DOPING U SPORTU
- MATERIJALNOPRAVNI ASPEKTI

Mr Slobodan Ilijić

1. Istorijski osvrt

1.1. Savremeni sport je propulzivna industrija. Uz bok savremenom sportu stoje industrije oružja, nafte, gasa, kompjutera, ali i farmaceutska industrija. Savremeni sport vodi poreklo od čovekove potrebe da se takmiči na raznim poljima, pobeđuje ili gubi. Da bi sigurno i redovno pobeđivao pojedinim ljudima, sportistima, potrebna je, između ostalog, još veća fizička snaga od one koju inače imaju. Bilo je i uvek će biti sportista, koji će biti spremni da koriste stimulativna sredstva da bi postigli što veću fizičku snagu. Sociolozi sporta, pozivom na antičke pisce Filistrata i Galena, uveravaju današnjeg čitaoca da su se još u trećem veku pre nove ere grčki atletičari hranili bivoljim testisima (bogatim anabolicima), radi povećanja fizičke snage (Dunja i Ljubodrag Simonović: Olimpijske igre - mit i stvarnost, feljton lista “Politika”, nastavak od 21.08.2004. god). Dakle, koreni dopinga u savremenom sportu sezali su još u antičko doba, jer je i tada bilo sportista, kao i danas, koji su bili spremni da rizikuju život, zdravlje i sopstvenu budućnost da bi došli do slave, do pobede.

1.2. Opisanu potrebu nekih sportista uočila je farmaceutska industrija. Ona je našla poslovni interes da proizvodi i stavlja u promet farmakološka sredstva i metode dopingovanja sportista. Pojava dopinga u savremenom sportu zabeležena je najpre u razvijenim zapadnim državama, ali ubrzo, poput mode, pojava se proširila i na istočnoevropske države. U osnovi pojave dopinga u savremenom sportu ležao je novac i počasti uz to ili obratno.

Za prvu pojavu dopinga u savremenom sportu obično se uzima primer danskog bicikliste Kurta Enemara Jensena, koji je umro za vreme takmičenja na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine. Medicinska komisija Međunarodnog olimpijskog komiteta (skraćeno: MOK) u svojoj analizi otkrila je da se radilo o prekomernom unošenju amfetamina i roniakola u organizam tog sportiste. Bio je to prvi dokazani primer dopinga u savremenom sportu. Već na narednim Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. godine usvojena je prva lista zabranjenih doping supstanci (videti tu prvu listu kod Prof. dr Nenad Đurđević i Prof. dr Vladimir Jorga: Doping u sportu, Beograd, Uprava za sport Ministarstva prosvete i sporta, 2003, strana 50). Od Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju 1968. god. počelo se sa testiranjem sportista na doping, kako na letnjim i zimskim olimpijskim igrama, svetskim i regionalnim prvenstvima, tako i na pojedinim sportskim takmičenjima, utakmicama, trkama i dr.

1.3. Usvajanjem prve, istina kratke, liste zabranjenih supstanci u Tokiju 1964. god. ne samo da na međunarodnom planu počinje borba protiv dopinga u sportsko-političkom smislu te reči, nego se sve više javljaju ideje kako da se propisima i aktivnošću države stane u kraj bespoštednoj borbi unutar farmaceutske industrije u vezi sa proizvodnjom i prometom farmakoloških sredstava i metoda za doping. Stvarno, jedan proizvođač nastoji da proizvede i proda svoju supstancu, koja se po svom dejstvu dopinga na sportistu ne može da otkrije ni posle laboratorijskih i sličnih nalaza. Razume se, vek te i takve supstance-dopinga traje dok konkurencija ne dokaže da se ipak radi o dopingu sportiste, posle čega dospeva na listu zabranjenih sredstava i metoda za dopingovanje. Od 1964. god. liste zabranjenih sredstva i metoda dopingovanja revidirane su više puta, s tim što bespoštednu borbu unutar farmaceutske industrije prati surevnjivost međunarodnih sportskih organizacija, tela i foruma da se upravo njegova, odnosno njena lista usvoji.

