|
ZAŠTITA
INTERESA I PRAVA AKCIONARA
Milan
Vujović*
SVOJINSKA TRANSFORMACIJA I PRAVA AKCIONARA
Već više od jedne decenije naše društvo prolazi
kroz dinamične,
često protivrečne-ustavne
zakonske,
ekonomske,
kulturne,
institucionalne i druge promene.
One direktno ili indirektno utiču na ekonomski položaj privrednih
subjekata (preduzeća)
kao i na promenu društvene svesti i ponašanje ljudi.
Rešenja za promene su tražena u pokretanju reformi društva,
posebno političkog,
ekonomskog i privrednog sistema.
Iako te reforme nisu bile celovite,
one su utemeljile put za razvoj pojedinih elemenata tržišne
privrede sa pluralizmom vlasništva,
razvojem tržišta kapitala,
konkurencijom u poslovanju,
novim organizovanjem privrede i korporativnim upravljanjem.
Intenziviranje procesa demokratizacije društva u kome
ostvarivanje ljudskih prava i sloboda predstavlja conditio sine guwa non
tih promena.
To je otvorilo nove prostore za još brži razvoj tržišne privrede,
sa organizovanjem finansijskog tržišta i tržišta kapitala,
promenom vlasničke strukture,
privatizacijom državnih i društvenih preduzeća,
jačanjem privatnog sektora,
razvojem akcionarstva,
berzanskog poslovanja i bržim uljučivanjem privrede u međunarodnu
podelu rada.1
Brži proces tranzicije naše privrede sa dinamičnim
društvenim i ekonomskim razvojem može se ostvariti samo kroz uređen
pravni sistem i organizovane institucije pravne države.
To su neophodni uslovi da vladavina prava i povoljan makro
ekonomski i društveni ambijent obezbede stabilne uslove za uspešno
poslovanje svih privrednih subjekata.
Pri tome,
promena vlasničke strukture privrede i razvoj akcionarstva sa
kreiranjem tržišta hartija od vrednosti,
posebno berzansko poslovanje i trgovanje sa akcijama iz
privatizacije,
koje sve više jačaju akcionarsku bazu,
treba da doprinesu razvoju novog ekonomskog sistema.
Javnost rada svih tokova procesa privatizacije od preduzeća
(kompanije)
do institucija sistema
(državni organi i institucije za privatizaciju)
treba da obezbedi doslednost u sprovođenju zakonitosti u
privatizaciji i ostvarivanje prava akcionara u raspolaganju i
upravljanju akcionarskim kapitalom.
Akcionarski aktivizam svih nosioca kapitala,
kako u akcionarskim društvima,
tako i u udruženjima,
asocijacijama i drugim oblicima organizovanja akcionara treba da
mobiliše i angažuje sve članove društva u ostvarivanju njihovih ciljeva
razvoja i poslovanja.
U tome poseban značaj ima i zaštita prava i interesa manjinskih
akcionara.
AKTUELNA PITANJA ZAŠTITE INTERESA
I PRAVA AKCIONARA
U ostvarivanju osnovnih interesa vlasnika kapitala-akcionara
pre svega,
u oblasti profitabilnog poslovanja,
tehničko-tehnološkog
razvoja i upravljanja akcionarskim kapitalom,
te razvojem u celini,
ne postižu se zadovoljavajući rezultati.
To se posebno odnosi na njihovo nedovoljno učešće u upravljanju i
zaštiti svojih prava i interesa,
naročito manjinskih akcionara.2
Veoma su sužene njihove mogućnosti,
posebno manjinskih akcionara,
da kontinuirano u skupštini i drugim organima iznose svoje
stavove, i
time neposredno učestvuju u donošenju odluka.
Posebno je izražen problem u pojedinim akcionarskim društvima,
koja uopšte ne stvaraju povoljne uslove za akcionare da se na
skupštinama i drugim organima upravljanja neposredno izjašnjavaju o
interesima preduzeća,
bilo da se radi o poslovanju,
razvojnoj strategiji ili investicijama.
Česte su pojave da,
akcionarska društva u okviru legalnih organa ne vode rasprave o
ključnim pitanjima koja su od značaja za preduzeće.
