DELEGACIJA NADLEŽNOSTI U GRAĐANSKOM SUDSKOM POSTUPKU

Prof. dr Gordana Stanković,
Pravni fakultet u Nišu

1. Mesna nadležnost, kao pravni fenomen, predstavlja, s jedne strane, posledicu podele rada između sudova iste stvarne nadležnosti i vršenja sudske vlasti na određenom sudskom području i, s druge strane, izraz potrebe da se pravnim subjektima omogući što lakši pristup sudovima i ostvarivanje prava na pravnu zaštitu. Zakonodavac je, pravilima o mesnoj nadležnosti, omogućio da pravnu zaštitu u građanskom sudskom postupku pružaju prvostepeni sudovi iste vrste koji imaju različita sudska područja. Pravila o mesnoj nadležnosti određuju koji stvarno nadležni sud, koji vrši sudsku funkciju na određenom sudskom području, ima pravo i dužnost da postupa u konkretnoj pravnoj stvari odn. omogućavaju da stranka koja ima procesnu inicijativu pokrene postupak za pružanje pravne zaštite kod određenog prvostepenog suda.

Kriterijumi koji su merodavni za određivanje mesne nadležnosti tiču se veze koja postoji između konkretne pravne stvari i sudskog područja jednog suda. Vezu sa područjem uspostavljaju stranke, predmet pravne zaštite ili povezanost te pravne stvari sa drugim građanskim sudskim postupkom koji se vodi na području toga suda i koji privlači novi postupak za pružanje pravne zaštite. Pravila o mesnoj nadležnosti redovno su predviđena procesnim zakonima, mada se ponekad nalaze i u zakonima kojima su uređeni pojedini materijalnopravni odnosi.

Pošto su pravila o mesnoj nadležnosti propisana u interesu stranaka, sam zakonodavac dopušta da se, u određenim situacijama ona može odrediti i na drugi način, a ne isključivo zakonom, kao i da može doći do prenošenja zasnovane mesne nadležnosti jednog suda na neki drugi stvarno nadležni sud. Tako, pored zakonodavca, mesnu nadležnost mogu, pod uslovima koji su predviđeni zakonom, da odrede sud i same stranke.

2. Zakonodavac dopušta da pravni subjekti sami, svojim sporazumom o mesnoj nadležnosti, odrede koji će prvostepeni sud biti mesno nadležan za rešavanje njihovog spora.

Određivanje mesne nadležnosti od strane višeg suda u građanskim sudskim postupcima javlja se kao delegacija i kao ordinacija nadležnosti. Potreba za određivanjem mesne nadležnosti od strane višeg suda nastaje kad se na osnovu zakonom predviđenih kriterijuma za određivanje mesne nadležnosti u nekim specifičnim situacijama ona ne može odrediti, kad je nadležni sud, čija je nadležnost zasnovana, sprečen da postupa ili kad naročiti razlozi nalažu da se odstupi od zakonom određene i već zasnovane mesne nadležnosti.

3. Delegacija nadležnosti predstavlja prenošenje nadležnosti sa jednog stvarno i mesno nadležnog suda na drugi sud iste stvarne nadležnosti. Do delegacije nadležnosti u toku građanskog sudskog postupka redovno dolazi kad jedan po zakonu nadležan sud u konkretnom slučaju ne može da postupa iz nekih posebnih razloga koji su predviđeni zakonom. U toj situaciji viši sud, koji je zakonom ovlašćen, određuje koji će sud postupati u konkretnoj pravnoj stvari umesto suda čija je nadležnost zasnovana u skladu sa zakonskim odredbama o mesnoj nadležnosti. Razlozi zbog kojih dolazi do delegacije mogu da budu različiti, tako da se i u teoriji i u procesnim zakonima razlikuju nužna i celishodna ili korisna delegacija.