Sociolozi sporta uveravaju savremenike da se u primeni dopinga u savremenom sportu otišlo vrlo daleko i u tom smislu citiraju Vildora Holmana, kao jednog od vodećih nemačkih sportskih lekara (Dunja i Ljubodrag Siminović, nastavak feljtona od 23.08.2004. god.). On smatra da su rezultati, koje postižu sportisti, došli do fizioloških granica i da “nikada više, čak ni u dalekoj budućnosti, nećemo imati vrhunski sport bez dopinga”.

1.4. Rezultanta bespoštedne borbe farmaceutskih industrija i njihovih posrednika na međunarodnom tržištu sredstava i metoda dopinga i uticaj svega toga na međunarodne sportsko-poličke organizacije, tela i forume, sastojala se u postepenom razvoju međunarodnog sportskog prava. Kao i kod drugih brojnih pravnih oblasti i disciplina, sportsko pravo se iz međunarodnopravnih izvora postepeno preseljavalo u nacionalne pravne izvore.

Posle Tokija iz 1964. god., Savet Evrope se prvi osetio pozvanim i odgovornim u pogledu izgradnje međunarodnih pravnih izvora o dopingu u sportu. To je i logično. Savet Evrope je bio najstarija međunarodna organizacija u Evropi, a i danas je međunarodna organizacija sa najvećim brojem država članica iz Evrope. U periodu 1967. do 1989. godine Savet Evrope doneo je jedan broj rezolucija o sportu, uključujući i doping u sportu. Najzad, u sedištu Saveta Evrope, u Strazburu, 16. novembra 1989. god. zaključena je Evropska konvencija protiv dopingovanja u sportu (skraćeno: Konvencija). SFRJ je ratifikovala Konvenciju 21. februara 1991. god. (“Službeni list SFRJ-Međunarodni ugovori”, br. 4/91). Konvencija spada u pravnu tekovinu EU, što znači da spada u one opšte pravne akte sa kojim se usklađuju domaći propisi država kandidata za članstvo u EU.

U daljem tekstu ovog rada pojedini materijalnopravni aspekti dopinga u sportu biće izloženi pozivom na odredbe Konvencije.

1.5. SFRJ nikada nije postala država članica Saveta Evrope, ali je ratifikovala Konvenciju nepune dve godine po njenom zaključenju. Ovo stoga što je SFRJ već tada bila organizator velikih međunarodnih takmičenja, pa je valjalo kod nas stvoriti pravni osnov za rad međunarodnih kontrolora dopinga u sportu. Dalje, Savet Evrope je kroz odredbe Konvencije uputio poziv državama nečlanicama da i one ratifikuju Konvenciju. SRJ, a zatim i Srbija, postale su 2003. god. članice Saveta Evrope, pa je bilo logično da se po deponovanju ratifikacionih instrumenata o članstvu u Savetu Evrope pristupi usklađivanju domaćeg prava sa Konvencijom. Na tom putu donet je Zakon o sprečavanju dopinga u sportu (“Službeni glasnik RS”, br. 101/2005) (skraćeno: Zakon).

U daljem tekstu ovog rada pojedini materijalnopravni aspekti dopinga u sportu biće izloženi pozivom na odredbe Zakona.

2. Ciljevi regulative dopinga u sportu

2.1. Konvencija je u pravnom poretku države Srbije i u hijerarhiji opštih pravnih akata na višem mestu od domaćeg zakona. Zato se izlaganje o ciljevima ove regulative od i počinje Konvencije.

U članu 1. Konvencija se opredelila za jasan i rezolutan cilj, a to je smanjivanje i konačno eliminisanje dopinga u sportu. Ovako visoko postaljeni cilj po istom članu podrazumeva obavezu države potpisnice Konvencije da u okviru svojih ustavnih odredaba preduzima potrebne korake za primenu ove konvencije.

