Cena koja se zvanično, organizovano i verodostojno vodi za određene, generičke stvari. Zvanično praćenje i evidentiranje cene mogu vršiti državni organi ali i druga pravna lica (npr. berze, udruženja privrednika) za svaki dan ili u određenim vremenskim razmacima (sedmično, mesečno, polugodišnje itd). Tekuća cena se vezuje za tržišnu tako da je tekuća cena tržišna cena ali tržišna nije uvek i tekuća cena. Ako tržišna cena nije zvanično evidentirana ona nije tekuća. Strane obično ugovaraju primenu tekuće cene kad zaključe ugovor čije se ispunjenje prostire u određenom, dužem vremenskom periodu u kome može nastupiti promena cene. Kad je ugovorena tekuća cena, kupac duguje cenu utvrđenu zvaničnom evidencijom na tržištu mesta prodavca u vreme kad je trebalo da usledi ispunjenje (čl. 464. st. 1. ZOO). Ukoliko u to vreme postoji više evidencija na tržištu mesta prodavca trebalo bi, kao tekuću cenu, uzeti prosečnu cenu. U nedostatku zvanične evidencije na tržištu mesta prodavca u vreme ispunjenja, tekuća cena se, prema odredi čl. 464. st. 2. ZOO, određuje na osnovu elemenata pomoću kojih se prema običajima tržišta utvrđuje cena.

Vreme kao pravna činjenica od koje može zavisiti nastanak, promena i prestanak obligacionog odnosa. Ako je vremenski period određen naziva se certum tempus (lat. certus - određen, opredeljen, rešen, o čemu nema sumnje), a neodređeni period vremena označava se izrazom incertum tempus (lat. incertus - nesiguran, neizvestan, sumnjiv). Za zakonom ili drugim propisom određeni rok, koristi se izraz tempus legitimum (lat. legitimus - zakonit, zakonom određen). Ugovoreni rok naziva se statutum tempus (lat. statuo - zaključiti, rešiti se na nešto).

Stvarni, robni, dispozicioni papiri. Predaja tradicionih papira putem indosamenta ima isto dejstvo kao da su predate same stvari (roba) označene u tim papirima. Tako se tovarni list i skladišnica, kao tradicioni papiri, mogu prenositi indosamentom. Priznanica i založnica, kao sastavni delovi skladišnice mogu se, takođe, prenositi indosamentom, zajedno ili odvojeno. Imalac skladišnice ima pravo zahtevati da mu se preda roba označena u njoj. Prednost ovih papira proizlazi iz mogućnosti da se robom koja je uskladištena ili je u prevozu, može raspolagati a da se fizički ne mora odmah predati.

Vansudsko poravnanje između dve strane u obligacionom odnosu. Predstavlja pactum kojim strane, međusobnim popuštanjem, rešavaju spor da bi izbegle pokretanje ili dalje vođenje sudskog spora.

Subjektivno pravo poverioca iz obligacionog odnosa. Ona ovlašćuje poverioca da od dužnika zahteva ispunjenje obligacije - neko davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje. Tražbini poverioca odgovara obaveza dužnika - ono što je za poverioca potraživanje to je, istovremeno, obaveza dužnika. Kod jednostrano obaveznih obligacija jedna ili više tražbina pripada poveriocu, dok u dvostrano obaveznoj obligaciji tražbine imaju obe strane. U slučaju da dužnik dobrovoljno ne ispuni svoju obavezu poverilac je ovlašćen podneti tužbu sudu radi prinudnog izvršenja obaveze dužnika. Tražbinu kao subjektivno pravo prati zahtev. Tražbine, međutim, zastarevaju prestankom zahteva za njihovo prinudno ostvarenje. Poverilac i dalje od dužnika može tražiti ispunjenje zastarelog potraživanja, ali ako je tuženi istakao prigovor zastarelosti to potraživanje se ne može ostvariti prinudnim putem. Ako dužnik ispuni zastarelo potraživanje ne može uspešno zahtevati vraćanje ispunjenog (v. član 367. i član 213. ZOO).

Momenat u kome se smatra da su se strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Jedan ugovarač, po pravilu, upućuje drugom predlog za zaključenje ugovora (ponudu). Ponuda mora sadržati sve bitne sastojke ugovora tako da bi se njenim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor (v. čl. 32. ZOO). Ako je ponuda učinjena prisutnom licu ponuđeni je dužan da se o ponudi izjasni odmah ili u roku navedenom u ponudi. U slučaju da je ponuda i prihvatanje ponude učinjeno između odsutnih lica pitanje je kada je ugovor zaključen, s obzirom da se za više činjenica može vezati trenutak zaključenja ugovora. O ovom problemu pravna literatura je istakla više teorija. Prema teoriji izjave ili emisije ugovor između odsutnih lica nastaje u trenutku kada je data izjava o prihvatanju ponude bez obzira što tu izjavu ponudilac nije saznao. Teorija ekspedicije smatra da je ugovor između odsutnih lica nastao u trenutku slanja pošti izjave o prihvatanju ponude. Teorija saznanja ili informacije, trenutak zaključenja ugovora vezuje za činjenicu saznanja ponudioca o sadržini izjave kojom je ponuda prihvaćena. Teorija volje smatra da bi trenutak zaključenja ugovora između odsutnih lica trebalo odrediti na osnovu volje odnosno, namere ugovornih strana. Prema teoriji prijema, usvojenoj u našem pravu, ugovor između odsutnih lica zaključen je u trenutku kada je ponudilac primio izjavu ponuđenog da prihvata ponudu (čl. 31. st. 1. ZOO). Trenutak zaključenja ugovora određuje i mesto zaključenja ugovora između odsutnih lica. Smatra se da je ugovor zaključen u mestu u kome je ponudilac imao svoje sedište, odnosno prebivalište u trenutku kada je učinio ponudu. Kada ugovor zaključuju fizički neposredno prisutna lica on nastaje u mestu u kome su stranke postigle saglasnost volja

