Odredbom člana 15. Zakona o privatizaciji "Službeni glasnik RS", br. 38/2001) propisano je:

Kad postupak privatizacije obuhvata imovinu oduzetu od fizičkih i pravnih lica primenom propisa o oduzimanju imovine na teritoriji Republike Srbije, a koja je određena posebnim propisom kojim se uređuju pitanja vezana za vraćanje imovine (u daljem tekstu: nacionalizovana imovina), vrednost te imovine biće nadoknađena bivšim vlasnicima isključivo iz novčanih sredstava koje za te namene obezbeđuje Republika Srbija.

Iz navedene odredbe proizlazi sledeće:

Zakon obuhvata imovinu koja je prešla u društvenu i državnu svojinu oduzimanjem prava svojine od ranijih vlasnika, fizičkih i pravnih lica, primenom propisa o oduzimanju imovine koji su predstavljali zakonski instrument tada vladajuće Komunističke partije Jugoslavije i Komunističke partije Srbije u obračunu sa političkim protivnicima kapitalistima i njihovom ekonomskom i socijalnom samostalnošću, a u cilju stvaranja materijalne osnove za stvaranje socijalističkih društvenoekonomskih odnosa, a u skladu sa političkim opredeljenjima partije na vlasti (jednopartijski sistem, državna svojina nad sredstvima za proizvodnju, ograničena privatna svojina itd.);

Pod propisima o oduzimanju imovine podrazumevaju se svi zakoni i podzakonski akti doneti u vreme konstituisanja komunističke vlasti i vladavine komunističke partije kojima je putem pravnih instrumenata sekvestracije, konfiskacije, nacionalizacije i eksproprijacije, bez naknade, fizičkim i pravnim licima oduzeta imovina, s tim što zakonodavac upotrebljava termin nacionalizovana imovina. Od preko trideset propisa na osnovu kojih je vršeno oduzimanje privatne imovine svakako da su po svojoj sveobuhvatnosti i posledicama koje su proizveli najznačajniji sledeći propisi:

Zakon o konfiskaciji imovine i izvršenju konfiskacije ("Službeni list DFJ", br. 40/45 i 70/45 i "Službeni list FNRJ", br. 61/46);

Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji ("Službeni list DFJ", br. 64/45, "Službeni list FNRJ", br. 24/46, 101/47, 105/48, 21/56, 55/57, 10/65);

Zakon o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća ("Službeni list FNRJ", br. 98/46 i 35/48);

Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta ("Službeni list FNRJ", br. 52/58);

Zakonodavac se poziva na poseban propis kojim se uređuju pitanja vezana za vraćanje imovine, koji nije donet, i ako bi po samom predmetu regulisanja restitucija trebalo da prethodi privatizaciji. Na to ukazuje i desetogodišnje iskustvo svih evropskih postkomunističkih zemalja koje su u tranziciji, uključujući i bivše republike SFRJ;

Analizirana odredba isključuje naturalnu restituciju u svim slučajevima, generalno, što znači i onda kada konkretni privredni objekat postoji u neizmenjenom ili neznatno promenjenom obliku;

Zakon predviđa nadoknadu bivšim vlasnicima isključivo iz novčanih sredstava koje za te namene obezbeđuje Republika Srbija, ne propisujući kriterijume i parametre na osnovu kojih će se utvrđivati vrednost oduzete imovine, ni rokove u kojima će se naknada isplatiti (da li pre ili posle prodaje kapitala, da li pre ili posle prenosa akcija na zaposlene i građane itd.);

Navedenom odredbom subjekti privatizacije su ovlašćeni da prodaju imovinu koja je nasilno oduzeta od legitimnih i legalnih vlasnika primenom revolucionarnih komunističkih propisa, bez znanja, saglasnosti i saradnje sa pravim vlasnicima i bez ikakve mogućnosti vlasnika da uzmu učešća u odlučivanju o sopstvenoj imovini (npr. nalaženje strateškog partnera, ostvarivanje bolje cene za kapital i sl.).

Mišljenja smo da navedena odredba Zakona o privatizaciji nije u saglasnosti sa članom 34, 55, 56, 58, 61 i 63. Ustava Republike Srbije. Pri tome treba imati u vidu da je Ustav Republike Srbije donet 1990. godine u vreme socijalističkog društvenoekonomskog uređenja i postojanja bivše SFRJ i da od tada nije menjan i usklađivan, odnosno nije prilagođen novom pravnom poretku koji se izgrađuje. Zakon o privatizaciji je jedan od najznačajnijih sistemskih zakona čija primena treba da predstavlja definitivan raskid sa socijalizmom kao društvenoekonomskim uređenjem i prelaz u kapitalizam, ili bolje reći povratak u kapitalizam. I pored izrečenih ograda u pogledu i dalje važećeg Ustava, smatramo da citirana odredba člana 15. Zakona o privatizaciji nije u saglasnosti s Ustavom iz sledećih razloga:

