DOPUŠTENOST ZAJMA IZMEĐU PRIVREDNIH SUBJEKATA

Dragiša Slijepčević,
sudija Vrhovnog suda Srbije

Uvodne napomene

Ugovor o zajmu predstavlja jedan od najstarijih ugovora. On se sreće već u prvim pisanim izvorima prava, kao što je Hamurabijev zakonik. Šta više, on je kao nezaštićen pravni odnos postojao i mnogo ranije. I u to vreme zajam se javljao ne samo u formi prijateljskog zajma, već i zajma sa kamatom. Tako se od najranijih dana zajam razdvaja na beskamatni - prijateljski zajam koji predstavlja izraz solidarnosti i pomoći i zajam sa kamatom, koji se daje u cilju ostvarenja dobiti.1 Zaključenjem ugovora o zajmu sa kamatom otvara se mogućnost eksploatacije dužnika. Stoga je u ranim epohama ovaj oblik zajma bio predmet ne samo pravnog uređenja, već i moralnih nazora. To je posledica neraspravljenog pitanja opravdanosti davanja novca radi sticanja koristi - dobiti. Taj spor je kulminirao u srednjem veku, kada je Kanonsko pravo ustanovilo zabranu ugovaranja zajma sa kamatom. Pitanje ograničenja i visine kamatne stope na pozajmljena sredstva je aktuelno i danas. Ono se iskazuje kroz ustanovljenje različitih pravnih mehanizama za sprečavanje i otklanjanje moguće nesrazmere uzajamnih davanja. Stoga sva savremena prava poklanjaju izuzetnu važnost zajmu sa kamatom. To je slučaj i sa našim pravom. Zajam se i kod nas, kao i u svetu, razvio u izuzetno važan ugovor, koji i pored pravnih ima i značajna ekonomska obeležja. To ga čini važnim ekonomskim sredstvom u ostvarenju privrednih ciljeva. Tako je ugovor o zajmu postao jedan od osnovnih instrumenata bankarskih poslova. Otuda se kao zajmodavci u savremenom pravu najčešće sreću banke. Na taj način izvršena je transformacija zajma u njegov poseban pojavni oblik - ugovor o kreditu. Ugovor o kreditu se razvio iz ugovora o zajmu, ali već dugo predstavlja poseban imenovani ugovor iz oblasti bankarskog poslovanja.2 Tako je i u našem pravu ugovor o kreditu prvi put materijalno-pravno regulisan u Zakonu o obligacionim odnosima iz 1978. godine (“Službeni list SFRJ”, br. 29/1978). Međutim, ugovor o kreditu je i pre toga bio prisutan u pravnom prometu kao uređen obligacioni odnos analognom primenom opštih pravila ugovora o zajmu. Šta više, analogna primena pravnih pravila ugovora o zajmu na ugovor o kreditu se i danas sreće u uporednom pravu. Iz tih razloga je i u pravnoj teoriji prisutno shvatanje da su ugovor o zajmu i ugovor o kreditu jedan te isti ugovor - ugovor o zajmu čiji je pojavni oblik ugovor o kreditu.3

Navedena pravno-teorijska bliskost ugovora o zajmu sa ugovorom o kreditu u našoj praksi dugo vremena nije stvarala veće pravne probleme. Oni su se pojavili tek odnedavno. Njihov nastanak je izazvan pogrešnim tumačenjem odredbe člana 21. stav 2. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama (“Službeni glasnik Republike Srbije” br. 72/2003). To je u praksi dovelo do spora o pravnoj dopuštenosti davanja zajma od strane pravnih lica - privrednih subjekata koji nemaju dozvolu za rad Narodne banke Srbije. Obavljanjem kreditnih poslova davanjem i uzimanjem kredita može se baviti samo banka. To je izričito propisano odredbom člana 21. stav 4. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama. Druga pravna lica nemaju dozvolu Narodne banke Srbije za obavljanje tih poslova. Zato bespravno vršenje kreditnih poslova od strane drugih pravnih lica, predstavlja privredni prestup iz člana 78. stav 1. tačka 11. citiranog Zakona. Zbog nesumnjive sličnosti ugovora o kreditu sa ugovorom o zajmu u praksi je prisutno stanovište da i zajam predstavlja kreditni posao kojim se mogu baviti samo banke kojima je u tu svrhu izdata zakonom propisana dozvola od strane Narodne banke Srbije. To bi dalje značilo i da svaki ugovor o zajmu zaključen imeđu drugih pravnih lica predstavlja nedozvoljen pravni posao. Zbog toga se od strane nadležnih finansijskih organa drugim pravnim licima, a pre svega društvima za osiguranje, zabranjuje davanje zajma. Šta više, protiv takvih pravnih lica se podnose i prijave za učinjeni privredni prestup. Sve to je u praksi izazvalo brojne probleme. Zbog toga je nužno sagledati postojeća zakonska rešenja kojima su ovi ugovori uređeni i tako iznaći pravno valjan odgovor na sporno pitanje o pravnoj dopuštenosti zaključenja ugovora o zajmu između drugih pravnih lica - privrednih subjekata.