Do delegacije nadležnosti može da dođe u parničnom, vanparničnom i u izvršnom sudskom postupku. Između delegacije nadležnosti u pojedinim građanskim sudskim postupcima postoje određene razlike koje su posledica različitih metoda pravne zaštite i pravno-političkih ciljeva koje zakonodavac želi da ostvari u svakom postupku za pružanje pravne zaštite.

4. U toku parničnog postupka može da dođe do nužne delegacije kad jedan mesno nadležan sud, kod koga je pokrenut parnični postupak i čija je nadležnost već zasnovana, ne može da postupa u konkretnoj pravnoj stvari.

Nužna delegacija je redovno posledica izuzeća ili isključenja sudije; jedan mesno nadležni sud čija je nadležnost zasnovana u trenutku pokretanja parničnog postupka uopšte ne može da postupa u konkretnom slučaju jer nema sudije koji bi mogao da postupa u toj pravnoj stvari (čl. 61. ZPP). Zbog toga se delegacija nadležnosti javlja kao neophodna i nužna mera u postupku. Sud koji je u konkretnom slučaju sprečen da postupa, po službenoj dužnosti obaveštava neposredno viši sud, koji je dužan da odluči o tome koji će sud sa njegovog područja postupati u toj pravnoj stvari. Kad je neki od sudova sprečen ili ne može da postupa u nekoj pravnoj stvari zbog isključenja ili izuzeća sudija tog suda, odluku o nužnoj delegaciji donosi neposredno viši sud.

Nužnoj delegaciji nema mesta ukoliko sud, čija je nadležnost zasnovana, ne može da postupa zbog nastale sprečenosti sudije (smrt, bolovanje, suspenzija i sl.). U tom slučaju radi se o razlogu zbog kojih sudija ne može da postupa u nizu parnica, a ne u jednoj konkretnoj parnici. Nastali problem se rešava upućivanjem sudije drugog suda na rad u taj sud (čl. 16. st. 2. Zakona o sudijama).

U sudskoj praksi su nedavno zabeleženi slučajevi da je do nužne delegacije dolazilo jer pojedini sudovi nisu mogli da postupaju u nizu porodičnopravnih stvari jer u tom periodu nije bilo nijednog sudije u tom sudu koji je bio posebno stručno osposobljen i kvalifikovan za postupanje u porodičnopravnim stvarima sve dok nije okončan postupak edukacije i stručnog osposobljavanja sudija.

5. Viši sud koji donosi odluku o delegaciji nadležnosti dužan je da vodi računa o principu efikasnosti i ekonomičnosti. Prilikom određivanja suda na koji bi trebalo preneti mesnu nadležnost u konkretnoj stvari trebalo bi da viši sud vodi računa o prebivalištu ili boravištu stranaka, o blizini područja na kome se nalaze dokazi, o tome da parnični troškovi budu što niži itd.

6. Protiv odluke o delegaciji nadležnosti nije dopuštena žalba jer odluka o nužnoj delegaciji nije sudska parnična radnja. Osim toga, u parničnom postupku žalba je dozvoljena samo protiv rešenja prvostepenog suda, a rešenje o delegaciji nadležnosti donosi neposredno viši sud. Stranka nema pravo na žalbu (kao što ga uostalom nema i kad je u pitanju rešenje kojim se rešava sukob o nadležnosti) jer je nadležnost određena zakonom, a stranka nije ovlašćena da u nastaloj situaciji prenosi nadležnost sa jednog, inače nadležnog suda, na neki drugi sud. Konačno, delegacija je pravna mera koja se preduzima u cilju ispravnog funkcionisanja pravosuđa i eventualno pravo na pravni lek ugrozilo bi ostvarivanje prava na suđenje u razumnom roku.

Dejstvo rešenja o nužnoj delegaciji sastoji se u tome što se njime zasniva nadležnost onog suda kome se ustupa pravna stvar, a prestaje nadležnost suda pred kojim je pokrenut postupak. Sud kome je delegirana nadležnost ne može odbiti da sudi, niti se može oglasisti nenadležnim.