2.2. Donošenjem domaćeg Zakona država Srbija načinila je prvi u nizu koraka radi ostvarenja visokog cilja iz Konvencije. Zakon se u dva člana osvrtao na ciljeve borbe protiv dopinga u sportu. U članu 1. Zakona je rečeno da je cilj ovog zakona sprečavanje dopinga u sportu i da se taj cilj ostvaruje merama i aktivnostima uređenim u ovom propisu. Cilj regulative tretira se i u članu 30. stav 1. tačka 6. Zakona, čija je tema nadležnost Antidoping agencije. Naime, iz člana 26. Zakona proizilazi da je Antidoping agencija osnovana da bi inicirala, sprovodila i kontrolisala postupak borbe protiv dopinga u sportu. Osnovana sa tim i takvim zadacima, Antidoping agencija je nadležna, između ostalog, da preduzima mere za smanjenje dopinga u sportu i njegovo dugoročno otklanjanje.

2.3. Iz citiranih odredaba, po mišljenju potpisnika ovog rada, proizilaze dugoročni i kratkoročni ciljevi naše regulative o dopingu u sportu. Dugoročni ili strateški ciljevi locirani su u Konvenciji, a preventiva i praktična primena tih ciljeva data je u Zakonu.

3. Pojam dopinga u sportu

3.1. Kada se u predmetu Zakona težište stavi na mere i aktivnosti, radi ostvarivanja cilja propisa, a izostane utvrđivanje načela po kojima će se odvijati propisane mere i aktivnosti, tada u prvi plan izbijaju definicije ključnih pravnih instituta u Zakonu. Jedan od ključnih materijalnopravnih instituta ovog zakona je pojam dopinga u sportu, razume se, s obzirom na njegovu realizaciju.

Pojam dopinga u sportu regulisan je u članu 2. tačka 1. pod a. Konvencije na sledeći način: Za svrhe ove konvencije (a) izraz “dopingovanje u sportu” označava propisivanje sportistima ili korišćenje od strane sportista farmakoloških vrsta sredstava ili metoda za dopingovanje. Prema Zakonu dopingovanje sportista se vrši ili tako što neko lice (lekar, trener i dr.) sportisti daje, dozira, upravlja sa davanjem farmakoloških sredstava ili metoda za dopingovanje ili pak tako što sâm sportista, bez tuđe pomoći i doziranja, koristi farmakološka sredstva i metode za dopingovanje. Dakle, po Konvenciji težišna tačka pojma dopinga u sportu je na sportisti.

Naš Zakon je donet 16 godina posle zaključenja Konvencije, a za to vreme u međunarodnim razmerama menjalo se težište u pojmu dopingovanja u sportu. Tu leže razlozi zbog kojih se razlikuju pojmovi dopinga u sportu u Konvenciji i u našem zakonu. Naime, prema članu 2. stavu 2. Zakona pojam dopinga u sportu obuhvata postojanje jedne ili više povreda antidoping pravila utvrđenih u članu 3. Zakona. Dalje, u članu 3. stavu 1. tač. 1 do 8. Zakona, definisano je osam ključnih povreda antidoping pravila, što znači da su te povrede antidoping pravila ključni materijalnopravni institut ovog zakona. Od ovih osam ključnih povreda antidoping pravila u članu 3. stav 2. predviđeno je pet taksativno navedenih izuzetaka. Izuzetak glasi: ne postoji pet povreda antidoping pravila iz stava 1. člana 3. Zakona u slučajevima odobrenih izuzetaka za terapeutsku upotrebu.

3.2. Kao materijalnopravni pojam i pod tim nazivom institut povreda antidoping pravila nije do sada figurirao u našem pravnom sistemu. Do njegovog autentičnog mesta u Zakonu može se doći uvidom u strukturu Zakona. U strukturi Zakona se nalaze još tri krivična dela i 23 inkriminacije prekršaja za ponašanja fizičkih i pravnih lica u vezi sa dopingom u sportu. Iz takve strukture Zakona sledi logičan zaključak da je pravni institut - povreda antidoping pravila - primeren sistemu kaznenog prava, po mišljenju potpisnika ovog rada. Ova konstatacija otvara dve grupe pitanja.