Pojam i bitni elementi ugovora o zajmu i ugovora o kreditu

Ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca, ili kojih drugih zamenjivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu stvari, iste vrste i iste kakvoće (član 557. Zakona o obligacionim odnosima). Ovakva definicija ugovora o zajmu upućuje na njegov konsesualni karakter. Ona ukazuje i da se tim ugovorom vrši prenos prava svojine određene količine zamenljivih stvari. Međutim, zajmoprimac ne vraća istu stvar uzetu na zajam, već istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta. To čini različitim ugovorom o zajmu od ugovora o otuđenju stvari, kao što su kupoprodaja, poklon ili razmena. Po tome je ovaj ugovor drugačiji i od ugovora kojima se konstituiše obaveza vraćanja ustupljene stvari, kao što su zakup, posluga ili ostava. Ugovor o zajmu je i dvostrano obavezan. On može biti teretan i dobročin u zavisnosti da li se pozajmljene stvari vraćaju sa kamatom ili bez nje. Ugovor o zajmu je i komutativan, jer su u trenutku njegovog zaključenja poznate sve prestacije ugovornih strana. U slučaju kada se daje beskamatni zajam ovaj ugovor se može zaključiti i s obzirom na lična svojstva ugovornih strana. U tom slučaju ugovor o zajmu ima sva obeležja i pravnog posla intuitu personae. Osim toga, on se može zaključiti i kao predugovor kojim se određuju bitni elementi budućeg glavnog ugovora o zajmu. I na kraju, taj ugovor ima obeležje kauzalnog ugovora, jer se u trenutku njegovog zaključenja jasno prepoznaje pravni razlog zbog koga su ugovorne strane pristupile zaključenju istog.

Iz navedene definicije ugovora o zajmu vidi se i da su njegovi bitni elementi predmet i vreme postojanja kada se radi o besteretnom zajmu, odnosno predmet, vreme postojanja i kamata, kada se radi o teretnom zajmu.

Konsesualni karakter ugovora o zajmu dopušta da predmet istog mogu biti i buduće stvari. Šta više, u vreme njegovog zaključenja ugovorene zamenjive stvari se mogu nalaziti i u tuđoj državini. U tom slučaju zajam se daje pod odložnim uslovom, jer zajmodavac preuzima obavezu da te stvari prethodno pribavi i potom preda zajmoprimcu. U praksi se može desiti i da zajmodavac preda tuđe stvari zajmoprimcu. Tada ni zajmoprimac neće steći pravo svojine na tim stvarima, osim ako ne ispunjava uslove za sticanje prava svojine od nevlasnika. Međutim, predmet zajma su uvek stvari određene po rodu. To je novac, ili neka druga zamenljiva stvar određene vrste, količine i kakvoće.

Drugi bitan elemenat ugovora o zajmu je vreme njegovog trajanja. Zbog konsesualne prirode ovog ugovora ono se iskazuje kao ugovoreni rok za predaju predmeta zajma i kao rok u kome se stvari primljene na zajam moraju vratiti. Kada se novac, ili druge zamenljive stvari, primljene na zajam ne vraćaju odjednom, onda se rok za vraćanje zajma opredeljuje kroz ugovorene intervale za povraćaj pojedinih rata. Inače, vreme predaje i vraćanja zajma se može opredeliti na različite načine. Ugovorne strane to vreme - rokove mogu odrediti primenom kalendarskog računanja, ili putem određenja budućeg izvesnog događaja. Šta više, moguće je i da se ugovorom o zajmu ne odredi rok za predaju i povraćaj predmeta zajma. U tom slučaju ispunjenje zajmodavčeve obaveze dospeva kada to zajmoprimac zatraži. Poziv za predaju ugovorene količine zamenljivih stvari zajmoprimac može učiniti u svako vreme, osim u nevreme. Vremenski je ograničena i obaveza zajmoprimca da zajmodavcu vrati istu količinu stvari, iste vrste i kakvoće. To je učinjeno odredbom člana 562. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da se zajam mora vratiti po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da se zajam vrati.