7. Celishodna (korisna, svrsishodna) delegacija u parničnom postupku je posledica procene najvišeg suda određene vrste da je u konkretnoj stvari korisno da postupa neki drugi sud, a ne onaj, koji je, po samom zakonu, nadležan da konkretnu stvar reši (čl. 62. ZPP).

Razlozi za delegaciju mogu da budu različite okolnosti koje mogu da predstavljaju važne razloge za prenošenje nadležnosti sa jednog mesno nadležnog suda na drugi sud iste stvarne nadležnosti. “Važni razlozi” su pravni standard čiju će sadržinu odrediti sud koji odlučuje o celishodnoj delegaciji u svakom konkretnom slučaju. Važan razlog, primera radi, mogu da budu različite okolnosti: efikasnost ili ekonomičnost postupka, opasnost da lokalni interesi ili interesi sredine utiču na sud, pripadnost stranaka ili svedoka nacionalnoj manjini čiji jezik nije u službenoj upotrebi u određenom sudu, preopterećenost konkretnog suda, okolnost da je sudija konkretnog suda stranka u postupku ili roditelj i zakonski zastupnik stranke, okolnost da je stranka sudija-porotnik konkretnog suda, okolnost da je predsednik suda, koji ne vrši sudsku funkciju, svedok u konkretnoj pravnoj stvari, itd.

Prema odredbi čl. 62. ZPP razlog za celishodnu delegaciju postoji i kad je “očigledno da će se tako lakše sprovesti postupak”. Promena suda čija je nadležnost određena zakonom može da bude samo izuzetna i motivisana samo opravdanim razlozima. U procesnoj literaturi se smatra da ovakvo zakonsko rešenje nije u skladu sa odredbom čl. 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950) koja predviđa, kao jedno od osnovnih funkcionalnih ljudskih prava, pravo stranke da joj sudi zakonom ustanovljen sud.

Smatra se da ne predstavlja razlog za celishodnu delegaciju potreba da se smanje parnični troškovi ukoliko se svi dokazi nalaze na području drugog suda, bez obzira što je očigledno da bi se tako lakše sproveo postupak. Kad se dokazi nalaze na području drugog suda i kad postoji potreba da se uviđaj ili veštačenje izvedu na području tog drugog suda, sud će odrediti da se ti dokazi izvedu zamolnim putem, te nema potrebe da iz tog razloga dolazi do delegacije nadležnosti. Isto tako, ni težak materijalni položaj stranke ne predstavlja razlog za celishodnu delegaciju jer stranka u tom slučaju ima pravo na oslobađanje od prethodnog snošenja parničnih troškova, kao i pravo na besplatnog zastupnika. Ni nepravilno i nezakonito postupanje sudije nije razlog za celishodnu delegaciju jer to može da predstavlja razlog za izjavljivanje pravnog leka. Ni okolnost da se kancelarija advokata, koji je punomoćnik stranke, ne nalazi u sedištu suda, zbog čega stranka predlaže da se delegira nadležnost suda na čijem je području kancelarija njenog punomoćnika, ne predstavlja razlog za celishodnu delegaciju.

Postojanje razloga za celishodnu delegaciju ocenjuje se u odnosu na okolnosti koje se tiču konkretne parnice. Okolnosti koje predstavljaju važan razlog da bi došlo do celishodne delegacije treba da budu istaknute u toku postupka i da podaci o tome postoje u spisima konkretnog parničnog predmeta.

Do celishodne delegacije dolazi na predlog stranke ili na predlog samog nadležnog suda. Predlog za delegaciju nadležnosti može da se stavi tek pošto postupak bude pokrenut. On ne može da bude stavljen pre no što tužba bude podnesena sudu jer je potrebno da najpre dođe do zasnivanja nadležnosti jednog suda.