Prva grupa pitanja u vezi je sa problemom: kakav je odnos između tri krivična dela propisana ovim zakonom i povreda antidoping pravila? Drugim rečima, da li krivična odgovornost za neko od ova tri krivična dela isključuje ili uključuje odgovornost za povredu antidoping pravila? Zakonom su vrlo detaljno definisane povrede antidoping pravila s jedne strane, kao i tri krivična dela, s druge strane, ali navedena pitanja za nacionalne sportske asocijacije, za fukcionere u njima, sportiste i druge poslenike ovih asocijacija i klubova mogu da budu nezaobilazna životna pitanja. O tome u Zakonu postoji pravna praznina.

Druga grupa pitanja u vezi je sa brojnim prekršajima predviđenim u Zakonu. Sve se u stvari svodi na odnos sedam inkriminacija prekršaja i sedam povreda antidoping pravila. Konkretno, inkriminacije prekršaja iz člana 50. stav 1. tač. 1, 2. i 3. ovog zakona istovetne su sa činjeničnim i pravnim opisom povreda antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tač. 5, 7. i 8. Zakona. Isto tako, inkriminacije prekršaja iz člana 51. stav 1. tač. 1, 2, 3. i 4. Zakona istovetne su sa činjeničnim i pravnim opisom povreda antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tač. 2, 3, 4. i 5. Zakona. Bez obzira na to što se sankcija u prekršajnom postupku znatno razlikuje od sankcije u postupku za utvrđivanje povrede antidoping pravila i bez obzira na to što sankcije u oba ova postupka izriču različiti organi, ostaje pitanje da li se za isti životni događaj istom licu može izreći i sankcija prekršaj i sankcija za povredu antidoping pravila? O odgovoru na navedeno pitanje u Zakonu postoji pravna praznina.

3.3. Može se nekom učiniti da su pitanja napred postavljena teorijska, a ne praktična. Takav utisak bio bi pogrešan i to upravo na osnovu procesnopravnog iskustva potpisnika ovog rada u sličnim postupcima. Drugim rečima, ovakva pitanja će se neminovno postaviti u složenijim predmetima utvrđivanja postojanja povrede antidoping pravila. Na takvim pitanjima Zakon opstaje ili pada, odnosno stiče dobru ocenu pravničke i druge javnosti ili biva proglašen pravnim promašajem.

Na pitanje da li se zakonska sintagma - povreda antidoping pravila - može upodobiti nekom od poznatih pravnih instituta iz domena kaznenog prava, odgovor bi mogao da bude pozitivan. U ovoj zakonskoj sintagmi i reč - povreda - i reč - antidoping - imaju isto značenje, tj. negativno u odnosu na poslednju reč iz sintagme - pravila. Srećnije bi bile pravnotehnički i pravnologički sintagme - antidoping pravila, povrede pravila u sportu. Vodeći pravni pisac pri izradi Zakona u autorskom tekstu, objavljenom godinu dana po stupanju na snagu Zakona, ukazao je da je Zakonom uvedena disciplinska odgovornost (videti Prof. dr Nenad Đurđević: Pravo sportiste na naknadu štete prouzrokovane dopingom, Zbornik radova Udruženja pravnika Srbije sa 19. susreta Kopaoničke škole prirodnog prava, održanog decembra 2006. god. na Kopaoniku, na opštu temu “Pravo i humana budućnost”, Beograd, tom 2, časopisa za pravnu teoriju i praksu “Pravni život”, br. 10/2006, str. 1109-1127). Usvajajući gledište citiranog autora sintagmu - povreda antidoping pravila - valjalo bi preinačiti u zakonski naziv - disciplinski prekršaj - prilikom jedne od novela ovog zakona.

4. Povreda antidoping pravila i sankcije

4.1. Zakonska sintagma - povreda antidoping pravila - imala je interesantnu istoriju. Uvidom u Predlog zakona o sprečavanju dopinga u sportu (zaveden u evidenciji Vlade RS pod 05 br. 011 - 7708/2004 od 19. novembra 2004. god. koga dana je i ušao u skupštinsku proceduru) (skraćeno: Predloženi zakon), a naročito u Službeno obrazloženje, moglo se lako zapaziti da se u poglavlju razloga za donošenje tog zakona isključivo pisalo o jednoj međunarodnoj konferenciji iz marta 2003. god. i dva dokumenta, usvojena na toj konferenciji. Dokumenti su bili Svetski antidoping program i Svetski antidoping kodeks (zakonik). Po naslovima oba ta dokumenta bila su bliska naslovu Predloženog zakona, ali se ni najpažljivijim čitanjem nije mogla otkriti veza ta dva dokumenta i Predloženog zakona. Posle boravka od godinu dana u skupštinskoj proceduri Predloženi zakon je izglasan 14. novembra 2005. god. u Skupštini RS.