Sve je prisutnija praksa da akcionarska društva,
bez pripremljenih materijala i bez održanih sednica na osnovu
pismenog izjašnjavanja članova organa upravljanja
(skupština,
upravnih i nadzornih organa),
bez suštinske rasprave i sučeljavanja različitih mišljenja,
donose odluke koje su od značaja za poslovanje i razvoj preduzeća.
Do izražaja posebno dolaze pojave u privredi,
u kojima menadžment u akcionarskim društvima,
ne daje celovite i pravovremene informacije akcionarima,
vlasnicima kapitala koje su od značaja za efikasnije upravljanje,
raspolaganje akcijama i profitabilno poslovanje.
Istovremeno,
to ograničava potencijalne investitore da ulažu veća sredstva u
nove programe i razvoj,
koja su za tehničko-tehnološki
napredak i efikasnije poslovanje preduzeća od velikog značaja.
Istovremeno,
nedostatak pravovremenih,
celovitih i pouzdanih informacija o kompaniji i njenim razvojnim
i tranzicionim mogućnostima ograničava investitore u donošenju važnih
odluka.
Na pojave narušivanja prava i interesa malih
akcionara ukazano je i u odgovarajućim institucijama sistema,
pre svega,
u zajedničkom Saopštenju Savezne komisije hartija od vrednosti i
finansijsko tržište,
Ministarstva za privredu i privatizaciju Republike Srbije,
Beogradskoj berzi i Poslovnom udruženju berzi i berzanskih
posrednika Jugoslavije3.
U Saopštenju je između ostalog,
istaknuto upozorenje,
da menadžment u akcionarskim društvima često krije važne
informacije;
da se trgovanje akcijama obavlja mimo Berze i po cenama ispod
pravedne cene akcija;
zatim,
da neki berzanski posrednici ne poštuju proceduru dobijanja
naloga od klijenata;
da se promene vlasničke strukture ili visina kapitala u
preduzećima registruje kod nadležnih sudova bez zakonom propisane
dokumentacije,
kao i to da se vlasnicima akcija daju česta tumačenja i saveti,
koji su netačni,
nepravovremeni i stvaraju konfuziju i nesigurnost u poslovanju.
Pri razmatranju procesa povećanja kapitala
preduzeća,
oblika dokapitalizacije,
kao i negativnih aspekata procesa unošenja dodatnog kapitala,
Komisija za hartije od vrednosti i finansijska tržišta Republike
Srbije4,
je ocenila,
da većina problema nije u samoj pojavi dokapitalizacije,
već u tome da se taj proces događa u nepovoljnom insitucionalnom
okruženju i sa nedovoljno efikasnom i pouzdanom zaštitom svojinskih
prava akcionara.
S tim u vezi je istaknuto da,
preuzimanje preduzeća kroz prikrivenu dokapitalizaciju dovodi do
razvodnjavanja kapitala bez poštovanja prava privilegovanog plasmana
postojećih akcionara i uz obezvređivanje postojećih akcija.
Pravo je akcionarskog društva da dodatni kapital
može obezbeđivati iz eksternih izvora i time realno uvećavati svoj
kapital,
odnosno,
ostvarivati rast svoje kompanije.
Međutim,
taj proces ne može se odvijati uz isključenje ili drastično
umanjenje nekog od osnovnih vlasničkih prava postojećih akcionara.
Pri donošenju odluka o povećanju kapitala neophodno je da svaki
subjekt dokapitalizacije
(kompanije)
pođe od toga da je osnovni kapital društva iskazan kroz određeni
broj i nominalnu vrednost akcija sa precizno regulisanim vlasničkim
pravima iz akcija;
da odluka o novoj emisiji akcija sadrži i utvrđivanje obima,
vrste i nominalne vrednosti akcije kao i cene po kojoj će se one
prodavati;
da se cena akcije iz nove emisije u najznačajnijoj meri određuje na
osnovu knjigovodstvene vrednosti postojećih akcija korigovanih za
eventualne deformacije nastale kroz proces revalorizacije i tržišne cene
(berzanskih cena).
Pravo je i obaveza nadležnih organa društva,
koji donose odluke o novoj emisiji da utvrde realnu vrednost
akcija,
vodeći računa da se drastično ne naruše prava postojećih akcionara u
postupku dokapitalizacije.
To se može uraditi kroz utvrđivanje nove procene vrednosti
preduzeća koja će determinisati novu vrednost postojećih akcija,
odnosno opredeliti realnu emisionu cenu akcija nove emisije.