U pojedinim procesnim sistemima novostvorenih balkanskih država koje su nekada bile u sastavu jugoslovenske federacije, predlog za delegaciju nadležnosti, o kome odlučuje najviši sud određene vrste, može da stavi samo prvostepeni sud, po sopstvenoj inicijativi ili na predlog stranke. O predlogu stranke odlučuje prvostepeni sud, koji je ovlašćen da ceni dopuštenost i celishodnost njenog predloga, s tim što protiv njegove odluke kojom odlučuje o predlogu nije dopuštena žalba. O predlogu prvostepenog suda da bude bude prenesena zasnovana nadležnost na drugi sud iste vrste odlučuje sudija pojedinac najvišeg suda određene vrste (čl. 68. ZPP RH).

Ovakvo zakonsko rešenje je, nesumnjivo, posledica nastojanja zakonodavca da spreči široko rasprostranjenu pojavu nesavesnog parničenja i zloupotrebe procesnih ovlašćenja koja se manifestuje stavljanjem predloga za delegaciju koji se ističe samo da bi se odugovlačio postupak. Istovremeno, ovakvo zakonsko rešenje predstavlja zakonsku meru koja treba da omogući ostvarivanje prava na suđenje u razumnom roku i da spreči neosnovano odugovlačenje postupka.

8. Predlogom za delegaciju nadležnosti pokreće se poseban incidentni postupak. O predlogu za celishodnu delegaciju odlučuje najviši sud određene vrste, te se i u tom pogledu razlikuju nužna i celishodna delegacija. Ovlašćenje za određivanje mesno nadležnog suda u slučaju celishodne delegacije pripada Višem trgovinskom sudu i Vrhovnom sudu Srbije jer Vrhovni kasacioni sud, kao sud koji je, po Ustavu Republike Srbije iz 2006. godine, najviši po rangu u Republici Srbiji, još uvek nije ustanovljen. Najviši sud određene vrste zakonom je ovlašćen da odluči o prenošenju mesne nadležnosti jednog suda na drugi sud radi lakšeg vođenja postupka ili iz drugih važnih razloga. Propisivanjem nadležnosti najvišeg suda određene vrste omogućeno je da najviši sud ustanovi jedinstvene kriterije u interpretaciji “važnog razloga”, kao pravnog standarda iz odredbe čl. 62. ZPP, i ujednači praksu u pogledu celishodne delegacije.

9. I odluka kojom se delegira nadležnost u slučaju celishodne delegacije je akt sudske uprave, a ne akt kojim se vrši funkcija suđenja. To je sudska radnja koja je regulisana pravilima procesnog prava, ali to nije sudska parnična radnja. Pošto odluka o delegaciji nije sudska parnična radnja, protiv ove odluke nije dopuštena žalba. Osim toga, u parničnom postupku žalba je dozvoljena samo protiv rešenja prvostepenog suda, a rešenje o delegaciji nadležnosti donosi najviši sud određene vrste. Stranka nema pravo žalbe na rešenje o delegaciji čak i za slučaj da je rešenjem odbijen njen predlog za delegaciju. Stranka u ovom slučaju nema pravo na žalbu (kao što ga uostalom nema i kad je u pitanju rešenje kojim se rešava sukob o nadležnosti) jer je nadležnost određena zakonom, a ona nije ovlašćena da prenosi nadležnost sa jednog (inače nadležnog) suda na neki drugi sud.

10. Dejstvo rešenja kojim je odlučeno o celishodnoj delegaciji je u tome što se njime zasniva nadležnost jednog suda kome se ustupa pravna stvar, a prestaje nadležnost suda pred kojim je pokrenut postupak.