Tek u decembru 2006. god. u već citiranom referatu Prof. dr N. Đurđevića ukazano je na sličnosti i izvesne razlike u definisanju pojedinih povreda antidoping pravila i Svetskog antidoping kodeksa (zakonika), usvojenog na navedenoj konferenciji. Navedeni kodeks ni 2006. god., ni do kraja maja 2007. god., kada je ovaj rukopis predat u štampu, nije postao potvrđeni međunarodni multilateralni ugovor države Srbije. Dakle, definisanje povrede antidoping pravila u Zakonu inspirisano je navedenim kodeksom.

4.2. Pri definisanju povreda antidoping pravila Zakon se služio kazuističkim metodom. Radnja u svakoj od osam tačaka stava 1. člana 3. Zakona formulisana je sa pretenzijom da obuhvati svaku moguću životnu situaciju, koja može da nastane u vezi sa predmetom regulisanja. Mogu se navesti dva primera. U prvom primeru, članu 3. stav 1. tačka 2. Zakona stoji da se povreda antidoping pravila sastoji iz korišćenja ili pokušaja korišćenja zabranjenih supstanci ili zabranjenih metoda. To je inkriminacija. Iza reči korišćenje, metodom nabrajanja, u zagradi je precizirano šta sve znači ta reč. Reč korišćenje je značila primenu, unošenje, ubrizgavanje ili konzumiranje zabranjenih supstanci ili zabranjenih metoda. Kao drugi primer uzet je član 3. stav 1. tačka 7. Zakona. Ta povreda antidoping pravila sastojala se iz neovlašćene prodaje, transporta, slanja, isporuke ili distribucije zabranjene supstance ili zabranjenog metoda sportisti, neposredno ili posredstvom trećeg lica.

Izloženi kazuistički zakonodavnopravni metod kod nas je obično korišćen u podzakonskim tehničkim propisima, gde je bilo nužno detaljno saopštiti volju donosioca propisa (naredbe, uputstva i sl.), a ne u zakonima. Dok je prvi primer bio upravljen neposredno ka sportisti, drugi je išao za tim da posrednika u prometu zabranjenih supstanci ili zabranjenih metoda podvede pod zakonsku normu i da mu izrekne sankciju. Prednost ovog metoda sastoji se u tome da lakše mogu primenjivati službena lica vanpravnih profesija, a nedostatak mu je što se pod normu ne može podvesti ona radnja koju pisac norme kao takvu u normi nije označio.

4.3. U odnosu na sankcije ili mere za povredu antidoping pravila, Zakon ne sadrži pregled svih mera koje se mogu izreći za sve povrede antidoping pravila. U članu 16. Zakona navedene su po redosledu mere, i to: (1) diskvalifikacija sportskih rezultata; (2) privremena suspenzija; (3) zabrana učešća na takmičenjima; (4) zabrana obavljanja funkcija u sportu.

Inače, u Zakonu su uz svaku meru označene povrede antidoping pravila koje se za tu povredu izriču. Međutim, nigde u Zakonu nije navedeno uz koju se meru mora ili može izreći diskvalifikacija sportskih rezultata, a uz koju meru se mora ili može izreći privremena zabrana. Postoji pravna praznina i po pitanju da li se te ili neke druge mere iz člana 16. Zakona mogu izreći zajedno za jednu ili u sticaju više povreda antidoping pravila.