Treći bitan elemenat ugovora o zajmu, kada on ima obeležja teretnog pravnog posla, predstavlja kamata - naknada za korišćenje pozajmljenih stvari. Kamata se, po pravilu, ugovara za novčane pozajmnice. Kamata u vidu novca se može ugovoriti i za druge zamenljive stvari, ali se kao kamata može dati i određena naknada u drugim zamenljivim stvarima. To ukazuje da se pod kamatom podrazumeva svaka naknada u novcu ili drugim zamenljivim stvarima koja prelazi količinu stvari predatih zajmodavcu. Ona se može zahtevati samo ako je bila ugovorena. Izuzetno zajmoprimac iz ugovora u privredi duguje kamatu i ako ista nije ugovorena (član 558. Zakona o obligacionim odnosima). Ugovorena kamata se duguje za ceo period do datuma dospeća za povraćaj pozajmljenih stvari. U slučaju da zajmoprimac ne vrati pozajmljene stvari u ugovorenom roku on je u obavezi da zajmodavcu isplati zateznu kamatu. Zatezna kamata se plaća kao posledica dužničke docnje nezavisno od činjenice da li je zbog toga poveriocu pričinjena i određena šteta. Obaveza je zajmoprimca da za ceo period docnje plaća zateznu kamatu ukoliko je ista veća od stope ugovorene kamate. U protivnom, ako je ugovorena kamatna stopa veća od zatezne ona produžava da teče i posle zajmoprimčeve docnje (član 277. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). S tim u vezi, treba istaći i da je zabranjeno ugovaranje kamate na kamatu. To znači i da se ugovorom o zajmu ne može unapred predvideti da će zajmoprimac u slučaju docnje plaćati kamatu i na već dospelu kamatu (član 400. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Ipak, kamata na kamatu ne može se samo prethodno ugovoriti, tj. pre njene dospelosti, ali kada zajmoprimac ne plati dospeli interes, zajmodavac može u sporazumu sa njim dodati taj interes glavnici, tako da se sada na uvećanu sumu glavnice plaća ugovorena kamata.4 Osim toga, odredbom člana 400. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima dopušteno je i prethodno ugovaranje da će se kamatna stopa povećati ako dužnik ne isplati dospele kamate na vreme.

Pojam ugovora o kreditu u našem pravu je određen odredbom člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima. On se definiše kao ugovor kojim se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ovaj ugovor se uvek zaključuje u pismenoj formi. Zato ugovor o kreditu spada u grupu formalno-pravnih poslova. To je posledica činjenice da je predmet ugovora o kreditu, najčešće, veća suma novca. Propisivanjem obavezne pismene forme strankama se naznačava ozbiljnost ovog pravnog posla i olakšava dokazivanje postignute saglasnosti volja o svim bitnim elementima za slučaj spora. Pismena forma ugovora o kreditu može biti zadovoljena na različite načine. Ugovorne strane mogu sastaviti i potpisati pismenu ispravu o postojanju saglasnosti volja, ili svaka strana može potpisati primerak isprave namenjene drugoj strani, ili jednostrano može svojim pismom učiniti ponudu drugoj strani koja će tu ponudu prihvatiti svojim pismom (član 72. Zakona o obligacionim odnosima).5 Koji su bitni elementi ugovora o kreditu propisano je odredbom člana 1066. Zakona o obligacionim odnosima. To su iznos kredita, uslovi davanja kredita, uslovi korišćenja kredita i način vraćanja. Međutim, svi ovi elementi ne moraju biti u potpunosti određeni ili sadržani u ugovoru o kreditu. Tako se iznos kredita može precizno odrediti ili posredstvom utvrđene gornje granice do koje banka odobrava kredit određenom licu. Ugovor o kreditu je punovažan iako ne sadrži uslove davanja kredita. To je logična posledica činjenice da uslovi davanja kredita prethode njegovom odobrenju. Oni se iskazuju u nizu prethodnih radnji koje banka preduzima u cilju procene kreditne sposobnosti i poslovnog ugleda potencijalnog korisnika kredita. Zato se uslovi davanja kredita, najčešće, ne propisuju samim ugovorom o kreditu, već posebnim opštim pravilima banke. Za razliku od uslova davanja, uslovi korišćenja kredita su uvek sadržani u samom ugovoru ako se radi o odobrenom namenskom kreditu, ili kreditima koje banka sukcesivno odobrava. Isti je slučaj i sa uslovima vraćanja kredita. Oni po prirodi stvari uvek predstavljaju bitan elemenat ugovora o kreditu. Zato se u svim ugovorima o kreditu posebno konkretizuju uslovi pod kojima će korisnik kredita vratiti odobrena kreditna sredstva.