11. Prema odredbama ZPP, stranka koja je jednom stavila predlog za celishodnu delegaciju i on je odbijen, nema pravo da ponovo podnese predlog za celishodnu delegaciju iz istog razloga. Ukoliko stranka ponovo podnese istovetan predlog, smatra se da se radi o zloupotrebi procesnog ovlašćenja i nastojanju stranke da nepotrebno odugovlači postupak. U tom slučaju sudija pojedinac prvostepenog suda pred kojim se vodi postupak dužan je da odbaci predlog za određivanje drugog mesno nadležnog suda koji treba u nastavku postupka da postupa u konkretnoj pravnoj stvari. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba jer se radi o odluci koja je donesena u upravljanju postupkom.

12. I u vanparničnom postupku mesna nadležnost može da bude određena odlukom suda i ako to izričito nije predviđeno zakonom. U vanparničnom postupku, prema odredbi čl. 30. st. 2. ZVP, shodno se primenjuju pravila ZPP, pod uslovima koje je predvideo zakonodavac.

Odredbom čl. 15. ZVP predviđeno je da stranke u vanparničnom postupku mogu svojim sporazumom menjati mesnu nadležnost suda samo kad je to za pojedine vanparnične stvari odredbama ZVP ili drugim zakonom dozvoljeno.

Mesna nadležnost koja je određena odlukom suda i u vanparničnom postupku javlja se kao ordinacija i delegacija nadležnosti, te se u pogledu ordinacije i delegacije nadležnosti shodno primenjuju pravila ZPP.

Jednom zasnovana mesna nadležnost vanparničnog suda može se u toku postupka izuzetno promeniti samo putem delegacije nadležnosti i to pod uslovima koji su izričito predviđeni zakonom.

Kad zbog isključenja ili izuzeća jedan vanparnični sud ne može da postupa u jednoj konkretnoj pravnoj stvari, dolazi do nužne delegacije. Neposredno viši sud odrediće svojom odlukom koji će vanparnični sud sa njegovog područja biti nadležan da postupa u toj vanparničnoj pravnoj stvari.

13. Poseban slučaj određivanja nadležnosti odlukom suda u vanparničnom postupku predviđen je za jednu izuzetnu procesnu situaciju u kojoj je mogućno da se jednom ustanovljena mesna nadležnost jednog vanparničnog suda može promeniti. Ako se u toku postupka koji se već vodi kod jednog vanparničnog suda, promene okolnosti koje su bile merodavne za određivanje njegove nadležnosti i na kojima je zasnovana mesna nadležnost tog vanparničnog suda, sud koji već vodi postupak u toj vanparničnoj pravnoj stvari može sam odlučiti da predmet ustupi drugom sudu ako su ispunjeni uslovi predviđeni zakonom. U ovom slučaju radi se o jednom posebnom vidu celishodne delegacije. Odluku o ustupanju predmeta drugom sudu u toku postupka, donosi sam sud kod koga je započeo postupak u toj vanparničnoj pravnoj stvari, a ne neposredno viši sud ili najviši sud, kao što je to slučaj u parničnom postupku.

14. Ako u toku vanparničnog postupka postupka dođe do promene okolnosti koje su bile merodavne prilikom određivanja i zasnivanja mesne nadležnosti jednog vanparničnog suda, sam vanparnični sud koji vodi postupak može da ustupi predmet drugom sudu ako je očigledno da će se pred tim sudom postupak lakše sprovesti ili ako je to u interesu lica pod posebnom društvenom zaštitom.

Ovakvo zakonodavno rešenje, predviđeno u odredbi čl. 14. ZVP, predstavlja odstupanje od pravila o trajanju nadležnosti. Do odstupanja od pravila perpetuatio fori, prema navedenoj odredbi ZVP može da dođe iz razloga celishodnosti i ekonomičnosti pod uslovima koji su predviđeni zakonom: 1) ako su se u toku postupka pred nadležnim sudom promenile okolnosti po kojima se određuje mesna nadležnost, 2) ako je očigledno da će se postupak pred drugim sudom (pred kojim postupak nije pokrenut) lakše sprovesti, i 3) ako je to u interesu lica koje je pod posebnom društvenom zaštitom.

