Milan Milović

Po Zakonu o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ”, broj 29/78, 39/85 i 57/88 i “Službeni list SRJ”, br. 31/93 - dalje ZOO), pored alternativnih obaveza, među obaveze sa više predmeta spadaju tzv. fakultativne obaveze i fakultativna potraživanja. O fakultativnim obavezama i fakultativnim potraživanjima govori se u čl. 409, 410. i 411. ZOO.

Bitno za fakultativne obaveze je da dužnik uvek duguje samo jedan predmet, ali da se svoje obaveze može da oslobodi davanjem nekog drugog unapred određenog predmeta. Poverilac može da zahteva samo onaj predmet koji se duguje, ali se dužnik može da oslobodi obaveze zamenom dugovanog predmeta drugim određenim predmetom koji ne duguje.

Fakultativne obaveze mogu da nastanu na osnovu ugovora, zakona i sl. Njih prevashodno ugovaraju samo ugovorne strane, ali ima slučajeva koji nastaju i na osnovu zakona. Tako po članu 139. stav 4. ZOO, u slučaju prekomernog oštećenja - ugovorna strana koja bi zbog potraživanja ugovora morala da vrati ono što je primila - može da održi ugovor na snazi ako ponudi drugoj strani dopunu do prave vrednosti i time otkloni uzrok zbog kojeg se ugovor može poništiti. Prema tome, ugovor se može da poništi pod uslovom da druga strana ne ispuni dopunu do prave vrednosti. U slučaju da ona to ne učini sud će odbiti zahtev za poništenje ugovora i utvrdiće da ugovor ostaje na snazi.

Po članu 409. ZOO - dužnik čija obaveza ima jedan predmet, ali mu je dopušteno da se oslobodi svoje obaveze dajući neki drugi određeni predmet, može se koristiti tom mogućnošću sve dok poverilac u postupku prinudnog izvršenja ne dobije potpuno ili delimično predmet obaveze.

Objekat izvršenja može da bude samo dugovana stvar, a ne i fakultativno određena stvar. Izjava dužnika da će se koristiti ovlašćenjem dugovanim predmetom i da će svoju obavezu umesto dugovanim predmetom da izvrši drugim fakultativno određenim predmetom nije neopoziva i to predstavlja razliku u odnosu na alternativno određenu obavezu - gde je takva izjava neopoziva. Prema tome kod fakultativne obaveze dužnik svoju obavezu može da opozove sve do momenta dok dobrovoljno ili u postupku prinudnog izvršenja potpuno ili delimično ne preda poveriocu - umesto dugovane drugu fakultativno određenu stvar. Poverilac i posle navedene izjave dužnika može da zahteva od dužnika isključivo dugovanu stvar.

Po članu 410. ZOO poverilac u fakultativnoj obavezi može da zahteva od dužnika samo predmet obaveze, ali ne i drugi predmet, kojim dužnik, ako hoće, može takođe da ispuni svoju obavezu.

U slučaju da se desi, pre nego što dužnik preda svoj predmet obaveze, da taj predmet postane nemoguć, a to se može da dogodi i sa predmetom kojim dužnik može da ispuni svoju obavezu dodavanjem umesto dugovanog predmeta - ZOO u članu 410. stav 2. reguliše se na sledeći način: - kad predmet obaveze postane nemoguć usled događaja za koji dužnik ne odgovara, poverilac može da traži samo naknadu štete, ali se dužnik može osloboditi obaveze dajući predmet koji je ovlašćen dati umesto dugovanog predmeta.

Smisao ove odredbe je sledeći: kad predmet obaveze postane nemoguć usled događaja za koji dužnik ne odgovara, obaveza prestaje. Nasuprot tome - kad predmet obaveze postane nemoguć usled događaja za koji dužnik odgovara, onda poverilac može da traži samo naknadu štete, ali se dužnik može osloboditi obaveze dajući predmet koji je ovlašćen da dâ umesto dugovanog predmeta.

Kad je ugovorom ili zakonom predviđeno da poverilac može umesto dugovanog predmeta da zahteva od dužnika neki drugi određeni predmet, dužnik je dužan da mu preda taj predmet ako poverilac to zahteva.

Uostalom, za ovakva fakultativna potraživanja važe prema nameri ugovarača i prema prilikama posla odgovarajuća pravila o fakultativnim i alternativnim obavezama (član 411. ZOO).