Razlike između ugovora o zajmu i ugovora o kreditu

Izneta razmatranja o pojmu i bitnim elementima ugovora o zajmu i ugovora o kreditu jasno ukazuju i na njihove međusobne razlike. One su brojne i po svojoj prirodi veoma značajne. Prva bitna razlika se uočava u odnosu na predmet ugovora o zajmu i ugovora o kreditu. Predmet ugovora o kreditu je uvek novac, a ugovora o zajmu ne samo novac već i druge zamenljive stvari. Druga razlika se iskazuje kroz zakonom propisano pravilo da zajmoprimac na primljenim sredstvima uvek stiče pravo svojine. To nije slučaj i sa ugovorom o kreditu, obzirom da sticanje prava svojine na pozajmljenim stvarima nije zakonom propisana pretpostavka i za ugovor o kreditu. Treću razliku predstavlja zakonom propisana obaveza pismene forme za ugovor o kreditu, što nije slučaj i sa ugovorom o zajmu koji je po pravilu konsesualan - neformalan pravni posao. Četvrta bitna razlika između ugovora o zajmu i ugovora o kreditu iskazuje se zakonskim propisivanjem različitih subjekata davalaca zajma, odnosno kredita. To je posledica činjenice da zajmodavac može biti svako lice, a davalac kredita samo banka. I poslednja, peta razlika, predstavlja različiti tretman kamate kod ugovora o zajmu u odnosu na ugovor o kreditu. Kamata je uvek bitan elemenat ugovora o kreditu. To nije slučaj i sa ugovorom o zajmu, jer se on može dati i kao dobročina - beskamatna pozajmnica.

Sve navedene razlike su određene našim pozitivnim pravom. Zato se i u praksi mora povući jasna razlika između ugovora o zajmu u odnosu na ugovor o kreditu. Ugovor o zajmu je bitno drugačiji od ugovora o kreditu. To upućuje da se ugovor o zajmu, bez obzira na njegovu nespornu slučnost sa ugovorom o kreditu, ne može smatrati kreditnim poslom u smislu odredbe člana 21. stav 1. tačka 4. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama. Iz tog razloga se u ulozi zajmodavca, pored banke, mogu pojaviti i svi drugi privredni subjekti. Oni mogu pozajmljivati novac i druge zamenjive stvari bez posebnog odobrenja Narodne banke Srbije. Ugovor o zajmu se može zaključiti bez obzira što zajmodavac nije registrovan za obavljanje ovih poslova. Takvo stanovište je zauzeto i u presudi Saveznog suda Gzz. br. 14/01 od 5.7.2001. godine.6 Pre toga je identičan stav zauzet i na Sednici odeljenja za privredne sporove Višeg privrednog suda u Beogradu održanoj 6.10.1999. godine. On glasi: Dva preduzeća mogu zaključiti ugovor o zajmu. Takav ugovor nije ništav. Zajmodavac ima pravo na ugovornu kamatu kao cenu zajma i na zateznu kamatu zbog docnje dužnika, ali ovaj ugovor ne daje pravo zajmodavcu da zaračuna kamatu na kamatu. Zakon o obligacionim odnosima posebno reguliše odnose ugovornih stranaka iz ugovora o zajmu (član 557.), a posebno ugovore o kreditu (član 1065). Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama članom 21. stav 2. zabranjuje bavljenje bankarskim poslovima pravnim licima koja ne predstavljaju bankarsku organizaciju u smislu tog Zakona. Ugovor o kreditu je bankarski posao. Znači, kredit može da dâ samo banka i druga finansijska organizacija u okviru poslova kojima se bavi. Valja, međutim, razlikovati kredit po članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima od zajma, po članu 557. Zakona o obligacionim odnosima, koji predstavlja ad hoc ugovor dva preduzeća. Ni pomenuti zakon ni Zakon o obligacionim odnosima ne zabranjuju takav ugovor. Za validnost ugovora o zajmu je bitno da se preduzeće - zajmodavac koje nije banka ili druga finansijska organizacija ne bavi pozajmljivanjem novca, da određeni ugovor o zajmu nije realizacija obavljanja bankarskih poslova. Ako se zajmodavac ne bavi kreditiranjem poslovnih partnera, već je pozajmio novac u jednoj određenoj situaciji svom poslovnom partneru, onda je to zajam, a ne kredit i ugovor je dozvoljen. Samo banka koja je dala kredit po članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo da zaračunava kamatu na kamatu po članu 400. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima. Zajmodavac iz člana 557. Zakona o obligacionim odnosima ima samo pravo na povraćaj glavnice sa ugovorenom kamatom po članu 399. i 558. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i zateznom kamatom od dana zapadanja zajmoprimca u docnju, a bez zaračunavanja kamate na kamatu. Zabrana zaračunavanja kamate na kamatu ne isključuje primenu člana 277. stav 2. Zakona o obligacionim odnosim.