Ukoliko su ispunjeni uslovi za odstupanje od pravila o trajanju nadležnosti, sud, pred kojim je u toku vanparnični postupak, donosi rešenje kojim odlučuje da predmet ustupi drugom sudu. Sud kod koga je bio pokrenut postupak ne oglašava se nenadležnim jer on to nije pošto je njegova nadležnost zasnovana u skladu sa zakonom. Sud kome je ustupljen predmet na taj način je, odlukom drugog vanparničnog suda, suda istog ranga, naknadno postao mesno nadležan.

15. Pravilima ZVP uređena su, pored razloga, i pravila postupka po kojima se postupa u slučaju celishodne delegacije do koje dolazi u interesu lica pod posebnom društvenom zaštitom. Kad sud zaključi da ima mesta odstupanju od pravila o trajanju nadležnosti i delegaciji nadležnosti radi zaštite interesa lica pod posebnom društvenom zaštitom, on će, pre no što odluči da predmet ustupi drugom sudu, pozvati organ starateljstva da u određenom roku da svoje mišljenje o celishodnosti ustupanja, bez obzira da li je on do tada sudelovao u postupku. Ako organ starateljstva u ostavljenom roku ne pošalje sudu svoje mišljenje, sud će odlučiti prema okolnostima slučaja, vodeći računa o interesima lica pod posebnom društvenom zaštitom.

16. Kad nadležni vanparnični sud odluči da predmet ustupi drugom vanparničnom sudu, koji je naknadno, zbog promenjenih okolnosti postao mesno nadležan, radi se o celishodnoj delegaciji jer mesnu nadležnost drugog vanparničnog suda određuje sam vanparnični sud istog stepena čija je nadležnost u toj pravnoj stvari već bila zasnovana. Pošto sud, kod koga je postupak bio pokrenut, ustupi određenu vanparničnu stvar sudu koji je naknadno postao mesno nadležan zbog promenjenih okolnosti koje su merodavne za određivanje nadležnosti, on prestaje da postupa u toj pravnoj stvari.

17. I u izvršnom sudskom postupku nadležnost se određuje, po pravilu, zakonom. Mesna nadležnost u izvršnom postupku predviđena je odredbom čl. 3. ZIP (2004) ukoliko ona nije predviđena posebnim pravilima.

18. U domenu izvršne procedure mogućni su, pre svega, slučajevi delegacije nadležnosti koje ne poznaje parnično procesno pravo.

Pravilima sudskog organizacionog prava predviđena je tzv. zakonska ili generalna delegacija ili koncentracija stvarne nadležnosti izvršnog suda. Pravilima sudskog organizacionog prava predviđeno je da određeni sud isključivo postupa kao izvršni sud jer je postupanje u izvršnim stvarima povereno konkretnom sudu određene vrste i ranga. To je slučaj sa Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, koji prema odredbi čl. 19. t. 4. Zakona o sudovima iz 1991. godine, koje su prema odredbi čl. 84. Zakona o uređenju sudova iz 2001. godine ostale na snazi, predviđeno da postupa isključivo kao izvršni sud na teritoriji grada Beograda.

I odredbama Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava (2001) predviđena je, na isti način, stvarna nadležnost opštinskih sudova sa područja istog okružnog suda da postupaju i sude u izvršnim stvarima iz nadležnosti drugih opštinskih sudova, te je, prema odredbi čl. 3. ovog Zakona, Četvrti opštinski sud u Beogradu izvršni sud za teritoriju grada Beograda.

Odredbom o zakonskoj delegaciji stvarne nadležnosti sužena je stvarna nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, dok je, s druge strane, nadležnost istog suda proširena i na područja drugih opštinskih sudova čija se područja nalaze na teritoriji grada Beograda i iz čije su kompetencije izuzete izvršne stvari.