Poštovanjem prava prečeg upisa akcija postojećim vlasnicima
neophodno je obezbediti da oni sačuvaju postojeći udeo u vlasništvu
društva u postupku dokapitalizacije ili da prodajom tog prava budu
novčano obeštećeni.
S obzirom,
da su akcionari često nedovoljno obavešteni i neorganizovani,
poslovodstvo društva ima obavezu da obezbedi i uslove za
nesmetano korišćenje prava preče kupovine.
Zato,
akcionari moraju imati dovoljne i pravovremene informacije za
valjano odlučivanje.
U zaštiti svojih prava akcionarima stoje na raspolaganju zakonske
mogućnosti kao što su:
pobijanje određenih odluka skupštinskih organa koje su suprotne
zakonu i statutu društva,
pravo na nadoknadu štete,
poništenje upisa povećanja osnovnog kapitala,
kao i zaštita zakonitosti pred ustavnim sudom.
Pored toga,
obaveza je Komisije da shodno svojim regulatornim nadležnostima,
u postupku davanja odobrenja za novu emisiju akcija štiti
postojeće vlasnike u slučaju narušavanja njihovih prava.
Kada je reč o zaštiti interesa i prava akcionara,
pa i manjinskih,
veoma je ilustrativan primer donošenje Zakona o regulisanju
odnosa između SR Jugoslavije i pravnih lica i banaka sa teritorije SR
Jugoslavije koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima
Pariškog i Londonskog kluba.5
Ovim Zakonom,
SRJ preuzima,
reprogramira ili refinansira određene obaveze.
To znači da država preuzima sve obaveze,
a banke i druga pravna lica oslobađaju se obaveza prema
poveriocima Pariškog i Londonskog kluba i stupaju u obavezu prema SRJ-u,
odnosno republikama članicama pojedinačno izdavanjem akcija u
korist države,
tj.
konverzijom duga u akcije.
Narodna banka Jugoslavije,
je u svojstvu agenta SRJ za izmirivanje obaveza obavestila banke
o visini njihovih obaveza prema SRJ i izdala pismeni nalog da se u roku
od 30 dana
od dostavljanja naloga,
donesu odluke o emisiji akcija.
Svojinu nad kupljenim akcijama od određenih banaka SRJ prenosi
bez nadoknade republikama članicama.
Ovim zakonskim aktom,
SRJ je kupila od banke akcije na taj način što je potraživanje
koje ima prema toj banci konvertovala u akcije te banke.
Time je,
umesto još brže
privatizacije,
kroz formu zakonskih rešenja izvršeno podržavljenje banaka.
S tim u vezi,
posebno je značajno istaći da za konverziju potraživanja u akcije
nije potrebno odobrenje nadležnog državnog organa
(Savezne Komisije za hartije od vrednosti i finansijsko tržište).
Istovremeno,
zaprećeno je banci koja ne donese odluku o emisiji akcija po
osnovu obaveza prema Pariškom klubu i ne omogući kupovinu tih akcija,
oduzimanje dozvole za rad i pokretanje postupka za njenu
likvidaciju.
Obaveza je pravnih lica,
odnosno njihovih pravnih sledbenika sa sedištem na teritoriji SRJ,
koji su bili originalni dužnici prema poveriocima Pariškog kluba
da blagovremeno izmire svoje obaveze po inostranim kreditima prema banci
- garantu pod uslovima koji ne mogu biti nepovoljniji od uslova
ugovorenih sa poveriocima Pariškog i Londonskog kluba o čemu zaključuju
poseban ugovor.
Naime,
posebno je značajno istaći da je dužnost republika članica da,
radi obezbeđenja sredstava za izmirivannje obaveza prema
Londonskom i Pariškom klubu,
najkasnije u roku od šest meseci počnu da prodaju te akcije.
Ovim zakonskim rešenjima,
banke kao akcionarska društva,
lišene su prava raspolaganja akcijama i akcionarskim kapitalom,
i mimo stvarne odluke njihovih organa,
došlo je do promene strukture vlasništva kapitala i upravljanja
akcionarskim kapitalom.
Takođe,
u potpunosti je izostalo informisanje akcionara-vlasnika
kapitala, o
ključnim pitanjima promene strukture kapitala,
poslovanja i razvoja.