Prema tome, sudska praksa je nepodeljena na stanovištu da privredni subjekti mogu pravno valjano zaključivati ugovor o zajmu. Da se radi o dozvoljenom pravnom poslu proizilazi i iz stanovišta Odelenja za privredne prestupe Višeg trgovinskog suda zauzetog na sednici održanoj 8.9.2003. godine. Njime je nesumnjivo iskazano da ugovor o zajmu nema karakter bankarskog posla iz člana 21. stav 1. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, zbog čega ni preduzete radnje u zaključenju takvog pravnog posla nemaju obeležja privrednog prestupa.7

Zaključak

Dosledno iznetim razmatranjima očito je da su ugovor o zajmu i ugovor o kreditu bitno različiti pravni poslovi. Ugovor o zajmu je imenovani ugovor koji je u našem pozitivnom pravu uređen odredbama člana 557-566. Zakona o obligacionim odnosima. To ga nesumnjivo čini dozvoljenim pravnim poslom. Međutim, uprkos nespornoj sličnosti sa ugovorom o kreditu, on se ne može svrstati u red kreditnih poslova koje, shodno odredbi člana 21. stav 1. tačka 4. u vezi stava 2. istog člana Zakona o bankama i finansijskim organizacijama, može obavljati samo banka kojoj je izdata odgovarajuća dozvola od strane Narodne banke Srbije. Stoga ugovor o zajmu, pored banke, mogu zaključiti i svi drugi privredni subjekti. Dopuštenost tih pravnih poslova je nesporna i sa stanovišta aktuelne sudske prakse.

Iz rečenog proizilazi da pravno stanovište o zajmu kao kreditnom poslu nema pravnog utemeljenja u našem pozitivnom pravu. To stanovište nije prihvaćeno ni u sudskoj praksi. I ona je nepodeljenog shvatanja da privredni subjekti zaključenjem ugovora o zajmu ne čine privredni prestup iz člana 78. stav 1. tačka 11. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama. Naprotiv, zajam se ne daje u vidu zanimanja, odnosno obavljanja delatnosti, već kao mogući povremeni vid pružanja finansijske pomoći ili podrške poslovnom partneru. To se čini sopstvenim novčanim sredstvima zajmodavca, ili davanjem na zajam drugih stvari određenih po rodu. Na taj način privredni subjekti mogu pozajmljivati jedan drugom novac, gorivo, mazivo, žito, semensku robu, stočnu hranu, prehrambene proizvode, ili bilo koju drugu stvar određenu po rodu. Ovakvo postupanje predstavlja uobičajeni vid međusobne pomoći ili privrednog podsticaja ekonomski uspešnog privrednog subjekta svom poslovnom partneru koji je zbog trenutnih poteškoća zapao u nelikvidnost. Stoga se ugovor o zajmu ne može smatrati ni društveno štetnom pojavom, ili nemoralnim pravnim poslom. Naprotiv, on je ne samo pravno valjan, već i izuzetno društveno koristan vid pružanja ekonomske podrške poslovnom partneru zajmodavca.