Pravila o zakonskoj delegaciji stvarne nadležnosti posledica su, između ostalog, i nastojanja zakonodavca da u izvršnim stvarima postupa sud koji je specijalizovan i koji poznaje materiju izvršnog procesnog prava, te da se i na taj način postigne ubrzanje izvršnog postupka.

19. ZIP ne sadrži odredbe o delegaciji mesne nadležnosti i iz tog razloga primenjuju se shodno pravila ZPP.

I u izvršnom postupku mogućna je nužna delegacija u postupku određivanja izvršenja, kao posledica isključenja i izuzeća jer stranke imaju pravo da zahtevaju isključenje i izuzeće (sudije koji postupa u prvom stepenu, predsednika suda koji postupa kao izvršni sudija, sudije instancionog suda, sudskog izvršitelja). Pošto, prema odredbi čl. 11. st. 2. ZIP, stranka može predlog za izuzeće odn. isključenje da stavi najkasnije do isteka roka za izjavljivanje pravnog leka na rešenje o izvršenju, do nužne delegacije može da dođe tek pošto bude usvojen zahtev za izuzeće ili za isključenje. S obzirom na okolnost da je stavljanje predloga za izuzeće odn. isključenje vezano za prekluzivni rok, predlog za izuzeće se ne može staviti kad je u pitanju neblagovremena žalba, kao vanredni pravni lek, te do nužne delegacije nadležnosti ne može da dođe u toku postupka po ovom vanrednom pravnom leku.

19. Pored nužne delegacije, koja je, kao i u parničnom postupku, posledica isključenja i izuzeća, u izvršnom postupku se sreće i specifičan oblik delimične delegacije mesne nadležnosti, predviđene samim zakonom. Ona je posledica teritorijalnog ili funkcionalnog ograničenja izvršnog suda i do nje može da dođe samo u pojedinim izvršnim pravnim stvarima. Do ovog vida delegacije nadležnosti po samom zakonu dolazi u onim situacijama u kojima dolazi do razdvajanja kompetencija između sudova u pogledu nadležnosti za određivanje izvršenja (odlučivanja o izvršenju) i nadležnosti za sprovođenje izvršenja.

U izvršnom postupku, u kompetenciji istog suda redovno su i stadijum određivanja i stadijum sprovođenja izvršenja, kao dve faze postupka izvršenja. Iz tog razloga se pitanje mesne nadležnosti ne postavlja jer onaj sud koji je nadležan da odredi izvršenje donošenjem rešenja o izvršenju, nadležan je da sprovede i samo izvršenje u faktičkim životnim odnosima. Međutim, na terenu izvršne procedure mogu da nastanu situacije kad je jedan izvršni sud nadležan da odredi izvršenje, a drugi sud je nadležan da sprovede izvršenje. To se redovno događa kad se radi o više sredstava izvršenja ili se izvršenje sprovodi na različitim predmetima izvršenja koji se ne nalaze na području istog suda. Pošto su stadijumi postupka izvršenja samostalni i posebni, mogućno je da se oni razdvoje i vode kod različitih sudova. Sud koji je odredio izvršenje ne može da zadrži nadležnost i za postupak sprovođenja izvršenja jer je teritorijalno i funkcionalno u tome ograničen. On može da preduzima izvršne radnje samo na svom području i iz tog razloga on ne može da preduzima izvršne radnje kojima se sprovodi izvršenje. U toj situaciji kompletan postupak sprovođenja izvršenja prenosi se na sud koji je nadležan da sprovede izvršenje. Ako sud koji je doneo rešenje o izvršenju nije nadležan za sprovođenje izvršenja, uputiće rešenje o izvršenju nadležnom sudu radi dostavljanja rešenja o izvršenju i sprovođenja izvršenja (čl. 53. st.5. ZIP).

Situaciju u kojoj se razdvaja kompetencija izvršnog suda za sprovođenje izvršenja od nadležnosti za određivanje izvršenja treba, nesumnjivo, razlikovati situaciju u kojoj pravnu pomoć jedan sud pruža drugom sudu i kad se radi samo o preduzimanju pojedinih radnji zamolnim putem.