Zakonodavnopravno pravilo našeg kaznenog prava kaže ne samo da se na jednom mestu u propisu navode mere ili sankcije, nego i da se navode od blaže ka strožoj meri ili sankciji. Iz člana 20. tačka 1. Zakona se može zaključiti da je za tačno određeno ponašanje u vezi sa dopingovanjem sportiste zaprećena sankcija - zabrana učešća na takmičenjima do godine dana - ali se takođe može pouzdano zaključiti da je organu za vođenje postupka dato ovlašćenje da tu sankciju zameni za - opomenu. Međutim, opomene kao vrste mere, koja se uopšte može izreći nema u redosledu člana 16. Zakona. Otuda, Zakon je prepustio odnosnom organu za vođenje postupka da tumači pitanje da li je opomena blaža od najblaže u članu 16. Zakona ili se ona nalazi između mera diskvalifikacije sportskih rezultata i privremene suspenzije i dr. Valja znati da u kaznenom pravu ni u “samopravnim opštim aktima” nije bilo dozvoljeno primenjivati analogiju.

Sudeći po redosledu iz člana 16. Zakona, mera zabrane obavljanja funkcija u sportu je najstroža. Međutim, mesto te mere u redosledu u članu 16. Zakona nema taj smisao. Za tu zabranu važi pravilo iz člana 23. Zakona da se na dužinu trajanja te zabrane shodno primenjuju sve mere propisane u čl. 17. do 22. Zakona. Shodna primena svih tih mera znači što doslednija primena svih tih mera. U svakodnevnoj praksi zakonski izraz - shodno - ima znatno slobodnije, vanpravno značenje, koje podrazumeva mogućnost da se funkcioner blaže kazni od sportiste za istu stvar.

4.4. Izloženoj analizi odredaba Zakona o vezi između povreda antidoping pravila i sankcija, valja dodati i sledeće. U čl. 17. do 20. Zakona za taksativno određene povrede antidoping pravila predviđene su uglavnom zabrane učešća na takmičenjima različite dužine trajanja, pa i trajna zabrana takmičenja. Organe za vođenje postupka za izricanje mera za povrede antidoping pravila čine sportski funkcioneri ili lica zaposlena u sportskim asocijacijama, odnosno lica bez pravnog ili bez pravosudnog iskustva, pa se u tom ambijentu mogu otvoriti sledeća pitanje kao rezultat zakonske dikcije. Naime, u članu 20. tački 1. Zakona propisana je vremenska mera zabrane takmičenja u slučaju kad sportista izvrši prvu povredu antidoping pravila, zatim u tački 2. istog člana propisana je stroža vremenska mera zabrane takmičenja kad sportista izvrši drugu povredu antidoping pravila, i najzad u tački 3. istog člana propisana je najstroža mera zabrane takmičenja kad sportista izvrši treću povredu antidoping pravila. Kako se zakonski pojam dopinga u sportu svodi na postojanje jedne ili više povreda antidoping pravila, tada se otvara pitanje - da li se u zakonskom pojmu pri pominjanju više povreda imao u vidu upravo ovaj slučaj? Dalje, da li se u tački 3. člana 20. Zakona sportisti izriče najstroža mera, stvarno kazna, trajna zabrana takmičenja i za prethodne dve mere vremenske zabrane takmičenja koje je već sportista ranije izdržao? Zakonodavac izvesno nije imao u vidu nedorečenost svoje dikcije.

5. Medicinski aspekti povreda antidoping pravila

5.1. Povrede antidoping pravila tesno su povezane sa medicinskim pravom. Kao primer za ovu tezu može da posluži povreda antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tačka 1. Zakona. Ta povreda antidoping pravila sadrži pravnu normu, koja glasi: “Ako se u telesnom uzorku sportiste nađe prisustvo zabranjene supstance ili njenih metabolita ili markera, izriče se za prvu povredu zabrana učešća na takmičenjima u trajanju od dve godine, a za drugu povredu trajna zabrana takmičenja”. Međutim, u članu 3. stav 2. Zakona se normira da je isključeno postojanje povrede antidoping pravila iz stava 1. tačka 1. ovog člana u slučajevima odobrenih izuzetaka za terapeutsku upotrebu. Drugim rečima, za nalaz zabranjene supstance ili njenih metabolita ili markera u telesnom uzorku jednog sportiste predstavlja doping, a kod drugog sportiste nalaz iste zabranjene supstance ili njenih metabolita ili markera u telesnom uzorku predstavlja dokaz terapije, lečenja. Dakle, lekar sportiste ili prvostepeno antidoping telo u domaćoj sportskoj asocijaciji ili Antidoping odbor Antidoping agencije može po osnovnu sadržinski istog laboratorijskog telesnog uzorka poslatog u Beč i nalaza vraćenog iz Beča jednog sportistu da kazni, a drugog sportistu da oslobodi.