___________________________

1 Komentar Zakona o obligacionim odnosima II knjiga, Savremena administracija, Beograd 1995. godine, strana 557.

2 Navedeno delo, strana 1642.

3 Privredno pravo, Grupa autora, Novi Sad 2001. godine, strana 282. i 283.

4 Komentar Zakona o obligacionim odnosima, Savremena administracija, Beograd 1992. godine, Knjiga II, strana 1022.

5 Navedeno delo, strana 1066.

6 Davanje zajma od strane preduzeća banci dozvoljen je pravni posao, a banka je dužna da pozajmicu vrati u ugovorenom roku i nadoknadi štetu koju zadocnjenjem prouzrokuje zajmodavcu. Prema odredbi člana 20. stav 2. Zakona o preduzećima, preduzeće može bez upisa u sudski registar da obavlja i delatnosti koje služe delatnosti upisanoj u registar koje se uobičajeno obavljaju uz te delatnosti u manjem obimu ili privremeno. Saglasno navedenoj zakonskoj odredbi Preduzeće “A.MBB” i Preduzeće “A” DD oba iz B., bez obzira što nisu bila registrovana za vršenje plasmana novčanih sredstava preko tržišta novca u okviru svoje delatnosti mogli su da zaključuju ugovore o zajmu. Davanje zajma je dozvoljen pravni posao, a s obzirom na sve ukupne uslove poslovanja u vreme blokade i otežanih uslova privređivanja, nije bilo neuobičajeno da se pozajmice u stranoj valuti vrše čak i bankama. To je Preduzeće “A.MBB” iz B. (koje je ugovorom ustupilo svoje potraživanje po osnovu naknade štete i zaključenog ugovora o zajmu na tužioca), dalo pozajmicu za jedan dan tuženoj banci i postupilo u svemu prema odredbama ugovora i kao dobar privrednik (član 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Suprotno tome, tužena banka uzima pozajmicu u stranoj valuti, pada u docnju i odlaže isplatu duga dve godine, a zatim dug vraća u dinarskoj protivvrednosti neposredno pred zvaničnu devalvaciju dinara. Banka je s obzirom na delatnost koju obavlja, mnogo bolje nego njen zajmodavac bila obaveštena o finansijskim tokovima novca i predstojećoj devalvaciji, zbog čega i vraća dug u dinarskoj protivvrednosti mnogo pre pravnosnažnosti presude kojom je obavezana na vraćanje tog duga. U konkretnom slučaju tužena banka je pkrekršila načelo savesnosti i poštenja propisano odredbom člana 12. Zakona o obligacionim odnosima i saglasno odredbi člana 155. Zakona o obligacionim odnosima prouzrokovala štetu zajmodavcu. Šteta zajmodavca sastoji se u umanjenju njegove imovine do koje je došlo radnjama tužene banke, odnosno sastoji se u stvarnoj šteti, a ne samo u izmakloj koristi. Prema odredbi člana 266. Zakona o obligacionim odnosima naknada štete zbog povrede ugovora ne sastoji se u naturalnoj restituciji stanja koje bi postojalo da ugovor nije zaključen, nego u tome da stavi poverioca u isti imovinski položaj i kome bi se nalazio da je obaveza bila izvršena kako je ugovoreno. Sem toga, iz navedenog ponašanja tužene banke (kršenje ugovornih obaveza) proizilazi i krivica tužene za štetu prouzrokovanu zajmodavcu po članu 158. Zakona o obligacionim odnosima. (Iz obrazloženja presude Saveznog suda Gzz. br. 14/01 od 5.7.2001. godine).

7 Članom 21. stav 2. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama zabranjuje se obavljanje bankarskih poslova pravnim licima koja ne poseduju dozvolu za rad Narodne banke Jugoslavije, izuzev poslova utvrđenih tačkom 4. i 6. ovog člana. Članom 78. stav 1. pomenutog Zakona, koji predstavlja privredno-kaznenu odredbu, propisano je da će se za privredni prestup novčanom kaznom kazniti banka. Iz toga proizilazi da je i jedno pravno lice ugovorom o zajmu pozajmilo novac drugom pravnom licu. Odnos ugovarača o zajmu regulisan je članom 557. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovor o zajmu nema karakter bankarskog posla iz člana 21. stav 1. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, pa radnje koje se okrivljenima stavljaju na teret nemaju obeležja privrednog prestupa iz člana 439. st. 1. i 2. Zakona o preduzećima (Pravno shvatanje utvrđeno kroz odgovore na pitanja na sednici Odeljenja za privredne prestupe Višeg trgovinskog suda održanoj 8.9.2003. godine - Sudska praksa trgovinskih sudova - Časopis za privredno pravo broj 3/2003, strana 137.)