Odredbom stava 1. člana 34. Ustava Republike Srbije zajamčeno je pravo svojine u skladu s Ustavom, kao jedno od osnovnih prava čoveka i građanina; Ustav jamči da svi oblici svojine, uključujući i privatnu svojinu, imaju jednaku pravnu zaštitu (stav 2. člana 56.); Ekonomsko i socijalno uređenje zasniva se, između ostalog, na slobodnom privređivanju svim oblicima svojine na jedinstvenom tržištu robe, rada i kapitala, na upravljanju i prisvajanju po osnovu svojine i rada (stav 1. člana 55.), a svojina i rad su osnove upravljanja i učešća u odlučivanju (stav 1. člana 58.); Ustavom građanima je zajemčena svojina na poljoprivredno zemljište i na druge nepokretne i pokretne stvari članom 61. Ustava; iz odredaba člana 63. proizlazi da se svojina na nepokretnostima može ograničiti, ali samo ako to zahteva opšti interes utvrđen na osnovu zakona, uz pravičnu naknadu koja ne može biti niža od tržišne cene.

Neustavnost citirane zakonske odredbe, po našem mišljenju, ogleda se između ostalog u tome što je primena navedene odredbe vezana za nepostojeći zakon, odnosno zakon koji će se tek u budućnosti eventualno doneti, s tim što je u momentu usvajanja Zakona o privatizaciji nepoznato kako vreme donošenja zakona, tako i predmet regulisanja zakona. Samim tim odredba člana 15. Zakona o privatizaciji je neprimenljiva u praksi, odnosno, odredba se ne može izvršiti. Jedini zakon koji je do sada usvojen i sproveden koji, iako fragmentarno, ipak reguliše materiju varaćanja imovine i obeštećenja je Zakon o načinu i uslovima priznanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 18/1991) koji je stupio na snagu 27. marta 1991. godine i čija primena je istekla 27. marta 2001. godine. Ovim zakonom bilo je propisano da se zemljište oduzeto po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama ("Službeni list FNRJ", br. 22/53, "Službeni list SFRJ", br. 10/65, "Službeni glasnik SRS", br. 51/71 i 52/73 i "Službeni list SAPV", br. 26/72) i zemljište konfiskovano zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda po propisima o obaveznom otkupu vraća u svojinu ranijem sopstveniku, odnosno njegovom pravnom sledbeniku, pod određenim uslovima koji su propisani tim zakonom. Predmet vraćanja po ovom zakonu bilo je zemljište koje se nalazilo u društvenoj svojini. Kako iz navedenog sledi, navedeni zakon je regulisao povraćaj zemlje, i to samo u određenim slučajevima i pod uslovima propisanim tim zakonom, a ne i druge oduzete imovine. Stoga zakonodavac u momentu donošenja Zakona o privatizaciji (27. juna 2001. godine) pod formulacijom o posebnom propisu kojim se uređuju pitanja vezana za vraćanje imovine svakako da nije mogao da podrazumeva navedeni zakon.

* * *

Ukoliko je Zakon o privatizaciji imao za cilj da bivšim vlasnicima povrati neopravdano oduzetu imovinu, mada to ni u jednoj odredbi zakona nije izričito navedeno, onda se opet postavlja pitanje ustavnosti odredbe člana 15. ovog zakona pošto su stari vlasnici kapitala lišeni prava da upravljaju svojom imovinom i u potpunosti isključeni iz učešća u odlučivanju o svojoj imovini (da li će ista biti prodata, pod kojim uslovima, kom kupcu, po kojoj ceni itd.) što je u nesaglasnosti sa članom 55 i 58. Ustava Republike Srbije. Ova zakonska odredba daje primat društvenom i državnom kapitalu nad privatnom svojinom, što je nesaglasno s članom 56. Ustava koji jamči da društvena, državna, privatna i zadružna svojina i drugi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu. Isključivanje restitucije in natura u onim slučajevima gde je to moguće ne bi bilo u saglasnosti s članom 63. Ustava pošto zakonom nije utvrđen opšti interes za takvo postupanje. Propisivanje da će vrednost imovine biti nadoknađena isključivo iz određene mase novčanih sredstava koje će obezbediti Republika Srbija bi takođe, moglo da se dovede u sumnju sa stanovišta člana 63. Ustava, pošto se svojina na nepokretnostima može ograničiti samo ukoliko je unapred zakonom utvrđen opšti interes i uz pravičnu naknadu koja ne može biti niža od tržišne cene. U konkretnom slučaju zakonodavac nije utvrdio opšti interes niti je novčanu nadoknadu vezao za tržišnu vrednost imovine.

Ovo su samo neka od razmišljanja o pitanju ustavnosti odredbe člana 15. Zakona o privatizaciji.