Prema članu 15. stav 2. Zakona Antidoping agencija je ovlašćena da utvrđuje pravila za odobravanje izuzetaka za terapeutsku upotrebu, u skladu sa međunarodnim standardima za proces odobravanja izuzetaka za terapeutsku upotrebu odobrenim od strane Svetske antidoping agencije. Isto tako, po osnovu člana 30. stav 1. tačka 7. Antidoping agencija je nadležna da: “objašnjava šta se pod određenim pojmom vezanim za problem dopinga u sportu podrazumeva”. Uz dužnu pažnju međunarodnim standardima odobrenim od strane Svetske antidoping agencije, sa sedištem u Montrealu i nadležnostima Antidoping agencije da tumači šta je Skupština RS propisala ovim zakonom, po mišljenju potpisnika ovog rada, opisani medicinskopravni aspekti iz člana 3. stav 1. tačka 1. u vezi sa čl. 15. stav 2. i 30. stav 1. tačka 7. Zakona nisu unapred poznati kao pravna pravila ni objavljeni u domaćem službenom glasilu. Valja imati u vidu da se u najviši organ Upravni odbor Antidoping agencije imenuju lica po ključu, te da ta agencija, ni njen organ, nisu uopšte sastavljeni od stručnjaka medicinske struke kvalifikovanih da donose pravno-medicinska pravila za odobravanje izuzetaka za terapeutsku upotrebu nečega što je inače doping u sportu (bliže o Medicinskom pravu kod Prof. dr Jakov Radišić: Medicinsko pravo u svetu i kod nas, Pravni informator br. 9/2002, str. 52-54 i dr.).

5.2. Od posebne važnosti za medicinskopravne aspekte dopinga u sportu su rešenja Zakona u vezi sa listom zabranjenih farmakoloških sredstava i metoda dopingovanja u sportu. Po članu 31. stav 1. Zakona Listu zabranjenih doping sredstava (referentna lista zabranjenih farmakoloških klasa doping supstanci i doping metoda) utvrđuje Antidoping agencija, u skladu sa Konvencijom i međunarodnim standardima za listu zabranjenih sredstava odobrenim od strane Svetske antidoping agencije. Dalje, po osnovu člana 31. stav 2. Zakona Lista zabranjeni doping sredstava objavljuje se u “Službenom glasniku RS” i to najmanje jednom godišnje.

Prof. dr N. Đurđević je u citiranom referatu istakao da je Upravni odbor Antidoping agencije usvojio “2. juna 2006. god. Pravilnik o listi zabranjenih doping sredstava u 2006. godini”. U svom nastupu u najširoj javnosti prvi direktor Antidoping agencije u Srbiji je izneo da je ta Agencija u 2006. godini bila suočena sa organizacionim problemima (poslovni prostor, otvaranje računa, odobrenje sredstava iz budžeta i dr.) i da će se bečkoj antidoping laboratoriji slati uzorci sportista iz Srbije, ali u opširnom intervjuu nije bilo reči o primeni člana 31. Zakona (videti intervju dr Nenada Dikića novinaru lista “Politika” Ž. Baljkasu od 23. juna 2003. pod naslovom “Od 2007. nema šale”). Potpisnik ovog rada nije pronašao objavljenu Listu zabranjenih doping sredstava po osnovu člana 31. Zakona do predaje ovog rukopisa u štampu.

5.3. Po osnovu člana 10. Konvencije formirana je Grupa za praćenje sprovođenja te Konvencije. Pozivanje u članu 31. stav 1. Zakona na Konvenciju ima u vidu upravo ovlašćenja te grupe, jer je ona po Konvenciji ovlašćena da odobrava nove liste revidiranih farmakoloških klasa sredstava i metoda za dopingovanje sportista, koje su zabranile međunarodne sportske organizacije. Dakle, komplikovana je međunarodna procedura u vezi sa utvrđivanjem i objavljivanjem lista farmakoloških sredstava i metoda za dopingovanje.