Vladajuća trgovinska praksa (ponašanje) u nekoj oblasti (struci). Oni se razlikuju od “dobrih poslovnih običaja” iz člana 21. st. 1. ZOO koji je, čini nam se greškom, uveden kao moralno pravilo i načelo ZOO, iako takav njegov domašaj ne proizilazi iz sistematskog tumačenja tog zakona. Pravni posao kojim su povređeni trgovinski običaji (ali ne i dobri običaji, prinudni propisi i javni poredak tj. osnovna načela ZOO) nije ništav, ali ta činjenica može značiti povredu ugovornih obaveza koja ovlašćuje jednu stranu da npr. raskine ugovor, zahteva naknadu štete, isplatu ugovorne kazne, plaćanje kamate ili što drugo. Dok su trgovinski običaji jedan od izvora trgovinskog (privrednog) prava, koji imaju dispozitivni karakter, “dobri običaji” i “dobri poslovni običaji” u ZOO označavaju moralna pravila koja se, pod pretnjom ništavosti, ne mogu kršiti. Ona nisu izvor prava, nego načelo i okvir kojim je ograničena autonomija volje ugovornih strana.

Trgovinski običaji su nekodifikovana faktička praksa koja dominira u određenoj oblasti privredne delatnosti, za razliku od kodifikovanih trgovinskih običaja koji na taj način postaju uzanse. U jednom delu pravne literature se ističe razlika između opštih običaja u prometu (važe između netrgovaca i trgovaca ili između netrgovaca) i trgovačkih običaja ili uzansi (kodifikovani trgovački običaji) primenjivih samo na trgovce. Opšti običaji u prometu, u tom smislu, ustvari, predstavljaju mesne, odnosno, regionalne običaje.

Cena po kojoj se neka stvar prodaje (kupuje) na određenom tržištu u određeno vreme. Ako se tržišna cena utvrđuje zvaničnom evidencijom na tržištu ona postaje tekuća cena. Tržišna cena može važiti u jednom mestu, okrugu, pokrajini, republici ili celoj državi. Kad ima više tržišnih cena trebalo bi primeniti prosečnu cenu. Cena po kojoj određenu robu prodaje samo jedan prodavac na određenom tržištu je, takođe, tržišna cena. Ugovorom predviđena tržišna cena je ona koja se primenjuje na tržištu gde je ugovor zaključen ili tržištu sedišta prodavca, u momentu isporuke stvari. Ukoliko se na tim tržištima stvar ne prodaje, odnosno ne postoji tržišna cena, trebalo bi uzeti cenu stvari na tržištu koje bi ga moglo zameniti u datom slučaju, kojoj bi se dodala razlika u troškovima prevoza (odgovarajuća i analogna primena čl. 524. st. 2. ZOO). Pomoću tržišne cene se određuje razumna cena (v. čl. 462. st. 3. ZOO) i procenjuje da li je kupovina ili prodaja radi pokrića izvršena na razuman način, u skladu sa načelima savesnosti i poštenja (v. čl. 525. u vezi sa čl. 12. ZOO). Ako nije moguće izvršiti restituciju posle poništenja ugovora ili se priroda onoga što je ispunjeno protivi vraćanju, određuje se naknada u novcu, prema tržišnoj ceni u vreme donošenja sudske odluke (v. čl. 104. st. 1. ZOO). Takođe, kad je prouzrokovana vanugovorna ili ugovorna šteta, a nije moguće uspostavljanje ranijeg stanja, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da odgovorno lice isplati oštećeniku odgovarajuću naknadu štete u novcu (v. čl. 185. ZOO). Visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, tj. prema tržišnoj ceni, izuzev kad zakon naređuje što drugo (v. čl. 189. st. 2. ZOO).

Istraživanje značaja i dejstava odredaba ugovora o kojima između ugovornih strana postoji nesaglasnost, da bi se utvrdila njihova zajednička namera. Jasne odredbe se ne tumače (“Što svak jednako razumije, tome tumača ne treba” - čl. 994. OIZ) nego se primenjuju onako kako glase (čl. 99. st. 1. ZOO). Za vreme trajanja ugovora mogu nastati dileme o značenju pojedinih njegovih odredaba ili celog ugovora. Ukoliko ugovorne strane naknadnim sporazumom ne utvrde pravo značenje ugovora i tako same otklone nejasnoće nastaje potreba za tumačenjem ugovora. Najvažnije je, s obzirom na obavezujuću pravnu snagu, sudsko tumačenje. Posebnom odredbom ugovora ili naknadnim sporazumom ugovorne strane mogu odrediti da će, u slučaju potrebe, ugovor tumačiti neko treće lice - vansudsko tumačenje (čl. 102. ZOO). Tumačenjem ugovora se utvrđuje relativno značenja pojedinih njegovih odredaba ili celog ugovora, odnosno izjavljene volje ugovornih strana.