20. S obzirom na pravilo o shodnoj primeni ZPP, i u izvršom postupku dolaze u obzir da budu primenjena pravila koja se odnose na celishodnu delegaciju. Pošto ZIP nije predvideo uslove pod kojima je ona mogućna, u praksi dolazi do zloupotrebe celishodne delegacije u svim fazama postupka izvršenja.

U izvršnom postupku, stranka ne može da traži celishodnu delegaciju pre no što izjavi pravni lek protiv rešenja o izvršenju.

21. Izvršni dužnik često podnosi sudu predlog za delegaciju nadležnosti koji nije uopšte obrazložen i koji je evidentno sračunat na odugovlačenje sa postupkom. Događa se, isto tako, da u toku postupka sprovođenja izvršenja, kad je već zakazano ročište za prodaju nepokretnosti, izvršni poverilac sazna da je došlo do zastajanja sa postupkom izvršenja jer je izvršni dužnik zatražio delegaciju nadležnosti.

 Zbog toga što u odredbama ZPP nije izričito predviđeno da se predlog dostavlja izvršnom poveriocu na izjašnjenje, da bi on mogao da se izjasni o umesnosti predloga, a prvostepeni sud nema izričito ovlašćenje da očigledno neumesan predlog odbaci rešenjem protiv koga ne bi bila dopuštena žalba, zbog toga se u praksi redovno događa da čim bude stavljen predlog za delegaciju, izvršni sud ga, bez obzira što on najčešće nije obrazložen, odmah šalje najvišem sudu određene vrste i uskraćuje mogućnost da se o tome izjasni druga stranka i time ozbiljno narušava princip jednakosti stranaka. Istovremeno, izvršni sud, po pravilu, propušta da kazni nesavesnu stranku zbog evidentne zloupotrebe procesnih ovlašćenja jer ne koristi odgovarajuće pravilo iz ZPP iako mu to omogućava pravilo ZIP o shodnoj primeni ZPP.

Postupak sprovođenja izvršenja, međutim, ne može biti pravičan u smislu evropskih pravnih standarda ukoliko stranka nije upoznata sa predlogom za delegaciju nadležnosti jer su time povređena njena elementarna funkcionalna ljudska prava kao što je pravo na izjašnjavanje i jednakost procesnih “oružja”. Osim toga, izvršni poverilac u ovoj situaciji nema pravo na delotvoran pravni lek.

 Isto tako, događa se da u toku sprovođenja izvršenja, pošto je zakazano ročište za prodaju nepokretnosti, izvršni dužnik zatraži da se delegira mesna nadležnost za sprovođenje postupka prodaje nepokretnosti, iako se u postupku sprovođenja izvršenja ne može delegirati preduzimanje pojedinih izvršnih radnji jer je postupak sprovođenja izvršenja već ušao u treću fazu sprovođenja izvršenja.

Pošto se na odluku najvišeg suda određene vrste mora da sačeka, očigledno je da navedeni slučajevi evidentne zloupotrebe procesnih ovlašćenja stavljanjem predloga za celishodnu delegaciju dovode do povrede principa efikasnosti i prava na suđenje u razumnom roku. Pošto je vladavina prava jedno od osnovnih načela demokratskog društva na kome se zasniva i Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je ratifikacijom postala deo domaćeg pravnog poretka, očigledno je da odugovlačenje u postupku izvršenja prouzrokovano isticanjem predloga za delegaciju predstavlja problem za izvršnog poverioca koji ne može efikasno da ostvari zaštitu svojih prava. U pitanju je situacija koja ne predstavlja sporadičnu pojavu, već sistemski problem koji je prouzrokovan ne samo nepotpunim i neadekvatnim zakonskim rešenjima, već i neodgovarajućom interpretacijom, i koji ozbiljno dovodi u pitanje vladavinu prava.