Celokupna aktivnost svela se samo na obaveštenje o već izvršenoj
promeni vlasništva i strukturi upravljanja.
U nizu banaka,
to je dovelo do promene vlasničke strukture i organa upravljanja
kao i izvršnih organa.
Suočeni s takvim načinom promene vlasništva
kapitala i ostvarivanja upravljačkih prava,
pred Saveznim ustavnim sudom6
pokrenuto je pitanje ustavnosti i zakonitosti ovog Zakona.
U odluci Saveznog ustavnog suda,
između ostalog utvrđeno je da osporeni Zakon ne može da za
subjekte u istom obligaciono-pravnom
odnosu propiše različite tj.
nejednake uslove privređivanja.
Pravne norme kojima se povlašćuje jedan obligaciono
- pravni subjekt
(korisnik kredita)
na štetu drugog obligaciono
- pravnog subjekta
(banka garanta kreditne obaveze)
nisu u skladu sa Ustavom SRJ.
S obzirom na veoma veliku složenost ovog pitanja,
Kopaonička škola prirodnog prava7
istakla je da je od izuzetnog značaja dosledno poštovanje odluke
Saveznog ustavnog suda,
o principijelnoj obavezi poštovanja ravnopravnosti svih subjekata
privrednih odnosa,
dužnika i banaka kao garanta.
To znači da obaveze garanata ne mogu biti veće od odgovornosti
glavnog dužnika,
te da se i bankama mora priznati bonus koji je postignut u
sporazumu sa Pariškim i Londonskim klubom.
Stavljanjem van snage odgovarajućeg dela odredbe
člana 5.
osporenog Zakona,
Odlukom Saveznog ustavnog suda,
otvorena je mogućnost da saglasno načelu o slobodi ugovaranja iz
člana 10.
Zakona o obligacionim odnosima konkretne ugovorne strane
(banke i osnovni dužnici)
slobodno ugovore obim osnovnog duga,
kamate i druge uslove otplate duga,
imajući u vidu realne mogućnosti dužnika i beneficirane uslove,
koje su poverioci Pariškog kluba,
uz saglasnost Svetske banke priznali osnovnim dužnicima,
a ne isključivo SRJ koja je prenela otplatu dugova pod tim
povoljnijim uslovima.
NEKA INOSTRANA ISKUSTVA U ZAŠTITI
AKCIONARA
Značajno je istaći da i zemlje sa dugom tradicijom
akcionarstva imaju dosta razvijene oblike i mehanizme organizovanja i
zaštite interesa i prava akcionara,
posebno manjinskih.8
Tako,
u zemljama Evropske unije,
intenziviranje integracionih procesa u privredi podrazumeva i
višestruku i višestranu homologaciju i unifikaciju,
kako institucionalnog,
tako i društeveno-ekonomskog
života društva.
Na toj osnovi u EU dosta dugo se radilo na formiranju
akcionarskog društva
(kao najrasprostranijeg i najznačajnijeg oblika preduzeća)
na multilateralnom
- evropskom nivou.
To se posebno odnosi na izradu statusa evropskog akcionarskog
društva (preduzeća)
i direktive EU koja kompletira status evropskog preduzeća,
koje ima implikacije na zaposlene.9
Ovim normativnim aktima u zemljama Evropske unije će se omogućiti
zaposlenima da budu zastupljeni u organima akcionarskog društva s pravom
na informaciju,
konsultaciju,
učestvovanje i pristup svim mehanizmima pomoću kojih predstavnici
zaposlenih mogu da vrše uticaj u procesu donošenja odluka koje se odnose
na zaposlene u okviru preduzeća.10
Prema tome,
evropsko akcionarsko društvo može biti registrovano samo ako je
zaključen ugovor o ulozi zaposlenih u samom društvu i obezbeđeno njihovo
pravo na zaštitu svojih interesa i prava.
Takođe,
u zemljama Evropske unije na nacionalnom nivou kao i nižim
nivoima organizovanja funkcionišu razni oblici udruživanja i
organizovanja akcionara u zaštiti njihovih prava i interesa.
Sa razvojem ukupnih društveno-ekonomskih
odnosa i bržim napretkom u celini,
sve se više povećavaju i standardi akcionara o njihovim pravima i
obavezama.
