadnicima Metropoliten policije 1829. godine, dao njen osnivač Robert Pil. U SAD tek 1928. godine, Vilson je kao šef policijskog departmana u Vičiti publikovao kodeks departmana.

Na međunarodnom planu Generalna skupština Ujedinjenih nacija rezolucijom je 1979. godine, usvojila Kodeks ponašanja lica odgovornih za primenu zakona. Ovim kodeksom je priznat značaj funkcije koju ova lica vrše u društvu ali i to da je potrebno da u obavljanju svojih zadataka postupaju na način koji će biti u skladu sa osnovnim ljudskim pravima i slobodama.

Takođe, 1979. godine, skupština Saveta Evrope rezolucijom je usvojila Deklaraciju o policiji.

Ujedinjene nacije su 1987. g. donele Konvenciju protiv mučenja i drugih svirepih, nehumanih ili ponižavajućih kazni ili postupaka. Ovu konvenciju ratifikovala je i naša zemlja.

Takođe, 1987. godine, Savet Evrope je doneo Evropsku konvenciju protiv torture.

Tu su još i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. godine, i Međunarodni pakt o građanskim političkim pravima, koji je potpisala i ratifikovala naša zemlja, kao i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nesumnjivo postoji više međunarodnih dokumenata kojima su ustanovljeni standardi postupanja policije (direktno ili indirektno). Neki od njih su obavezujući za SRJ dok su drugi, kao što su dokumenti Saveta Evrope, ustanovljeni standardi postupanja policije čijem bi usvajanju i naša zemlja trebalo da teži, u skladu sa težnjom za uključenje u Evropske integracione procese. Pored međunarodnih standarda ponašanja policije veliki broj zemalja je doneo nacionalne etičke kodekse. Na primer Etički kodeks nacionalne policije Francuske iz 1986. godine, Etički kodeks Kraljevske žandarmerije Kanade, u SAD Etički kodeks policije, koji je prihvaćen od Međunarodne asocijacije šefova policije (IACP) od 1991. g.

Profesionalni etički kodeks je važan instrument u prevenciji narušavanja ljudskih prava od strane policije. U smislu međusobnih odnosa policije kao i odnosa policijske organizacije i javnosti kojoj ona služi osnovno je da postoji jedan okvir međusobnog razumevanja i poverenja.

Ma koliko detaljno, zakonsko uređivanje nije u stanju da u potpunosti otkloni opasnost od mogućih zloupotreba i prekoračenja u primeni ovlašćenja. Kod primene ovlašćenja prinudnog karaktera (sredstava prinude), praksa policijskog postupanja pretpostavlja određeni prostor subjektivne procene na strani ovlašćenog službenog lica u vezi sa identifikovanjem situacija u kojima je dopuštena primena navedenog ovlašćenja. (Da li je npr. lice zatečeno u vršenju krivičnog dela svojim ponašanjem stvarno ispoljavalo nameru da pobegne sa mesta izvršenja krivičnog dela ili kod izbora sredstava prinude, da li je npr. dovoljna fizička snaga za odbijanje napada ili se mora upotrebiti vatreno oružje.) U ovakvim situacijama ovlašćeno službeno lice mora da donese odluku nekad u deliću sekunde, zbog čega su i moguće greške. Tako npr. u praksi se dogodilo da je policajac upotrebio vatreno oružje da spreči bekstvo lica zatečenog u vršenju krivičnog dela teške krađe, po njegovoj proceni. Međutim, radilo se o krivičnom delu šumske krađe, koje ne može po vrednosti, kao ni po načinu izvršenja da preraste u tešku krađu. A za šumsku krađu po zakonu nema pravo upotrebe vatrenog oružja radi sprečavanja bekstva. U ovom slučaju lice je lišeno života zbog pogrešne procene policajca.

Pored toga i ovde vredi generalna Monteskjeova opaska po kojoj je svaki čovek koji ima vlast sklon da je zloupotrebi.

Takođe, čini se da policija, iako ima pozitivan odnos prema pravu može biti u konfliktu sa paradoksalnim zahtevima prava. Savremeno pravo zahteva od policije da pomiri interese javnog reda i mira i poretka sa potrebom zaštite sloboda i prava građana od povreda do kojih može doći usled dopuštene široke policijske akcije. Za ostvarivanje sloboda i prava građana bitan je preduslov postojanje stanja bezbednosti. Zakonodavac dolazi u situaciju da od policije zahteva efikasnije vršenje njenih zadataka i da je čini za to odgovornom, ali joj u isto vreme sužava ili uskraćuje pojedina ovlašćenja u cilju zaštite sloboda i prava građana.

Policija u nekim slučajevima može doći u situaciju da prekoračuje ovlašćenja pod pritiskom zahteva za efikasnošću. Policajac veoma često dolazi u paradoksalne situacije zbog čega je A. Volmer, utemeljivač modernog upravljanja policijom u SAD rekao: "Policajac treba da ima mudrost Solomona, hrabrost Davida, snagu Samsona, strpljenje Jova, predvodništvo Mojsija, ljubaznost dobrog Samarićanina, strategiju Aleksandra Velikog, veru Danijela, diplomatiju Linkolna, toleranciju drvodelje iz Nazareta i konačno solidno znanje svih grana prirodnih, bioloških i društvenih nauka. Pripadnike policije ogovara javnost, ismevaju ga u filmovima, kritikuju u listovima i ne podržavaju ga ni tužioci ni sudije, izbegavaju ga oni koji ga se boje, kriminalci ga mrze, svi ga varaju, glupi i prevarantski političari ga šutiraju naokolo kao da je lopta. Izložen je brojnim iskušenjima i opasnostima, osuđuju ga kada primenjuje propise, a otpuštaju iz službe ako to ne čini. Misle da mora imati obrazovanje vojnika, lekara, pravnika, diplomate i vaspitača za platu koja je manja od one koju ima nadničar" (A. Vollmer: The Police and Modern Society, Berkcley, CA: University of California Press 1936. Iz lista "Policajac" decembar 1997. g.). Takođe, Gilles Aussant, psiholog sa policijskog instituta Quebec - Kanada kaže da je policajac prvi profesionalac unutar lokalne zajednice. On je dalje po njemu informativni službenik, zatim detektiv, on se bavi prevencijom, on je vaspitač, pedagog, specijalista za menjanje ponašanja, zaštitnik, oslonac sigurnosti i izvor informacija. (The Police Officer A Community Services).