Valja se podsetiti da je Konvencija zaključena 1989. god., da je kod nas ratifikovana 1991. god., kao i da je još tada u vidu Dodatka Konvenciji objavljena Referentna lista farmakoloških klasa doping sredstava i doping metoda, koju je prethodno usvojio MOK. Ta referentna lista odštampana je u Dodatku uz Konvenciju i ona predstavlja do sada u Srbiji jedinu objavljenu listu u skladu sa članom 31. Zakona. S obzirom da je prvi direktor Antidoping agencije u navedenom intervjuu najavio već za 2006. god. sprovođenje doping testova sportista u Srbiji, po mišljenju potpisnika ovog rada za sada može se sportisti u Srbiji izreći mera za povredu antidoping pravila samo za zabranjena doping sredstava i metode za dopingovanje predviđene i objavljene u Dodatku uz Konvenciju.

5.4. Značajno medicinskopravno pitanje regulative o dopingu u sportu jeste način izbora antidoping laboratorije, koja će vršiti analize telesnih uzoraka sportista iz Srbije. U navedenom intervjuu prvi direktor Antidoping agencije obavestio je javnost da će bečka antidoping agencija vršiti analize uzoraka sportista iz Srbije.

Nema nikakve sumnje da je po osnovu člana 30. stav 1. tačka 4. Zakona Antidoping agencija ovlašćena da izvrši izbor organizacije, koja će se baviti doping analizom uzoraka sportista. Međutim, Zakonom nije regulisan način na koji će ta agencija izabrati antidoping laboratoriju, pa se predlaže dopuna Zakona u kojoj bi došlo do najpovoljnijeg ponuđača metodom javnog tendera.

Z A K LJ U Č C I

1. U okviru odredaba Ustava Republike Srbije učinjeni su prvi koraci ka smanjivanju i konačnom eliminisanju dopinga u sportu na taj način što je donet Zakon o sprečavanju dopinga u sportu. Taj zakon iz 2005. godine, zajedno sa Evropskom konvencijom protiv dopingovanja u sportu iz 1989. godine, predstavlja solidan oslonac antidoping sistema Srbije.

2. Analiza materijalnopravnih rešenja Zakona o sprečavanju dopinga u sportu pokazala je da treba dopuniti zakonska rešenja u pogledu odnosa postupka za utvrđivanje odgovornosti za povredu antidoping pravila i krivičnog i prekršajnog postupka, ako radnja povrede sadrži u sebi i obeležja krivičnog dela ili prekršaja. Takođe, analiza je pokazala da treba izmeniti zakonski termin povreda antidoping pravila u novi zakonski termin disciplinski prekršaj, kao i da se u članu 16. Zakona o sprečavanju dopinga u sportu normativno obuhvate sve mere koje mogu da se izreknu za povredu antidoping pravila, odnosno disciplinskih prekršaja izlažući te mere od blažih ka strožim.

3. Država Srbija je u velikom zaostatku u pogledu objavljivanja u domaćem službenom glasilu svih referentnih lista zabranjenih farmakoloških klasa sredstava i doping metoda posle 1991. godine, s obzirom da nije bilo do sada zakonskog osnova da se taj zaostatak nadoknadi. U članu 31. Zakona o sprečavanju dopinga u sportu predviđen je zakonski osnov da se taj zaostatak nadoknadi.

4. Rešenja Zakona o sprečavanju dopinga u sportu razmatrana su i iz ugla medicinskog prava i u tom pogledu je ukazano da donošenje medicinskih pravila za odobravanje izuzetaka u terapeutske svrhe treba da utvrđuje ekspertsko medicinsko telo na nacionalnom nivou, a ne Antidoping agencija, kao i da treba dopuniti važeća zakonska rešenja u tom pravcu da Antidoping agencija vrši izbor antidoping laboratorije posle sprovedenog javnog tendera.