Proizlazi da fakultativna potraživanja - prema nameri ugovornih strana ili prirodi posla - mogu da sadrže pravila kako fakultativnih tako i alternativnih obaveza. Zavisno od navedenog sadržaja primenjuju se odgovarajuće odredbe ZOO o fakultativnim ili alternativnim obavezama. Uvek se vodi računa o nameri ugovarača i prilikama posla.

Presudom Višeg privrednog suda odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda kojom je tuženi obavezan da preda tužiocu određene vrste ambalaže, s tim što se može osloboditi obaveze ukoliko tužiocu u datom roku isplati određeni novčani iznos.

Vrhovni sud Srbije je našao da revizija tuženog nije osnovana. Ovo sa razloga što su privredni sudovi pravilno našli da se u konkretnom slučaju ne radi o alternativnoj obligaciji, već o fakultativnom ovlašćenju koje je tužilac tužbenim zahtevom stavio tuženom, da se može osloboditi obaveze vraćanja stvari, uplatom određenog dinarskog iznosa na osnovu člana 327. ZPP.

Novčani iznos, kako ga je tužilac odredio, sud nije bio dužan da proverava, niti da veštači, jer tužilac tužbom u stvari traži predaju stvari (ambalaže) a umesto ispunjenja te činidbe tužilac ostavlja mogućnost tuženom da mu isplati određen iznos umesto predaje stvari. Plaćanje novčanog iznosa u takvom slučaju je ovlašćenje tuženog koje nema značaj tužbenog zahteva, pa se o njemu ne može raspravljati. Sud se nije mogao upuštati u ispitivanje da li označeni novčani iznos odgovara vrednosti stvari. Što se tiče količine, sud je iste utvrdio preko nalaza veštaka.

Prema stanju u spisima tužilac je postavio tužbeni zahtev za povraćaj ambalaže dajući ovlašćenje tuženom da se može osloboditi ove obaveze, vraćanja iste ako isplati novčani iznos sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate od 18.4.1996. godine do konačne isplate. Kako se u konkretnom slučaju radi o alternativnom ovlašćenju tuženog (facultas alternativa) u smislu člana 327. ZPP, ovaj novčani iznos ne može biti predmet tužbenog zahteva niti se sud može upuštati u ispitivanje da li označeni novčani iznos odgovara vrednosti i stvari. Tuženi se presudom ne može obavezati da isplati ovaj novčani iznos. Ako tuženi ne ispuni obavezu iz stava 1. izreke istog suda, tužilac može zahtevati prinudno izvršenje koje se može sastojati samo u činidbi i na predaju stvari.

Tužilac je tužbom tražio da sud obaveže tuženog da mu izvrši povraćaj određene količine ambalaže opredeljujući pri tome po odredbi člana 327. Zakona o parničnom postupku facultas alternativu u određenoj vrednosti.

Ukoliko sud delimično usvoji tužbeni zahtev za povraćaj ambalaže, na primer u visini od 50%, na koji način doneti odluku o facultas alternativi s obzirom na to da se sud ne upušta u ocenu njene visine?

Članom 327. Zakona o parničnom postupku (“Službeni list SFRJ” br. 4/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ”, br. 27/92, 16/93, 31/93, 41/93, 50/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/2002) određeno je da, ako je tužilac u tužbi tražio da mu se dosudi izvesna stvar, a istovremeno je u tužbi ili do zaključenja glavne rasprave izjavio da je voljan umesto stvari da primi određeni novčani iznos, sud će ako usvoji tužbeni zahtev izreći presudu da se tuženi može osloboditi od davanja stvari ako plati taj novčani iznos. Kod facultas alternative tužilac daje mogućnost tuženom da se može osloboditi od obaveze davanja stvari ako plati iznos koji je tužilac označio. Tužilac je označio da se tuženi može osloboditi obaveze predaje ambalaže ukoliko mu isplati iznos koji je opredelio. Sud nije ovlašćen da menja novčani iznos koji je označio tužilac i u situaciji delimičnog usvajanja tužbenog zahteva. Prema tome, i kada se delimično usvoji tužbeni zahtev za predaju stvari, facultas alternativa ostaje ista što znači da se izrekom presude mora konstatovati da se tuženi može osloboditi od davanja stvari ako plati iznos koji je tužilac označio. Ovaj iznos ne može biti predmet izvršenja u postupku izvršenja po sudskoj odluci kao izvršnoj ispravi. Tuženi procenjuje šta mu je celishodnije i u zavisnosti od toga odlučuje da li će izvršiti predaju i delimično dosuđenih utuženih stvari ili, pak, platiti umesto njih ceo iznos facultas alternative.