Pored toga u pojedinim zemljama koje se pripremaju za ulazak u Evropsku
uniju stvaraju se čitave mreže interesnih institucija akcionara
(od nacionalnih do nižih oblika organizovanja).
Sa razvojem tržišne privrede i jačanjem integracionih procesa
koji prevazilaze nacionalne države sve su izraženije potrebe i interesi
vlasnika kapitala
(akcionara)
za organizovanjem određenih interesnih organizacija,
udruženja,
saveza,
asocijacija i dr.
Jedna od takvih je i asocijacija EURO SHAREHOLDER11
(Evropska asocijacija akcionarskih društava sa sedištem u Briselu),
čiji je zadatak da pri telima Evropske unije,
kroz odgovarajuće informisanje,
koordiniranje i lobiranje iznosi svoje mišljenje,
stavove i predloge i time argumentovano i konkretno utiču na
postizanje boljih rešenja.
Te aktivnosti sve više postaju opštedruštvena potreba i nailaze
na širu podršku u društvu.
Sve je veći broj kompanija sa svestranijim razvojem akcionarstva,
koje nalaze motiva da afirmišu i podstiču sve akcionare,
posebno manjinske,
u težnji za njihovim ravnopravnim učestvovanjem u raspodeli i
potpunijem ostvarivanju njihovih prava i obaveza u upravljanju
kompanijom i njenim razvojem.
Istovremeno,
treba naglasiti da se interesno organizovanje akcionara ne sme
zloupotrebljavati za širenje dezinformacija o akcionarskom društvu,
za protežiranje uskogrudih,
kratkoročnih i parcijalnih interesa,
što se već uočava u našoj praksi koja još nije izgradila
standardna pravila dobrog poslovnog i interesnog ponašanja.
Takva praksa nije u interesu zaštite autentičnih potreba i prava
akcionara,
kao ni privrednog prosperiteta u celini.
_________________________________________
*
Direktor u Panonskoj banci,
a.d.
1 Šire,
Milan R.
Vujović: “Put
u akcionarstvo”, “Vedes”,
Bgd. 2002.
2 “Zaštita
akcionara ostvaruje se u svim fazama:
u toku primarne emisije prilikom odlučivanja potencijarnih
investitora -
kupaca akcija o preuzimanju investicionog rizika;
u toku realizacije investicionog poduhvata;
prilikom statusnih promena akcionarskog društva;
u sekundarnoj trgovini
(u berzanskom i vanberzanskom prometu akcija);
u toku likvidacije investicionog poduhvata,
tj.
u toku postupka prestanka akcionarskog društva.
Šire o tome:Ratomir
M.
Slijepčević: “Sudska
zaštita prava i interesa akcionara
(deoničara)
- Problemi,
sudska praksa,
predlozi”,
SES i SECG,
Miločer,
1996. str.
156.
3
Saopštenje Savezne komisije hartije od vrednosti,
Ministarstva za privredu i privatizaciju,
Beogradske berze i Poslovnog udruženja berzi i berzanskih
posrednika Jugoslavije;
“Politika”,
Beograd, 1.
Novembar
2002. god.
4
Saopštenje Komisije za hartiju od vrednosti i finansijsko tržište
Republike Srbije,
“Politika”,
Bgd. 13.
mart 2003.
5 “Službeni
list SR Jugoslavije”
br. 36.,
Bgd. 2002.
6 “Odluke
i rešenja Saveznog ustavnog suda
2002 - 2003”, Savezni ustavni sud,
Bgd. 2003.
str. 26
7 “Završni
dokument”,
Kopaonička škola prirodnog prava,
Kopaonik,
13-17. decembar
2003. str.
98.
8 “Small
share holders troubles”,
intervju autora Marini Miladinović novinaru nedeljnog lista
“Ekonomija”,”
Di trade”,
Bgd.
br. 3/2004.
str. 9
9 Uredba
EU br. 2157/2001.
koja stupa na snagu
8. oktobra
2004. i Direktiva EU br.
2001/86/CE.
10 Dora
Meli: “Akcionarsko
društvo-evropsko
unificiranje”, “Tržište
EU Market”,
VEDES, Bgd.
jul-avgust
2003. str.
16-17.
11 Žan
Pier Pelink: “Zaštiti
manjinske,
akcionare”,”Tržište
EU Market”,
VEDES, Bgd.
januar-februar.
2004. str.
6.
|
